I   II   III   IV	BETON BR.50  DANAS, Utorak 22. jul 2008.   Piše: Siniša Tucić SMRT FAŠIZMU, SLOBODA NARODU!     Pre mnogo godina moj otac je za jedan beogradski književni časopis poslao vizuelni rad koji se sastojao od rečenice Smrt fašizmu, sloboda narodu! Urednik časopisa nije smeo da objavi parolu na kojoj je počivala čitava antifašistička ideologija tadašnje države. I danas, kao i onda, pojedinac suočen sa skrivenim mehanizmima autoritarnog društva ostaje zatečen kontradiktornošću sistema i države u kojoj živi. Pravo na drugačiji pogled na svet i sopstvenu kreaciju, osporava se na svakom koraku: u medijima, javnim ustanovama, kulturnim centrima, izdavačkim kućama, muzičkim festivalima kao oblicima nekritičke masovne zabave. Po mom dubokom uverenju, fašizma je više nego ikada, iako ovo društvo deklarativno teži slobodi mišljenja, razumevanju, toleranciji... Pedeset godina, generacije i generacije, učile su iz čitanki o Narodno-oslobodilačkoj borbi. Snimani su filmovi o Sutjeskama, Neretvama, Igmanskim marševima, o ratnim godinama, mučenjima, logorima... O pobedi nad silama mraka, svetloj budućnosti, komunističkoj utopiji kojoj težimo. Isti ti „antifašisti“, preko noći su započeli najkrvavije oružane sukobe, oterali narod u zbegove, porušili čitave gradove, stvorili prizore novih mučenja i logora. Nekadašnji zakleti antifašisti, preko noći su se promenili. Sa odobravanjem, sedeći u svojim mesnim odborima, podržavali su sva nepočinstva na ovim našim prostorima. Ipak, časna manjina na vreme se distancirala, osnovavši paralelno, nezavisno Društvo za istinu o NOB-u (sadašnji antifašisti Srbije), nastavivši da kritički deluje prema svim fašistoidnim pojavama u društvu. Nakon svega, potpisan je mir. Nema više ubijanja, prestalo je rušenje gradova, ali nema ni „svetle budućnosti“. Postoje samo krhotine nekadašnjeg sna, koji su sanjali roditelji današnje internet generacije, koja je iz carstva nužnosti, umesto u carstvo slobode, upala u post-modernu. Možda ćemo lakše živeti i jedni druge podnositi, ovako rasparčani, pluralni, izgubljeni u različitim idejama i pogledima na svet? Da li se nova post-moderna realnost poigrava relativizujući ideje koje su slale milione u smrt? Kada se iz virtuelne stvarnosti, u kojoj cveta hiljadu cvetova (i u kojoj ima prostora i za nacističke sajtove) izađe na pločnike naših gradova, stavlja se znak jednakosti između onih koji mirno protestuju, izražavajući svoj stav prema ideologiji koja je ispisala najmračnije stranice svetske istorije i onih koji, sa kamenicama u rukama, ispod simbola istih tih ideologija pogubnih za ceo ljudski rod, sačekuju građane. U najpoznatijem romanu Gintera Grasa, glavni lik Oskar Macerat, patuljak koji je u trećoj godini prestao da raste, lupanjem u svoj limeni, dečiji doboš rasteruje mitinge Nemačke nacionalsocijalističke partije, dovodi govornike do mucanja i pretvara marševe u valcere. Televizija, kulturne institucije, školstvo... uvek deklarativno ističu pojedince, ukazuju na metafore iz književnih dela (poput Oskara iz Limenog doboša) kao primere otpora pojedinaca nasilju i totalitarizmu. Ipak, u stvarnosti sve izgleda drugačije. Koliko se za široke narodne mase nepozatih pojedinaca zapitalo nad stvarnim značenjem parole Smrt fašizmu, sloboda narodu? Koliko je nas, barem u mašti, pokušavalo da limenim dobošom poremeti nekadašnja „događanja naroda“ i zaustavi nadolazeća krvoprolića? Posle svega, suočeni sa rasparčanom realnošću, posmatrajući neonacističke simbole u rukama novih generacija koje hodaju našim ulicama, možemo samo da se zapitamo: ima li izlaza iz ovog ćorsokaka Piše: Igor Đorđević BEZОБРАЗNO     Smučilo mi se od svih onih klero-fašista i naci-nacionalista koji za sebe zahtevaju pravo na slobodno mišljenje i slobodan govor. Oni smatraju pozive na linč, ponižavanje žrtava i skandiranje svojih huškačkih parola izražavanjem stava. Novogovor političkih, kulturtregerskih i estradnih elita u Srbiji pretvorio se u gomilu eufemizama koji daju ekstremističkim zastupnicima nasilja pravo da legitimno protežiraju svoje ideje. U svojim bolesnim vizijama suprostavljaju se svemu što predstavlja svet i svemu što se ne povinuje njihovoj zatrovanosti i mržnji. Glorifikuje se naš zabran pretnjama i uništavanjem svega onoga što nije naše i srpsko, makar to bile