I   II   III   IV	BETON BR.50  DANAS, Utorak 22. jul 2008.   Piše: Dragan Radulović CIVILIZACIJSKI IZBOR     Antifašizam je u zemljama bivše Jugoslavije namijenjen isključivo spoljašnjoj upotrebi. Kada je potrebno pred nekim iz EU dokazati svoju privrženost dostignućima civilizovanog svijeta, odanost evropskim standardima, onda se naše vođe dosjete da je antifašizam jedno od tih dostignuća, i istaknu ga u prvi plan. Niti jedna od elita ne propušta priliku da naglasi učešće vlastitog naroda u antihitlerovskoj koaliciji, smatrajući da je to dobar marketinški potez, jer valja nekako popravljati negativnu sliku iz devedesetih. Međutim, u pitanju je podla laž, jer ti isti ljudi iz vrhova vlasti, unutar svojih zemalja, javno koketiraju s fašizmom, ako već nijesu proizašli iz njega. Zbog toga su više nego licemjerna njihova naknadna iščuđavanja nad čestim erupcijama ubilačke mržnje na utakmicama ili koncertima, jer su parole „nož, žica, Srebrenica“ ili „ubij Srbina“ dijelom i njihovo autorstvo, bar u onoj mjeri u kojoj ne čine ništa da bi ih suzbili. A ta mjera je velika. Fašizam, u obliku ekstremnog nacionalizma, zahvaljujući podršci vlasti prožeo je svako vlakance društvenog tkiva i postao najpoželjniji pogled na svijet među narodima bivše Jugoslavije. Nijesmo se oslobodili nasljeđa devedesetih; košmarni snovi o izabranosti vlastite nacije, raznovrsne teorije zavjere i mržnja prema svemu što je drugačije i različito - još uvijek su naša stvarnost. Zbog toga ne smijemo nasijedati na podvalu apologeta fašizma koji tvrde da je ta priča prevaziđena, da je sukob između fašizma i antifašizma ideološki relikt iz Drugog svjetskog rata, da je u stvari dilema koja ne postoji. Iako su dijelom u pravu: antifašizam je taj koji jedva postoji, fašizam tih problema nema. Antifašizam je civilizacijski izbor, a ne pitanje ideologije. Kao takav, on u bitnom nadilazi partijsku politiku. To je odgovor svakog čovjeka ponaosob na pitanje u kakvom društvu želi da živi. I jasno iskazivanje spremnosti da se nešto povodom toga učini, jer vrijeme uzmicanja je odavno prošlo, čovjek nema više izgovora za zbunjenost i ćutanje. Antifašizam u zemljama bivše Jugoslavije, pod uslovom da u tim društvima postoje snage koje iskreno teže vrijednostima civilizovanog čovječanstva - jednostavno mora biti djelatan. Inače...?! Na kraju neće biti nikoga da se tome „inače“ suprotstavi. Izbor je, očigledno, veoma jednostavan. Najzad, uvijek je i bio Piše: Bora Ćosić ANTIFAŠIZAM BEZ POTOMSTVA     Kada su 1941. polazili u rat, mladi seljaci, nešto studenata i po koji pripadnik građanstva, učitelji, sitno činovništvo ili oni što su od škole imali bar voćarsko-kalemarski kurs, ideja antifašizma u njih bila je prilično nejasna. Skojevci koji su po okupiranom Beogradu zapalili poneki nemački kamion imali su sasvim drugojačiju predstavu o predstojećim borbama - od iscrpljenih krajiških Srba koji su se sklanjali u šumu sa vilama u rukama, bežeći od ustaškog terora. Antifašizam kao teza bio je u srcu malog broja čitalaca predratnih Nolitovih izdanja napredne literature, ljudi kojima bilo je jasno šta se događa u Španiji, šta znači prodaja Čehoslovačke. Drugi su mutno nazirali da dolaze „Švabe“, vekovni neprijatelji. Tek su komunisti uspevali da instrumentalizuju opšti revolt nacije, pomišljajući da se kroz oblik oružanog otpora isposluje neka vrsta revolucije. Čak je i Staljin bio ljut na jugoslovenske partizane koji su odmah stavili petokraku zvezdu na kapu, kvarilo mu je to odnose sa zapadnim saveznicima. Naše tle postalo je rahlo ne samo u sudaru tolikih interesa, bilo je i mnogo nedoumice u glavama ljudi. Nije li Churchil snevao o podeli posleratne Jugoslavije tako da istočni deo, konzervativan i pod uplivom nacionalista, pripadne Zapadu, zapadni deo, vrlo bogat partizanskim snagama - Istoku. Tako je stvoren