ISAKOVIĆ, Antonije – Lule (Rača Kragujevačka, 06.11.1923 — Beograd, 13.01.2002), bio je partizan, pisac, funkcioner, akademik, član memorandumske grupe, ćosićevac i miloševićevac. Iako je njegova biografija sada zaokružena i ne može joj se ništa dodati niti oduzeti, teško je ustanoviti koji je njen aspekt bio presudan za Isakovićev angažman tokom osamdesetih i devedesetih godina. Bio je dugogodišnji direktor Prosvete i NIN-a. Jedan od trojice poratnih modernista i meštar partizanske pripovetke (Velika deca 1953, Paprat i vatra 1962, Prazni bregovi 1969), a potom romansijer (Tren I, 1976, Tren II, 1982), NIN-ov laureate, kreator kulturne i književne politike Srbije druge polovine dvadesetog veka, kao i velikosrpske politike devedesetih. Jedan od najekranizovanijih pisaca tadašnje Jugoslavije, kako vole da istaknu njegovi biografi. (Kroz granje nebo 1958, Tri 1965, Kašika 1970, itd.) Osamdesetih godina je aktivno učestvovao u stvaranju nacionalističke političke platforme za prevrednovanje svega što je u saradnji sa komunističkim rukovodstvom SFRJ gradio tokom posleratnih decenija. Kao član SANU, uzeo je učešće u borbi za konačno rešavanje kosovskog pitanja. Bio je urednik Knjige o Kosovu (1985) glasovitog medieviste Dimitrija Bogdanovića, koji je pokušao da u rasponu od gotovo hiljadu godina pokaže istoriju sukoba između Albanaca i Srba kao i genezu velikoalbanskog nacionalizma. Takođe, pored akademika Radovana Samardžića, bio je jedan od najviđenijih autora Memoranduma SANU. U Slobodanu Miloševiću je prepoznao novu političku snagu za implementaciju memorandumskih stavova. Sa Mihajlom Markovićem je postavio temelje SPS-a i bio je u dva mandata potpredsednik te partije. Blizak Miloševiću ali ne i Mirjani Marković, Isaković je od ranih espeesovskih dana trpeo njenu aroganciju. Podneo je nekako i to što je svom dobermanu dala ime “Antonije”, ali tek u godini kada je počelo većanje oko formiranja JUL-a, Isaković je istupio sa tezom da je “JUL jedna konzervativna leva partija koja će kao upijač da pokupi sve konzervativne ljude iz SPS-a i očistiće njegove redove od onih ljudi koji tu ne treba da budu”. Tako je počelo, prema Isakovićevom priznanju, njegovo udaljavanje od Miloševića do koga više “nije mogao da dopre”. Čašu je prelio njegov nastup na književnoj promociji knjige Mirjane Marković, posle koje je preko tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Tijanića dobio poruku da je autorka bila veoma nezadovoljna njegovim nastupom. U oktobru 1999, Isaković je sa još četrdesetak akademika potpisao peticiju za smenu Slobodana Miloševića. U to vreme, ponovo je počeo da se vraća svojim ranim ljubavima, pisanju priča i ribolovu. Nekoliko pisaca je pokušalo da ocrta Isakovićev profil posle njegove smrti; tu je pre svega njegov “životni drug” i dvostruki kum Dobrica Ćosić, kao i mnogo mlađi kolega po ribolovu, peru i porodičnoj predaji – Mihajlo Pantić. Ćosić ga je, u svom maniru, video kao “pisca nepokolebljivog patriotizma i demokratskog, humanističkog nacionalizma” (ovu formulaciju je kasnije P70 prilagodio za svoj manifest). S druge strane, prof. Pantić ga je okarakterisao kao melanholičnog (političnog) pripovedača, “razočaranog u svoje pobede”, s kojim je oduvek najradije pričao o ribama, nikada o politici i književnosti. Isaković je pred kraj života, svakako kao odjek tog ribanja i ribarskog prigovaranja, objavio zbirku pripovedaka Riba (1998). Njegovo delo je rano ušlo u kanon srpske književnosti i tamo ostalo vo vjeki vjekov.