I   II   III   IV	BETON BR.50  DANAS, Utorak 22. jul 2008.   Piše: Redakcija Betona UVODNA REČ     Srbija se stidi svog antifašizma samo zato što su njegov barjak nosili drugovi partizani i samo zato što većina institucionalne srpske intelektualne elite, deca titoizma i korisnici njegovih usluga, koja tumači i vrednuje antifašističko nasleđe pripada monarho-nacionalističkim konvertitima. Nekima od njih, kraj 20. veka i sumrak civilizacije sumornog šestoaprilskog jutra donose nacističke bombe, posle kojih istorija vredna pamćenja neće postojati sve do Osme sednice ili Petog oktobra, do Miloševićevog ili Koštuničinog ustoličenja za novog narodnog vožda, a ponekima taj kraj označava fijuk ruskih kaćuša krajem 1944. godine (sudeći na osnovu parola sa nedavnog protesta vučićevaca ispred gradske Skupštine, „Slobodni posle 65 godina“, ko zna da li je njima istorija uopšte svanula). Stoga su spomenici NOB-a uglavnom zapušteni ili zaboravljeni, na mnogim mestima oskrnavljeni, a nazivi ulica i trgova sa antifašističkim predznakom promenjeni. I bez Blajburga, idealnog opravdanja koje se koristi da bi se uspostavila veštačka ekvidistanca između zločina fašista i nelegalne odmazde poratnih komunističkih vlasti, kako bi se podstakla kolektivna amnezija realnih istorijskih činjenica i javno relativizovanje razmera počinjenog zločina domaćih nacista, u Srbiji je tokom poslednjih meseci pojačan revizionistički pritisak u javnosti, s jedne strane, kao i obračun sa tekovinama antifašističke misli, s druge. U julu mesecu, angažovani sociolog S. Antonić se nepismeno obračunava sa delom Filosofija palanke Radomira Konstantinovića, dok se kritičar, asistent i laureat Pekićeve stipendije, romanopisac u nastajanju, zalaže za zaštitu prava likova zločinaca u pripovednom tekstu. Sve to kulminira podnošenjem zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića, kvislinškog premijera i „srpske majke“, kako mu je još 90-ih revizionistički jednoznačno tepao Siniša Kovačević na daskama Zvezdara teatra, na kojima je ovih dana promovisana nova knjiga Dušana Kovačevića, koja kvantifikuje broj tragičnih podela među Srbima (izdavač je gorostas profesionalizma i pokrovitelj lepe pisane reči Manjo Vukotić i Kompanija Novosti). Zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića združeno su potpisali Srpska liberalna stranka, Udruženje književnika Srbije, Udruženje „Dveri“, Udruženje Srba iz Hrvatske i Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima i predali ga Okružnom sudu u Beogradu. Na istoričarima je, ne na sudu, kaže Ljubodrag Dimić, da odgonetaju Nedićeva nepočinstva, ali je za tako nešto neophodan fond za istraživanje. To je jedino prihvatljiva, naučna, metodologija. Drukčije se ne može. Da ne bi došlo do zabune, podsećamo da je neko to već učinio. Istoričarka Olivera Milosavljević je 2006. objavila knjigu Potisnuta istina: kolaboracija u Srbiji 1941-1944. Šire gledano, najsnažniji udar na antifašističku tradiciju, na tlu bivše Jugoslavije, izveden je nedavnom akcijom gašenja splitskog Ferala i pokretanjem harange protiv njegovih urednika. Odgovor svekolikih ex-YU građanskih inicijativa za mlade i stare je sramotan. Dok nacionalistički lešinari sleću sa svih strana, oni ćute i čekaju da prođe. Krckaju svoj imetak iza bedema ispraznih projekata, štampanih na kunstdruku. I treba. I mora tako. Ko je terao Feralovce da se otvoreno suprotstavljaju opštem beščašću, verujući da su ideje antifašizma i solidarnosti još uvek žive. Imajući sve to u vidu, redakcija je za 50. jubilarni broj Betona, pozvala svoje saradnike da odgovore na pitanje Šta se to dogodilo sa jugoslovenskim antifašističkim nasleđem? Prispeli odgovori su pred vama.  