AĆIMOVIĆ IVKOV, Mileta (Bogatić, 1966), ili u prevodu – rođen da bude zvezda palanačke kritike. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Upisao je i poslediplomske studije. Nikada se nije saznalo šta se naposletku dogodilo s tim. Najlepši je izdanak beogradske škole nemušte kritike. Intelektualno je stasao tokom devedesetih, baveći se najpre haiku poezijom: bio je urednik časopisa Paun. Potom je uz sponzorstvo Agencije „Draganić“ objavio zbirku pesama Dno (1995) kod Čedomira Mirkovića u Prosveti. Julovska kritika je u njemu prepoznala pesnika srpskog „cveća zla“. Budući bez talenta, okrenuo se ađutantskom poslu. O Aćimoviću Ivkovu se ne može govoriti izolovano od njegovih mentora. Bio je mali od palube blaženopočivšem Novici Petkoviću i Radivoju Mikiću, koga je pomenuti Petković instalirao na Katedri za srpsku književnost (zajedno sa kišologom Jovanom Delićem), sprovodeći čistke liberalnih intelektualnih natruha. Tada je ostvarena jedinstvena simbioza sa književnim pogonom Narodne knjige u kojoj je Mikić, pored Vase Pavković i Gojka Tešića, bio jedan od glavnih urednika. Ali gde je bio Mikić, našao se i Aćimović Ivkov. Najpre kao pomoćnik oko svega i svačega, a potom i kao urednik egzotične edicije „Prag“. Bila je to edicija za mlade domaće pisce. Njena glavna karakteristika bila je nevidljivost. Knjige bi nekoliko dana stajale u knjižarama Narodne knjige u centru grada, da bi potom nestale zauvek. Neki od autora sumnjaju da tiraž knjiga koje je Mileta Aćimović tada uredio nikada nije prebacio pedesetak komada, što je vrlo moguće, s obzirom na to da je Narodna knjiga posedovala svoju štampariju. Naravno, narodnjaci su se vadili na enormnu prodaju knjiga, a novinari s apanažom su im verovali. U proleće 2002, Aćimović Ivkov je pristao da bude trojanski konj narodnjaka, koji su se polakomili na NOLIT. Na mestu glavnog i odgovornog urednika ove kuće, kao eksponent Narodne knjige, Aćimović Ivkov je proveo puna tri meseca kada su ga sindikat i uprava NOLIT-a skinuli s tog mesta, sa obrazloženjem da nije ispunio obaveze propisane Zakonom o radu. Za vreme urednikovanja, Aćimović Ivkov je objavio samo jednu knjigu: Dani za Beograd – gotovo! Avrama Izraela. Takođe, dostavio je ambiciozni izdavački plan koji je podrazumevao štampanje dela Radivoja Mikića i Gojka Tešića. Pošto se ponovo povukao u narodnjačku bazu, Aćimović Ivkov je nastavio svoj let ka vrhu, koji bi mogao da se uporedi samo sa Sremčevim Vukadinom. Počeo je sve češće da se oglašava kao kritičar-promoter tradicionalnih vrednosti, iako za sebe voli da kaže da je intelektualac „liberalnijeg književnog ukusa koji uvažava tradicionalne, ali izrazito izdvaja moderne vrednosti”. Uzori su mu svi srpski kritičari od Bogdana Popovića do Radivoja Mikića, razume se. Ne voli da piše negativnu kritiku, jer kome to zapravo treba. Ono što ne voli, o tome ne govori. Piše samo o nespornim vrednostima književne scene: Dobrici Eriću, Nenadu Grujičiću, Ljiljani Habjanović Đurović, Goranu Petroviću, Vladimiru Kecmanoviću, Radivoju Mikiću itd. Dobitnik je Nagrade “Milan Bogdanović” za kritiku. Od ove književne sezone je pridruženi član narodnjačkog žirija NIN-ove nagrade za roman godine.