HANDKE, Peter (Grifen, Kernten, 6. 12. 1942), austrijski kontroverzni pisac, apolitični postmodernista, politični „otkrivalac“ Balkana. Školovao se najpre u katoličkoj muškoj školi u Tancenbergu, potom u Klagenfurtu. Studirao je prava na Univerzitetu u Gracu. Još tokom studija, zajedno sa Elfride Jelinek, pripadao je angažovanoj književnoj Grackoj grupi. Posebnu pažnju je privukao nakon izvođenja njegove drame Psovanje publike u SAD 1968. Bio je i filmski scenarista. Naročito uspešnu saradnju imao je sa Vimom Vendersom, tokom njegove nemačke faze (Nebo nad Berlinom). Neki danas porede ovu kreativnu saradnju sa filmskim dvojcem Sidran - Kusturica. Zanimljivo je da će se u potonjim godinama, Handke i Kusturica prikloniti srpskoj strani rata. Inače, njegov književni opus bio je opsesivno usmeren na problem jezika i limitiranost komunkacije. Moglo
bi se reći da je Handkeovo političko „buđenje“ tokom devedesetih predstavljalo transformaciju jedne postmodernističke poetike koje je zahvatilo mnoge pisce njegove generacije: jedni su krenuli ka političkom konformizmu a drugi ka literarnom avanturizmu. Kod Handkea se mogu naći elementi jedne i druge struje. Handke je osvojio velike simpatije srpske političke i kulturne javnosti, ali je navukao gnev zapadnih intelektualaca. Svraćao je mnogo puta u Beograd (Radoman Kanjevac je ispevao pesmu: Peter Handke dolazi u Beograd.../ Domaćice gledaju njegovu sliku u novinama/ Dive se tim negovanim brkovima/ I brižljivo odabranom okviru za naočare...). U vreme rata u Bosni, na početku bombardovanja 1999, posetio je Miloševića u Hagu 2004, a govorio je i na njegovoj sahrani u Požarevcu 2006. Handkeova česta putovanja, sada mnogo manje egzotična nego ona iz osamdesetih (Japan, Aljaska), uslovila su i osobiti političko-putopisni žanr u kome je Handke pronašao novu formu za svoju literaturu. Tako je nastala knjiga Zimsko putovanje uz reke Dunav, Savu, Moravu i Drinu: Pravda za Srbiju (1996) kojom se Handke obračunavao sa zapadnim medijima, braneći Srbiju kao žrtvu balkanskog rata. Godinu dana kasnije je izašao nastavak ove knjige pod naslovom Letnji dodatak zimskom putovanju. Braneći svoj novi stil, Handke je jednom prilikom rekao kako to niko ne bi čitao da je samo pisao o tome „kako su ulice puste i kako je Drina hladna“. Ovako je išlo lakše na tržištu. Handke je 2000. godine dobio nagradu Fondacije Braća Karić. Tom prilikom je pozdravio Bogoljuba Karića kao čoveka koji „neguje tradicije koje nam daju moralnu snagu za odbranu svega što je sveto čoveku“. Handkeova privrženost Miloševiću dovela ga je u vrlo nezgodnu poziciju kada mu je grad Dizeldorf dodelio nagradu „Hajnrih Hajne“ (50 000 EUR). Zbog učestalih napada, Handke se odrekao nagrade ali ipak nije ostao bez nje. Berlinska inicijativa za alternativnu nagradu „Hajnrih Hajne“, obezbedila mu je istu svotu, koju je on u društvu sa Klausom Paimanom odneo Srbima iz Velike Hoče. „Volim ovu decu ovde i Veliku Hoču“, izjavio je pisac tom prilikom. Iste godine, Handke je predsedavao žirijem na Kusturičinom Kustendorfu. Budući da ga je oduševio planinski krajolik, odmah je dobio ponudu da postane novi žitelj rodnog mesta kremanskih proroka. Ostaje pitanje da li će Handke podići brvnaru u „želucu Evrope“ (kako je nazvao Kremnu) i da li će proći bolje od svog druga Kusturice. Srpski intelektualci ćute mada im prija kada Handke u svom časopisu Schreibheft objavi ponekog srećnika, kao što je to slučaj sa prozom Igora Marojevića. Bolji je ikakav izlazak na nemačko govorno područje od nikakvog, rezonuju srpski pisci. U to ime je priređena knjiga kritičkih tekstova pod naslovom Treba li spaliti Handkea (2006).