MIXER / anketa       ŠTA SE DOGODILO SA JUGOSLOVENSKIM ANTIFAŠISTIČKIM NASLEĐEM? Piše: Olivera Milosavljević IMAGINARNI „ANTIFAŠISTI“                   Sa jugoslovenskim antifašističkim nasleđem se dogodilo isto što i sa Jugoslavijom. Nasilno je razbijeno i odbačeno zajedno sa državom kojoj je činilo temelj i ideologijom koja mu je dala konkretnu sadržinu. Drugim rečima, rušenjem i odbacivanjem Jugoslavije i izgradnjom novih ličnih i kolektivnih identiteta, odbačeno je sve što u prošlosti nije imalo „nacionalno“ obeležje, na prvom mestu antifašističko nasleđe koje nije bilo, niti je po svojoj sadržini moglo biti „nacionalno“ u danas poželjnom smislu. Nije slučajno što je antifašizam bio internacionalno, a fašizam kao i kvislinštvo, nacionalno obojen. U traženju novog identiteta danas se rehabilituje „čisto“ nacionalna prošlost što nužno vodi u relativizaciju kvislinštva. Relativizacija kvislinštva vodi u relativizaciju fašizma, a relativizacija fašizma u odbacivanje antifašizma. Kada se u prošlost učitaju „nove“ vrednosti a ona u celini relativizuje i prevrednuje, onda izgleda jednostavno iz takve njene nove konstrukcije izabrati „tradiciju“ na koju će se nasloniti sadašnjost. Nasleđe antifašizma iz Drugog FAŠIZAM, MEĐUTIM, NIKADA NE SEDI U „SALONU“, NJEGOVA SNAGA JE I DANAS KAO I NEKADA U „PIVNICI“, A KADA POSTANE MOĆAN, „SALONSKOM“ ANTIFAŠIZMU NE PREOSTAJE NIŠTA DRUGO NEGO DA MU SE PRIDRUŽI svetskog rata ostalo je priznato samo od retkih pojedinaca nefasciniranih novim kolektivizmima i neopterećenih strahom od pominjanja imena nekadašnje države a da to nije uz hiljadu ograda od „jugonostalgičarstva“. Istovremeno, danas su svi imaginarni „antifašisti“. Kada se stari i stvarni internacionalistički antifašizam obriše gumicom kako bi ustupio mesto svojim nekadašnjim protivnicima, a danas temelju savremenog identiteta, onda se novi deklarativni „antifašizam“ nužno gradi oslanjanjem na kvislinštvo. Iz takvog olakog zamenjivanja mesta i vrednosti ideologijama iz prošlosti i „duhovnog“ konformizma koji se poigrava sa svojim bezgraničnim neznanjem, nastaje „salonski“ antifašizam kao legitimacijska fraza bez sadržine i vrednosti. Fašizam, međutim, nikada ne sedi u „salonu“, njegova snaga je i danas kao i nekada u „pivnici“, a kada postane moćan, „salonskom“ antifašizmu ne preostaje ništa drugo nego da mu se pridruži. Šta bi drugo i mogao da uradi kada se svojevoljno izgradio na tradiciji „nacionalnog“ kvislinštva? Ovo je trenutna situacija sa jugoslovenskim antifašističkim nasleđem. Ona će potrajati sve dotle dok nacionalizam bude nasilno proglašavan sudbinom prostora nekadašnje Jugoslavije. Može se, međutim, pretpostaviti da će u budućnosti, bilo usled zasićenosti ideologijom koja ne pruža nikakvu novu vrednost, iz inata prema verovanju „očeva“ ili iz stvarne egzistencijalne nužnosti, antifašističko nasleđe biti revitalizovano i izvučeno iz zaborava u koji je danas nasilno gurnuto, i postati opet vrednost na koju će se neke buduće generacije pozivati, na užas svojih „očeva“ koji su uložili svo svoje neznanje da ga izbrišu iz memorije i istorije kako bi obezbedili kontinuitet nacionalizmu  I   II   III   IV