BOŽOVIĆ, Gojko (Bobovo, Pljevlja, 2.5.1972), književni činovnik. Rođen star sa principijelnim stavom da se nikada neće podmladiti (Kada sam se rodio/Imao sam/ Više godina/ Nego sada). Od dolaska u Beograd, na studije Opšte književnosti, Božović postaje deo književnog establišmenta. Zanat najpre peče u redakciji Književne reči a potom, od jeseni 1994, u časopisu Reč gde uređuje rubriku “lepih veština” (film, teatar, vizuelne umetnosti). Put ovog činovnika je respektabilan i neuporediv sa poslovima i danima većine delatnika na sceni. Njegov prelazak u izdavačku kuću Vreme knjige 1997. i potonji urednički rad se zasnivaju na negovanju „vrednosti“ literature osamdesetih ali i staračke književnosti koja će ovu kuću opteretiti do te mere da neće moći da se otvori za tokove savremenosti, sve do njegovog prelaska u privatni biznis. Tako je Nikola Moravčević, pisac istorijskih romana iz dijaspore osvojio (ne)očekivanu uredničku pažnju Gojka Božovića. To bi trebalo dosta da govori i o Božovićevom razumevanju recentne prošlosti, budući da je ostao dosledno zatvoren za knjige neposlušnih emigranata, unutrašnjih egzilanata kao i nove i alternativne domaće književne produkcije. Tokom dvehiljaditih, Božović je paralelno sa pripremnim radovima na osnivanju vlastite izdavačke kuće predano radio i na umrežavanju sa institucijama koje bi mogle biti od koristi za njegov samostalni nastup. Postao je funkcioner Srpskog PEN-a, pridobio novinare nekih važnih medija, kao što je Politika, i otvorio se za neograničeni uticaj staračkih glasova iz SANU. U skladu s tim, poduhvatio se te „nemile“ funkcije raspodele nacionalnih penzija, nastavljajući da drugačijim sredstvima podržava svoju autorsku klijentelu. U avgustu 2007. je osnovao izdavačku kuću Arhipelag, pokrećući produkciju upravo sa Moravčevićevim povesnim pisanijem Vitez u doba zla, želeći valjda da time po/etički profiliše svoju uređivačku politiku. Ta poruka je, moglo bi se reći, naišla na sjajan odjek u medijima. Politikin Kulturni dodatak predano prati sve Božovićeve akcije, objavljuje feljtone iz njegovih knjiga i najavljuje nova urednička pregnuća. Arhipelag je, dakako, smešten u prostorijama Srpskog PEN-a, a međunarodni projekat „Sto slovenskih romana“ zbrinut u njegovom srcu, tj. Arhipelagu. Za samo dve godine rada nametnuo se kao lider, što je žiri Sajma knjiga 2009. ovenčao nagradom za izdavača godine. No ono što najviše pleni kod Božovića kao urednika, ali i kao pesnika, kritičara i nacionalnog delatnika, pre svega je njegov novogovor, koji mu u Srbiji otvara sva vrata. Evo kako to zvuči: „Nekada sam je čitao, onda sam čitao tu knjigu, onda sam čitao tu knjigu i rad napisao, ali ga nisam objavio, a nisam ga objavio jer sam tu knjigu čitao, jer sam hteo da napišem rad, jer uvek kad čitam tu knjigu.... taj kratak roman jeste upravo to... ja mislim da sam ja melanholičan...” Posle ovakvog izlaganja, čovek može da očekuje nagli prasak plača ili smeha. Međutim, ovakav diskurs Božovića preporučuje za gotovo sve važnije poslove u literaturi. Nedavno je, u svom maniru, priredio katalog srpskih pisaca za nastup u Lajpcigu 2010.