ĐURETIĆ, Veselin (1933) istoričar-revizionista, terazijski Crnogorac, politikant-tezgaroš. Njegova aktivnost počinje nakon Titove smrti, izlaganjem referata „Antisrpske manipulacije u Crnoj Gori“ kojim je krenuo da „vraća svoju zabludelu Zetu na kurs Vojislavljevića i Nemanjića“. Svoju „naučnu“ platformu je definisao kao „razbijanje antisrpskog asocijalnog inženjeringa“. Zalažući se za organicističko jedinstvo srpskog etničkog bića, Veselin Đuretić je u svojim tekstovima zastupao tezu da se u „telo srpstva moraju vratiti Srbi rimokatoličke veroispovesti, zatim Srbi muhamedanske vere, potom Makedonci i, na kraju, Srbi-Crnogorci“. U tom duhu je napisao i nekoliko knjiga tokom osamdesetih godina: Vlada na bespuću (1982) kao i Saveznici i jugoslovenska ratna drama (1985). Veselin Đuretić bi zauvek ostao na margini da ga nije primetio istoričar dr Radovan Samardžić i pomogao mu da svoje „delo“ preko SANU plasira javnosti. Tom prilikom mu je rekao da je knjigom Saveznici i jugoslovenska ratna drama „razbio kalkulantsku simetriju Titove Jugoslavije“, te da je svom narodu i svetu uputio poruku kako treba zajednicu rekonstruisati. Dr Samardžić je kasnije i napisao predgovor za Đuretićevu knjigu Razaranje srpstva u XX veku (1992), čiji je bio urednik. Đuretićev tekst o antisrpskom delovanju Kominterne može se naći u knjizi Catena Mundi (1992). Ova bliskost sa dr Samardžićem i SANU markirala je Veselina Đuretića kao čoveka bliskog jezgru srpskog nacionalističkog projekta, zbog čega je on, kao jedan od retkih, dobio nezvaničnu titulu akademika, što on zapravo nikada nije postao. Nacionalistički mediji ga uglavnom ovako predstavljaju, ali postoje izvesna kolebanja: po jednima je akademik SANU, po drugima akademik CANU, a po trećima ruski akademik. Uistinu ga nema ni na jednom zvaničnom spisku pomenutih akademija. Ovu titulu je Đuriteć, izgleda, dobio kao počasnu po principu analogije sa nekim drugim velikodostojnicima nacionalističke scene. Tokom ratova 1991-1995. bio je vezan za Radovana Karadžića. Postao je počasni senator RS, a potom član Odbora za istinu o Radovanu Karažiću. Poznajući njegove istoričarske aspiracije, Dejan Medaković ga je 1993. pozvao da za čuveni leksikon 100 znamenitih Srba napiše odrednicu o Milanu Nediću. Đuretić nije uspeo da zadatak obavi na vreme, pa je Medaković morao da uzme stvar u svoje ruke. Inače, sveto trojstvo Ljotić/Nedić/Mihajlović predstavljaju temelj Đuretićeve teze o srpskoj egzistencijalnoj dijalektici. Sva tri pola ovog trougla su za njega patriotski i slobodarski i smatra da ih treba rehabilitovati, a mesto na kome je general Mihailović streljan predlaže da se preimenuje u Dražinu Adu. Đuretić se zalaže za konfederaciju sa Rusijom i izgradnju velike ruske baze na Kopaoniku koja bi bila pandan Bondstilu. Preko svojih ruskih veza pokušava da se izbori za mali trg u Moskvi na kome bi skulptorski bio predstavljen srpski istorijski panteon. Dobitnik je Ravnogorske i Nagrade „Slobodan Jovanović“. Nosilac je Ordena Njegoša prvoga reda kojim ga je odlikovao Karadžić. Sa akademicima Ljubomirom Tadićem i Matijom Bećkovićem, pokušao je da „sačuva“ svoju prapostojbinu osnivanjem Pokreta za zajedničku evropsku državu SCG. Blizak je rukovodstvima (izvorne) SRS, kao i pokreta Obraz i „Svetozar Miletić“. Smatra da u „egzistencijalnim situacijama nema komandne odgovornosti, jer je sam narod komandant svoje sudbine“. Glavni izdavači su mu SANU i SRS.