košmar, geografski, ideološki, istorijski, Tito je omeo svako deljenje uzimajući za sebe sve; ovo je potrajalo nekih četiri decenije. Živeći već dugo u Nemačkoj shvatio sam kako je sa antifašizmom ovde, on je tu nesumnjiv. To je rezultat dugotrajnog procesa, denacifikovati jednu golemu oblast ne može se očas, preko noći. Bio je potreban uporan edukativni rad, i onima što su u poslednjoj nedelji rata branili krnjutke Hitlerovog carstva po ovim berlinskim ulicama trebalo je utuviti u mozak da su bili pod vlašću opasnog manijaka. U ovoj zemlji se, dakle, može danas promovirati svašta, dozvoljeno vam je da po sebi crtate i maljate šta hoćete, ali kukasti krst ne prolazi, to ne. Ovu šaru koju su nacisti preuzeli iz drevnog azijatskog dizajna viđam nažalost, tu i tamo, jedino po gradovima naše bivše domovine. Na taj način mislim da je po tom prostoru vidnije nasleđe mutnih i mračnih sila iz Drugog svetskog rata, no onog što se toj pošasti odupiralo. Nikada ranije po beogradskim zidovima nije bilo rasističkih parola, sada ih ima. Ko uopšte riše kukaste krstove po Splitu ili NSPM fiskultura Novom Sadu ili ko zna gde? Ne verujem da su se povampirili esesovski mrtvaci i njihovi kolaboranti sa pemzlom u ruci, biće da to ipak izvodi balavurdija koja nema pojma šta ova svastika znači. Imao sam valjda sedam godina kada sam sa svog balkona u ulici Knez Mihailovoj posmatrao studentske demonstracije u prilog Narodnog fronta u Francuskoj. Ta 1939. veoma je daleko. Iščilele su čak i nedavne godine kada se ANTIFAŠIZAM, JUGOSLOVENSKI, NEMA SVOJE POTOMSTVO, ONO JE SVEDENO NA MALI BROJ BASTARDA KOJE OPŠTI PUK MOJE ZEMLJE SMATRA IZDAJNICIMA. JER MU TO MALO LJUDI OD PAMETI I SAVESTI SMETA DA VRŠLJA PO KOSOVU, PO BOSNI, DA SLUŠA NACISTIČKE PEVAČE PO GLAVNIM TRGOVIMA GRADOVA, DA ISTIČE SLIKE RATNIH ZLOČINACA PO SVOJIM FASADAMA, DA IH SKRIVA I SMATRA IH HEROJIMA beogradski duh bacio na protest protiv nacionalističkog diktatora, utihnule su njihove pištaljke. Antifašizam se danas sustavno povlači sa ulice, koja prepuštena je desnici. Zbrku pojačavaju i političari. U gotovo svim pokrajinama nekadašnje naše države na snazi su kojekakve koalicije, sede po tim kabinetima i na tim portfeljima i u tim ložama eventualni demokrati skupa sa okorelim rasistima, nacionalistima i neposrednim izvršiocima prestupa u poslednjem ratu, antifašizam kao zamisao ostao je u zapisima pojedinih veterana davne oslobodilačke borbe, koji nisu bili spremni da izdaju svoju raniju veru. Jer čak i mnogi njihovi saborci, tvrdi boljševici od pre pola stoleća, danas stoluju skupa sa opasnim zlikovcima; kojima su bliski stari i novi fašisti, evropski. Antifašizam, jugoslovenski, na taj način nema svoje potomstvo, ono je svedeno na mali broj bastarda koje opšti puk moje zemlje smatra izdajnicima. Jer mu to malo ljudi od pameti i savesti smeta da vršlja po Kosovu, po Bosni, da sluša nacističke pevače po glavnim trgovima gradova, da ističe slike ratnih zločinaca po svojim fasadama, da ih skriva i smatra ih herojima. Antifašizam danas skoro da je privatna stvar slobodnih duhova po našoj pokojnoj zemlji, sve je svedeno na njihovo subjektivno nemirenje sa zlom koje posle svih neprilika, nanovo preti ovom izbezumljenom području. Nekadašnja borbena parola puna nade ponovo se u tih nepokornih ljudi očituje kao NO PASARAN, neće proći! A svejedno, ma koliko puta ovaj tajfun prošao preko naših glava, može se dogoditi da prođe opet Piše: Milica Jovanović SRBIJANSKI NJU DIL     Miladin Kovačević, koji se nalazi na Interpolovoj poternici zbog brutalnog prebijanja kolege studenta na Univerzitetu Bingamton, potpisao je ovih dana dvogodišnji ugovor sa košarkaškim klubom u Vrbasu, iz kog je svojevremeno i otišao u Ameriku. Kapiten i član stručnog štaba objasnio je da „nema nikakvih proceduralnih smetnji“ za ovaj draft, te da se