JOSIF, Enriko (Beograd, 1.5.1924 – Beograd, 13.3.2003), kompozitor, božanski pedagog nebesnog nauka. Vaspitavan u duhu prosvećenog ateizma. Neposredno pred Drugi svetski rat se sa majkom i bratom evakuisao preko Dubrovnika i Splita u Italiju, a zatim u Švajcarsku. Drugo, duhovno rođenje doživeo je u junu 1943. kada je pročitao Bibliju i upoznao se sa istorijskim usudom jevrejskog naroda. Diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Beogradu 1954. u klasi Milenka Živkovića kome je kasnije postao asistent. Predavao je kompoziciju. Komponovao je i filmsku muziku, između ostalog i za filmove Desant na Drvar (1963), Opatica i komesar (1968). Bio je napartijac i možda bi ga taj put doveo do mirne penzije da poznih osamdesetih godina, njegova izuzetna naklonost prema Srbiji nije eskalirala do neslućenih razmera. Taj period je epicentar njegovog propovedničkog delovanja. Jedan je od najizrazitijih predstavnike srpskog diskursa viktimizacije sa elementima eshatologije, koja se ogledala u eksploatisanju toposa kraja vremena i dolaska nebeskog Jerusalima. Prema učenju Enrika Josifa, srpski narod je veoma sličan jevrejskom, izabran, narod pravednik sa izuzetnim poslanjem i istom takvom odgovornošću. Smatrao ga je zagrljajnim i prema tome narodom koji je veoma otvoren ne samo za svoje prijatelje već i neprijatelje. Govorio je da će srpski narod biti jedan od prvih koji će se nastaniti u nebeskom Jerusalimu. Pretpostavlja se da je on brendirao krilaticu o Srbima kao nebeskom narodu, što se po ključnim rečima i stilu lako može dovesti u vezu sa primerima njegove nebeske retorike. Čitane sa distance, pouke Enrika Josifa nisu bile bez humora, kada se uzme na primer njegov govor o gubitku srpske državnosti na Kosovu. Josif je govorio da će oni koji izgube državljanstvo na zemlji steći državljanstvo na nebu. Kosovo je video kao jezgro u kome se spajaju zemaljska i nebeska Srbija. Lazarev kosovski izbor čitao je doslovno, a ne metaforično što je bilo neuobičajeno za čoveka koji je poznavao Kabalu i često se pozivao na nju. U vidovdanskom broju Glasa crkve 1989, Josif je pozvao na raspisivanje nesvakidašnjeg Nepovratnog zajma duhovnosti kojim je od Srbije zahtevao tri stvari: da imenuje svoje žrtve, da «plemeni svoje mlade spoznajom čudesnog poslanja» a da «srpske majke osmeli u rađanju». Bilo je to isto vreme kada je Milošević raspisao svoj zemaljski Zajam za preporod Srbije. Moglo bi se reći da srpska zvanična politika ni do danas nije odustala od ovakvih zajamskih ideja. Enriko Josif je 1991. izabran za dopisnog člana SANU, što je on naivno video kao dokaz da je moguće postati akademik i bez pripadanja nekoj partiji. Međutim, bilo je očigledno da je rukovodstvo SANU to učinilo na osnovu Josifovog pregalačkog rada za srpsku stvar. Redovni član je postao 2000. Među važnijim delima akademika Josifa su Lirska simfonija za četiri flaute, harfu i gudački orkestar, Snoviđenja za flautu, harfu i klavir, Tri psalma za klavir, Smrt Stefana Dečanskog, Ptico, ne sklapaj svoja krila. Iza akademika Josifa ostalo je mnogo nezaboravnih izjava koje su obeležile vreme masovne nacionalističke histerije u Srbiji. U red najpoznatijih idu svakako sledeće: “Srpski narod, u to sam uveren, spada u najčudesnije narode ovoga sveta, jer je sačuvao osnovna božja svojstva” kao i ona da je “Jasenovac prestonica nebeske Srbije”. Bilo je teško odoleti ovom pozivu na prihvatanje nebeskog poslanja. Akademici to najbolje znaju.