I   II   III   IV	BETON BR.50  DANAS, Utorak 22. jul 2008.   Piše: Mirko Đorđević OKLEVETANI ANTIFAŠIZAM                   Najpre valja pomenuti A. Hitlera i čoveka - to je Ditrih Ekart - koji je bio njegov učitelj. „On je polarna zvezda moga života“ priznaje vođa Rajha. Nagradio ga je Hitler: Ekart je bio glavni urednik partijskog lista nacističke partije Volkischer Beobachter - „narodni dobošar“. A sam Hitler tu izlaže svoj program koji će realizovati u evropskim razmerama ognjem i mačem. „Pojava hrišćanstva I SPC JE IMALA BOGATU ANTIFAŠISTIČKU TRADICIJU. O TOME SE NI U SPC NE SME GOVORITI JER SE TAMO SLUŽE POMENI I NEDIĆU I LJOTIĆU. STOTINE SVEŠTENIKA I MONAHA SU POLOŽILI ŽIVOTE U BORBI PROTIV FAŠIZMA. O TOME POSTOJI IMPOZANTNA „SPOMENICA“. NJIH NEMA U IKONOSTASU - NE, TAMO SU SVI, SVECI I OSVETNICI, ALI NJIH NEMA. NIJE VREME ANTIFAŠIZMA je bila najteži udarac za čovečanstvo, a boljševizam je vanbračno dete hrišćanstva, pri čemu su i jedno i drugo izmislili Jevreji“. To je mali citat, a ima toga u obilju. I opčinio je Hitler mnoge i svuda - nije ih malo bilo ni među nama Srbima. Pomenimo i Nikolaja Velimirovića i njegovo predavanje iz 1935. na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Divio se Nikolaj Hitleru „jer je poduzeo posao koji se priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“. Sročio je kasnije žički besednik himnu, tropar D. Ljotiću koji se s oružjem u ruci, punih osam dana nakon zvaničnog završetka poslednjeg svetskog rata, borio na strani Hitlera. Setimo se makar one strofe:   „Dimitrije, mudri dobrovoljče, što molitvom nebesa otvaraš, i Božiji divni ugodniče - što zlotvore duhom pokoravaš“. Davno nema A. Hitlera, a nema ni Nikolaja. Hitler je pucao sebi u glavu, a Nikolaj je svetac u diptihu Srba svetitelja. Ima svoja dva zapovedna dana u kalendaru SPC. I nema više fašizma, ali zbilja u Srbiji danas nema ni antifašizma. Hoće Srbija u Evropu, a ona se gradi - između ostalog - i na bogatoj antifašističkoj tradiciji. Srbija se stidi svog antifašizma, a antifašisti ćute. Ne stidi se generala Mladića, ni sumanutog R. Karadžića, ali se stidi svoje antifašističke tradicije. Ne samo da seta tradicija potiskuje, nego Srbija neće antifašizam. Ona kao da hoće da u ikonostasu budu i Mladić i Karadžić. Možda će i oni stići, njih slave kao heroje bez mane i straha. I u državi i u Crkvi svi se zalažu za rehabilitaciju generala Nedića, kolaboracioniste i Hitlerovog sluge koji je pobio desetine hiljada Srba. Banjica i Jajinci malo kome nešto znače. Iz dana u dan hvalio se Nedić na prvim stranama svojih novina imenima i prezimenima stotine Srba koje je streljao jer nisu priznavali okupaciju države. Nema smisla citirati - citirali smo to stotinu puta i nikakve vajde. I nikom živom se ne sme reći da je i SPC imala bogatu antifašističku tradiciju. O tome se ni u SPC ne sme govoriti, jer se tamo služe pomeni i Nediću i Ljotiću. Stotine sveštenika i monaha su položili živote u borbi protiv fašizma. O tome postoji impozantna „Spomenica“. Njih nema u ikonostasu - ne, tamo su svi, sveci i osvetnici, ali njih nema. Nije vreme antifašizma. Na velikoj paradi u Moskvi povodom šezdeset godina pobede nad fašizmom ruski predsednik V. V. Putin dodelio je medalje svima - dostojanstveno i mirno medalju je primio i hrvatski predsednik S. Mesić. Nas tamo nije bilo. Nas to nije zanimalo. Negde u to vreme V. Koštunica se bavio pisanjem pisma ravnogorcima. A to je, između ostalih, jedan od najružnijih dokumenata naše novije istorije. U Srbiji antifašizam nikoga ne zanima, pa je s toga i ovaj mali zapis deo uzaludnog posla kojim se njegov pisac poodavno bavi Piše: Filip David TRIJUMF FILOZOFIJE PALANKE     Estetika, estetika iznad svega!                   