niko ne osvrće na to što Kovačevića „progoni Amerika“, jer „verujemo u Ustav i zakonodavstvo Srbije“. U ovoj kratkoj epizodi, serije koja svakako još nije okončana, ogleda se sva beslovesnost savremenog srbijanskog društva. Za malo adrenalinskog inata mrskoj svetskoj sili i junačenja po seoskoj džadi, zgodno upakovanih u ljubav prema naciji i suverenističku zaštitu Ustava, spremni smo u svoje okrilje da primimo osumnjičene za teška krivična dela, bez obzira na stvarne posledice. Kapiten iz Vrbasa zasad je samo nepromišljen, a da li će ga neki unesrećeni roditelj uskoro optužiti kao saučesnika u zločinu, zavisiće isključivo od hormona mladog košarkaša. Slučajno ili ne, tek, na scenu je upravo ušetao i osumnjičeni ratni zločinac, iznenada otkriven u Americi, u dubokoj starosti, za kog se osnovano sumnja da je vojsku služio u logoru na Sajmištu za vreme Drugog svetskog rata. Eto, dakle, dokaza da i svetska sila čuva kosture po ormarima, svesna doduše njihove praktične vrednosti na međunarodnom tržištu pravde. Potez je na Srbiji, a pitanje je prosto - ima li smrt na desetine hiljada ubijenih na Sajmištu, ikakvu vrednost za nas? Na prvi pogled, čini se da nema. Sajmište je oronuli arhitektonski kompleks, u kom zajedno žive siromašni slikari i siromašni ostali, obeležen skromnom, naprslom pločom. Tu se noću rejvuje i boksuje, danju se popravljaju automobili i bicikli, s proleća se izliva kanalizacija, a u svim sezonama preprodaje heroin. Slepa mrlja na mapi grada odgovara selektivnom slepilu pri pogledu na našu zajedničku istoriju, bližu ili dalju. U njoj se mire četnici i partizani, Nedić i njegove žrtve, finansijeri zločina u Srebrenici i ubijeni premijer, prekopani leševi albanskih civila i politički inspiratori etničkog čišćenja. Odraz građanske hrabrosti i političke mudrosti u Srbiji 2008. postala je pozicija sa koje su sve vrste ekstremizma podjednako opasne. I onaj ekstremizam koji podstiče i racionalizuje zločin, i onaj ekstremizam koji zahteva da se zločinci i podstrekači kazne. Između su umereni, spremni na kompromis, u kom se fokus kritike izmešta sa promenom procene optimalnog političkog kursa. Osam godina mrcvarenja, upornog insistiranja na suočavanju sa zločinima počinjenim u naše ime, čini se, nisu dali nikakvog rezultata. Druga Srbija, koja se ustoličila na i dalje malobrojnoj antiratnoj formaciji u društvu, sistematski je izložena sprdnji intelektualnih i političkih elita, obesmišljavanju svakog njenog etičkog zahteva i neumornom spinovanju mitskih nacionalnih interesa. U društvu, kojem je nacija važnija od pravde, reči fašizam i antifašizam više nemaju nikakvog značenja. Pa ipak, ako je prosvetiteljska naivnost etičke pozicije Druge Srbije i izgubila bitku, za koju u web 2.0 epohi više niko nema strpljenja, to još uvek ne znači da je pomirena srbijanska elita pobedila. Teoretičari nacije, spremni da odbranu političke moći u svako doba i svakim povodom proglase za odbranu demokratskih i liberalnih vrednosti, nisu ni svesni da ih iza ćoška čeka isti dil, koji im se nudi sa krajnje margine društva. Samo što umesto etičkih kategorija omraženog „suočavanja sa prošlošću“, ovaj nju dil stiže u ime sasvim praktičnih pitanja. I Srbiju polako, ali neumoljivo, zahvata promena koja goruća politička pitanja izmešta sa etičkog ili ideološkog na polje održivog, isplativog. Po državnu birokratiju dugoročno je neisplativo čuvati osumnjičene zločince, Mladića ili Miladina, svejedno. Umesto maglom srpstva, intelektualne elite uskoro će se baviti drugačijim pitanjima: koliko ovu državu koštaju neosuđeni zločinac, tragične smrti na lošim putevima, korumpirana birokratija, u kojoj će meri Miladin oboriti cene nekretnina u Vrbasu, kako će se svojeglavi ispadi lokalnih političkih feudalaca odraziti na berzanska kretanja. Cena izražena u evrima  I   II   III   IV