DRAGOJLOVIĆ, Dragan (Bajina Bašta, Pilica, 1941), pesnik sporednih tokova i političar glavne struje Miloševićevog doba. U komentarima političkih analitičara, poznat i po nadimku Nesalomivi. Po obrazovanju ekonomista, po vokaciji književnik, po ubeđenju espeesovac, po uverenju ministar vera. Školovao se u Užicu i Beogradu. Kao pesnik, pevao je o najvažnijm temama Titovog i Miloševićevog doba. U staroj Jugoslaviji o ratu, revoluciji i Šumaricama, a u Miloševićevoj SRJ o nebeskoj Srbiji. Njegova knjiga Nebeska Srbija (1990) stoji na međi dveju ideoloških epoha. U svojoj čuvenoj Istoriji srpske književnosti, Jovan Deretić ga je uz Slobodana Rakitića i Dragomira Brajkovića svrstao u bočnu pesničku struju sa izrazitim osećajem za istorijsku perspektivu. Međutim, ovu skrajnutoast je Dragojlović oduvek nadomeštao vanrednim osećajem za politička strujanja. Svojim nebeskim pesničkim temama, preporučio se za ministra vera u svim vladama, od Dragutina Zelenovića do Mirka Marjanovića. Tokom prve polovine devedesetih godina, postavio je standard nezaobilazne simbioze između ekonomije i religije, postavši tako prvi srpski turbo ministar vera. U saradnji sa Branom Crnčevićem, bio je glavni dezinformator
patrijarha Pavla. Poseban osećaj je pokazivao za srpstvo u rasejanju, pa je kao ministar vera uspevao nekako da objedini i poslove ministarstva za dijasporu. To ga je 1997. kandidovalo za ambasadorsko mesto u Australiji gde je ostao sve do 2001. godine. Miloševićev pad (septembar 2000) dočekao je u Olimpijskom selu u Sidneju, gde je dočekivao naše sportiste i pozdravljao dizanje zastave SRJ. Po povratku u otadžbinu, delimično razorene Miloševićeve strukture sa epicentrom u SANU, našle su mu zgodnu zavetrinu na mestu upravnika Zadužbine Ive Andrića. Inače, veze sa delom Ive Andrića, Dragojlović je do tada ostvarivao samo u retkim prilikama kada je u ime UKS-a predvodio delegacije pisaca prilikom polaganja cveća na spomenik nobelovca u vreme Međunarodnih oktobarskih susreta pisaca u Beogradu (kao i preko školskog programa iz književnosti za srednju ekonomsku školu). Pregurao je bivši ministar Dragojlović u tom finom zdanju nekoliko kriznih DOS-ovih godina, dovršavajući svoj „australijski“ roman Pod južnim krstom (Prosveta 2002), potonji bestseler u gastarbajterskoj populaciji. Preturio je preko glave čak i Dnevnik o vagini Jovice Aćina koji se jedne godine pojavio kao laureat Andrićeve nagrade, izazvavši averziju kod predsednika UO Zadužbine - Miroslava Pantića. Ipak, najuspešnije poslove je ostvario u sferi ekonomije, potpisavši ugovor sa kompanijom Random House za Andrićevu Prokletu avliju, čime je znatno oštetio izdavačko preduzeće Miroslava Derete. Kao delegat UKS-a, radio je u Komisiji za nacionalne penzije gde je branio boje svoje partije, o čemu je izvestio rukovodstvo na poslednjoj Skupštini (sa koje je odjeknuo borbeni poklič da srpski pisci neće dati Kosovo), pravdajući se i svečano se zaklinjući da će u sledećoj godini lobirati i za preostalih dvadesetak kandidata iz te političke udruge. S obzirom na to da je predsednik komisije Mihajlo Pantić okarakterisao rad ovog „tela“ kao kompaktan i harmoničan, Dragojlović je uveren da su mu nebesa i dalje naklonjena, te da će i u bliskoj budućnosti, bar kada je novac u pitanju, sve ići kako treba.