Nedavno je sačinjen spisak antisemitske literature koja se može pronaći u mnogim „boljim“ knjižarama, na sajmovima knjiga ili u uličnoj prodaji. Taj spisak je već narastao na preko stotinu naslova od kojih su većina reprinti ove „literature“ iz vremena nacističke okupacije Srbije. Odricanje od antifašističkog nasleđa zapravo je odricanje od civilizacijskih, kulturnih i političkih vrednosti Evrope. Nova, posleratna Evropa zasnovana je na antifašizmu. Talas restauracije suprotnog sistema vrednosti prisutan je u nas poslednjih petnaestak godina. Milan Nedić uvršten je u knjigu Stotinu znamenitih Srba, a jedan ne tako mali broj književnih kritičara i publicista tvrdi da je za vreme nacističke okupacije Srbije, Srbija doživela svoj najviši uspon u ukupnoj svojoj kulturnoj istoriji. Nedavno je zvanično zatražena i politička rehabilitacija Dimitrija Ljotića. Episkop Nikolaj Velimirović čije se knjige štampaju u velikim tiražima ističe se u crkvenim krugovima, i ne samo crkvenim, kao duhovni otac nacije. A osnovni stavovi ovoga sveca, tako prisutni u njegovim knjigama, sadrže antizapadnjaštvo, antisemitizam i suprotstavljanje modernoj kulturi. Te ideje, kako je to već više puta rečeno, predstavljaju „trijumf filozofije palanke“. Odricanje od antifašističke prošlosti ili umanjivanje njenog značaja zapravo je odricanje od boljeg i svetlijeg dela srpske istorije, uz istovremenu restauraciju onog goreg i mračnijeg. Da bi se ova situacija počela suštinski menjati, neophodno je menjati „kulturni model“ uspostavljen „događanjem naroda“ a potom i u ratovima koji su sledili, danas još uvek dominantan u mnogim oblastima javnog, političkog i kulturnog života. Da li je tako nešto moguće u složenoj ekonomskoj situaciji, dok postoji ozbiljna frustracija širokih narodnih masa zbog svega što se dogodilo, kao i nespremnost za suočavanje sa počinjenim zločinima, u neizgrađenom građanskom društvu sumnjivih intelektualnih elita? Svakako, nije lako izvodljivo ni jednostavno, ali se u svakom času mora imati na umu da nas odbacivanje antifašizma i odricanje od antifašističkog nasleđa udaljuje od normalnog života i uvodi u područje mnogih velikih iskušenja, unutrašnjih obračuna, opasnih etničkih napetosti, kao i mogućih sukoba sa susedima i većim delom sveta Za mnoge je neshvatljivo da u Srbiji, u kojoj je stotine hiljada ljudi stradalo od fašističkih i nacističkih zločina u Drugom svetskom ratu, narasta otpor antifašističkom nasleđu i povećava se broj organizacija i grupa koje veličaju fašizam. Odricanje od antifašističkog nasleđa usko je povezano sa jačanjem onih tendencija koje imaju veoma jako uporište u određenim političkim, parapolitičkim, nacionalističkim i verskim organizacijama. Sve su glasniji i prisutniji zahtevi za rehabilitacijom kvislinga i kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, uz nipodaštavanje i potcenjivanje antifašističkih snaga. Borbi protiv okupatora daje se čisto ideološka, odnosno negativna dimenzija. Komunisti, to je istorijska činjenica, jesu u najvećoj meri organizovali otpor okupatoru i borili se protiv fašizma ali antifašizam daleko nadilazi svaki usko politički pokret pa i komunizam. Ima i onih koji se otvoreno, javno deklarišu kao naslednici fašističkih ideja Adolfa Hitlera, slave njegov rođendan i diče se fašističkim simbolima pod čijim je znamenjem ubijeno hiljade stvarnih patriota i rodoljuba. Ove grupe, dobro organizovane, postaju sve agresivnije, prekidaju promocije knjiga, upadaju na izložbe i predavanja, obračunavaju se na ulici sa neistomišljenicima. To nisu ni malobrojne ni beznačajne skupine, a sastoje se uglavnom od mladih ljudi koji logističku podršku dobijaju od intelektualnih krugova nove srpske desnice, političkog podzemlja, ali i od ličnosti iz uticajnih institucija. Karakteristično je da sve ove grupe ističu istovetne uzore, što se može proveriti na njihovim Internet sajtovima. Ti uzori su: Dimitrije Ljotić (osnivač fašističkog „Zbora“), Milan Nedić (predsednik okupacione kolaboracionističke vlade), episkop i svetac Nikolaj Velimirović, te general Ratko Mladić (optužen za genocid u Srebrenici). Danilo Kiš je pisao kako je nacionalizam totalitarna ideologija, „ideologija banalnosti i kiča“ i da se u našim uslovima pre ili kasnije preobražava u opasni šovinizam. Posle pada komunizma, nacionalizam je u mnogim glavama, ali i institucijama, zauzeo upražnjeno mesto. EPISKOP NIKOLAJ VELIMIROVIĆ ISTIČE SE KAO DUHOVNI OTAC NACIJE. A OSNOVNI STAVOVI OVOGA   SVECA  SU  ANTIZAPAD- NJAŠTVO, ANTISEMITIZAM I SUPROTSTAVLJANJE MODERNOJ KULTURI.  TE   IDEJE   PREDSTAV- LJAJU „TRIJUMF FILOZOFIJE PALANKE“  I   II   III   IV