obične „albanske“ kifle ili burek u Somboru. U takvoj Srbiji, selima i gradovima vladaju šerifi, timočki i sandžački, koji samovoljno ukidaju pozorišta ili uz krvavu omrazu dele tradicionalne verske zajednice. To su domaćini sa svojim vojskama uslužnih sponzora, stranačkih odbora kao paralelne službe za zapošljavanje, kupljenim medijima i sa blagoslovom paroha. Nacisti šire stegove i bez ikakvih bojazni marširaju: revidiraju istoriju u svojim pamfletima i TV emisijama, zaposedaju sajtove i blogove, traže podršku političara, šalju preteće poruke i pisma. Normalni ljudi zgroženi su onim što vide, ali su i uplašeni pa ne deluju. Čopor je okupljen. Svi zajedno dive se zločincima i čuvaju ih od pravedne osude i vraćanja u ideološki i kriminalni talog. Čopor je pod amblemom naših dana.   Simbol na zidu stoji godinama kraj ulaza u Dom vojske u Pirotu. Ovaj simbol na jedan čudesno transparentan način spaja svastiku i ocila, arijevsku i hrišćansku tradiciju, preporučujući se za amblem srpskog nacizma. Ranijih decenija, podoficiri i oficiri noktima bi i šapkama skinuli ovaj znak, sve i da se našao na dalekoj gradskoj periferiji. Danas im salutira na ulaznim dverima njihovog radnog mesta, pružajući svoje otrovne pipke ka praznom srcu ove devastirane   instuticije. Bilo je puno akcija podmladaka raznih stranaka po gradu, ali nijedan podmladak nije se setio da uzme kanticu sa bojom i prefarba ovaj gnusni znak. Izgleda da nikome ne smeta da ovako nešto stoji u centru jedne palanke.   Amblem koji je snimljen skoro pre godinu dana, hranjen ignorantskim slepilom, odoleva zubu vremena i dalje. Zla kob relativizacije priklanja novim elitama sve više mladih željnih posla, statusa i identiteta. Političari su spustili glave u krila advertajzing menadžera i tajkuna. Toplo im je u njihovim skutima. Kandžama se grabe za nova bogatstva. Lakome hulje, agresivni mrzitelji i uslužni podlaci u jednom su kolu. Zato oni koji su željni slobode, demokratije i tolerancije moraju prihvatiti časni nauk: Ako neograničenu toleranciju proširimo čak i na one koji nisu tolerantni, ako nismo pripremljeni da branimo tolerantno društvo od žestokih napada onih koji nisu tolerantni, onda će tolerantniji, a s njim i tolerancija, biti uništeni. (Karl Poper) I marširaće nacisti, biće sve bestidniji i moćniji, ako im se ne suprostavimo odlučno i javno, odmah čim se desi kakav incident ili objavi pretnja i paškvila. Samo tako se brani tolerancija i jednakost na ovim pontonima i skelama tranzicije na kojima institucije još nisu izgrađene, a već se ruše. Elitama koje vladaju i koje bi da vladaju ne odgovara uređeno društvo, jer onda postoji i odgovornost za ono što se dogodilo, kao i za sadašnjost. Zato se loša stvarnost produžava. Zato je moguće trabunjanje o pomirenju, a da se ne pomene krivica i da nikome od inžinjera i pokrovitelja zločina ne zafali ni dlaka s glave Piše: Tomislav Marković TROPARTY ANIMALS                 (Odlomci iz Velikog trebnika, izdanje Odbora za rehabilitaciju SPC, jubilarno 100. kolo SKZ)   Tropar Siniši Kovačeviću Siniša, bogomudri nedićougodniče Bogonadahnutim perom vazneo si đenerala Na daske koje više ništa ne znače Neka ti je večna slava i kvislinška hvala Demona savesti pobedio si u odsudnoj bici I na vrh moralne vertikale u erekciji Po božanskoj uspeo si se lestvici Sačuvaj mesto svojoj naciji Na toj nebeskoj lokaciji Tropar Slobodanu Rakitiću Slobodane, mesije srpskog imenjače Rafalnih stihova sloboumni pesniče UKS-Kluks-Klana zlatousti proroče „Obraza“ koji te hrani brižni zaštitiniče Književne lađe mudro si držao kormilo Sa verom u Boga sa dva i tri roga Sve što ‘artiju mrči mržnjom s tobom je plovilo Sve moj do moga, od Goga do Magoga Putovođo dobri, moli Marsa Boga Za spas roda tvoga od Đoga i Noga Tropar Miloradu Ekmečiću Bogotražitelju, dugo si lutao, bunovan Uskom stazom između klanja i oranja Dok nisi spoznao da svaki je Srbin Radovan Na tom putu napravio si mnoga sranja Milorade, od istorije si histeriju pravio Stvorio si premudru teoriju azbučnog rata Slavimo te jer si nas činjenica oslobodio Koje nisu htele da nam se skinu s vrata Učitelju, sjebao si sve čega ti se misao takla Zato se duh tvoj sada raduje sa anđelima pakla  BLOK BR. V       Lazar Bodroža & Tomislav Marković: KARTA SRPSKOG SPASA (11)    I   II   III   IV