BUHA, dr Aleksa (Ribari, Nevesinje, 21. 11. 1939), filozof, germanista, političar. Krajem sedamdesetih - marksista, ranih osamdesetih -
hegelijanac, poznih osamdesetih - adornovac, tokom devedesetih - karadžićevac, dvehiljaditih - evropejac. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu gde je i doktorirao. Na istom fakultetu je počeo da radi 1971. Predavao je istoriju filozofije od Kanta do Huserla. Bio je dugogodišnji urednik filozofske biblioteke „Logos“. Jedan je od osnivača SDS-a. Kao i većina srpskih intelektualaca iz Bosne, vezao je svoju sudbinu za Radovana Karadžića i projekat stvaranja Republike Srpske: od 1992. do 1995. bio je poslanik u svim sazivima Narodne skupštine RS, ministar inostranih poslova RS od 1992. do 1998, kao i predsednik SDS-a u periodu od 1996. do 1998. Bio je jedan od najbližih Karadžićevih saradnika, hard lajner njegove politike, jedan od predstavnika RS prilikom potpisivanja Dejtonskog sporazuma kao i svedok mnogih „tajnih“ dogovora, o kojima danas rado govori. U javnosti je ponovo postao prisutan nakon hapšenja Radovana Karadžića, kada je izašao sa tezom o postojanju sporazuma Holbruk-Karadžić iz jula 1996, o čemu nas izveštava i Florens Artman (Mir i kazna, 2007). Dr Buha kaže da je Holbruk došao na ideju da umesto zabrane SDS-a nagovori Karadžića da se povuče sa svih funkcija i vođstvo prepusti Biljani Plavšić i njemu, tj. Buhi. On navodi da je tom prilikom, na dogovoru u Beogradu, Holbruk rekao da je Haški tribunal, što se tiče Radovana Karadžića - pase. Takođe, dr Buha izjavljuje da je nešto slično potvrdila i Medlin Olbrajt u razgovoru sa Biljanom Plavšić. Međutim, dr Aleksa Buha, kao i Karadžićev drugi ministar - Toholj, nikada se nije distancirao od politike koju je vodio sa svojim šefom tokom devedesetih u Bosni. Na pitanje o genocidu koji je počinila srpska vojska u Bosni, on navodi da to treba smestiti u duži vremenski raspon i da to nije ništa u odnosu na genocid nad Srbima tokom poslednja dva veka. Isto tako, navodi kako su „istraživanja pokazala da Srbi iz okoline Srebrenice po broju žrtava ne zaostaju iza broja muslimanskih žrtava“. Karadžićevu ratnu politiku i odbijanje Vens-Ovenovog plana pravda nastojanjem bosanskih Srba da ne ostanu bez „rudnih bogatstava i minerala“ (Omarska npr, prim. prir.). I pored velikih državnih briga, dr Buha nikada nije zanemario svoju akademsku karijeru. Njegov naučni rad, međutim, pun je kontroverzi koje spajaju nespojivo: s jedne strane, pisao je o marksizmu Karla Korša i prevodio Adornovu knjigu Minima moralia (1987), bavio se etikom nemačkog klasičnog idealizma, kao i delom Martina Bubera, dok je s druge strane ušao u rat za srpski duhovni prostor (Ideje versus Istorija, 1990, Argumenti za Republiku Srpsku, 1996. itd). Nastupa kao ogorčeni protivnik Zapada (Zapad i Rusija, 2004) i globalizacije, dok ga pažljiviji istraživač može pronaći u savetu Evropske ekspertske grupe, gde zajedno sa Vladom Divcem i Momirom Bulatovićem „promoviše reformski potencijal naše zemlje za pristup evropskim i evro-atlantskim ekonomsko-političkim i bezbednosno-odbrambenim integracijama“. Dr Buha danas živi u Beogradu, predaje na Filozofskom fakultetu u Banjaluci. Prevodi Kanta. Dopisni je član ANURS i nosilac visokih odlikovanja RS: Ordena Nemanjića i Ordena Njegoša I reda. Ljušićeva Enciklopedija srpskog naroda ga beleži kao značajnog državotvornog Srbina, smeštajući notu o njemu, slučajno ili ne, uz omiljenu srpsku odrednicu - „budžet“.