I   II   III   IV	BETON BR.40  DANAS, Utorak 4. mart 2008.   Piše: Saša Ćirić POSLEDNJI DANI, kad prođe odbrana                                         I BI TAMA... Minulih sedmodnevja u dva navrata Srbija prestade da postoji. Prvi put u nedelju, 17. fevruara, kada Albanci na svoju ruku proglasiše državu na Kosovu; drugi put u četvrtak, 21. fevruara, duž trajanja golemog narodnog zbora kada Beograd u predvečerje pade u ruke gnevne i žalostive rulje. Prvim činom okonča se dezintegracija SFRJ, pogazi međunarodno pravo, formalno sruši pravna fikcija iz ustavne preambule o nedeljivosti državne tapije i ubačen bi virus ludila u politički život Srbije. Drugi čin osta u tmini tajne koju ne osvetliše ni buktinje veleposlanstava i kontejnera, niti je ozledi srča razvaljenih i pustih okana prestoničkih izloga. Ali, iste te večeri, dok se duša ražalošćene mnozine kroz moleban uzdizaše put onoga koji krepi i ublažava svaku patnju, država se povuče u sebe, ostavivši da pustoš ulica, osama ambasada izastavama zalud okićenih radnji svedoči o teškom jadu koji je ćutala u sebi. Ona ista država koja je svoje međe tražila u jamama i crtala uniformama a slobodu darovala kordonima, vodenim topovima i niskogledim oklopnim hamerima. Ona kojoj zamerahu da je negde i nekad ima previše (kaduzima i kad nameće), a negde da je nimalo nema (kad stara se o potrebitima i podstiče napredak). Ta ista država bi na mah neprotivrečna, spokojna u svom skrovitom odsustvu, poćuta neko vreme a onda se pojavi praćena suzonosnim dimom, hukom sredobežne gomile i dalekim glasom nekog mnogobrižnog i glagoljivog starca koji prozivaše silnike svetske, plašeći ih ognjem dostižne pravde... (Anonim, fragment iz Letopisa Tihe kristalne noći, MMVIII)   KO JE SRBIN I SRPSKOGA RODA ILI ZAKON SRCA (šta se zaista zbilo) Prve reakcije na proglašenje nezavisnosti Kosova u Srbiji otkrile su lice puzajućeg fašizma sa kojim smo živeli od dana navodnih promena. Pod krinkom zaštite ustavnog poretka i državnog suvereniteta, sa izgovorom narodnog nezadovoljstva, javili su se zahtevi za uvođenjem vanrednog stanja, kao i za čitavom paletom zabrana. Naizgled paradoksalno, so colled socijalisti prvi su od parlamentarnih grupa zatražili zabranu svih političkih stranaka, nevladinih organizacija i medija koji priznaju nezavisnost Kosova. Identičan zahtev pod rednim brojem dva (na listi od deset tačaka), uputio je Srpski sabor Dveri. U prvoj tačci, opet sasvim isto kao i Ivica Dačić, Dveri zahtevaju od države Srbije da „zatraži da parlament Republike Srpske proglasi nezavisnost“ ovog entiteta. U istom paketu vanrednih aktivnosti insistira se na donošenju „niza poreskih mera prema vlasnicima stranih firmi u Srbiji čiji profit odlazi u države koje su priznale tzv. nezavisnost Kosova i Metohije“, na prekidu svih diplomatskih odnosa sa zemljama čije firme treba dodatno oporezovati, na potpunom okretanju Rusiji i odbacivanju Evropske unije koja je poslala svoju upravljačku misiju na Kosovo. U isto vreme Programski savet RTS-a preporučuje izveštavanje u skladu sa nacionalnim interesima, Tijanić na kratko skida sve filmove i serije sem ruskih i čeških, žuta štampa podgreva sumnju da je mladić u spaljenom delu američke ambasade zapravo ubijen, dok neki članovi RRA intuiraju „nemirnu savest“ Verana Matića i B92, sasvim nevešti da primete, recimo, dugogodišnju prostačku kampanju Dragana Markovića Palme na vlastitoj televiziji koja ima kablovsku nacionalnu frekvenciju... Sa druge strane, cigle sa kapitalnih infrastrukturnih projekata završavaju u stranačkim prostorijama LDP-a i albanskim pekarama (pravo kroz zatvoren prozor), atletski ministar, nasilni prostak, preti koleginici na kolegijumu Vlade a vrhuška MUP-a sama sebi čestita na profesionalnoj zaštiti Beograda od paljevina, uništavanja imovine i pljačke, jer se izbeglo izazivanje opšte nesigurnosti i ruiniranja investicionog imidža zemlje... Za svega nedelju dana kao društvo katapultirani smo na početak 90-ih. Izbrisane memorije, uniformisani smo i postrojeni iza dobrovoljačkih gardi koje su krenule u čišćenje terena. Brzina i lakoća sa kojom je srpsko društvo pristalo na novu nacionalnu mobilizaciju, žrtvujući bezbednost neistomišljenika i nacionalnih manjina, ukidajući politički zdrav razum i elementarnu solidarnost, dokaz su da većina građana i političke elite živi kao talac ratne traume i nacionalističkih fantazama. Spremnost desničarske oligarhije da Beograd pretvori u Bejrut ne bi li pokazala razmere i vitalnost svoje mitomanije, zajedno sa oportunizmom nominalnih reformatora, čine da deja vu tragične prošlosti ostane trajna kob Srbije.   Obraz čisti, lice puno veselosti        Ako Kosova nema, sve je dozvoljeno, mrmlja sebi u bradu nacionalni fanatik u koži premijera Srbije, ne sećajući se tačno iz koje bi Matijine knjige mogao da bude ovaj citat. Ako Kosova nemam, onda sam metal koji zvuči i činele koje odjekuju, nastavlja gledajućiu osveštanu ikonicu svetog pilota Putina, plavetnilo čijih očiju i nežne zlatne vlasi budenadu i greju ozeblu dušu. SUSPENDOVANJE NORMALNOG ŽIVOTA (šta nas čeka) I pored brojnih pukotina, cement vlasti preživeo je i predsedničke izbore, i proglašenje nezavisnosti Kosova, i „veliki narodni miting“ i ulično vanredno stanje nakon njega. Narodnjačka koalicija nije skliznula u asimilacioni zagrljaj radikalskog velikog brata, ideološke potpore i rezervnog saveznika; 2.300.000 razloga predsedniku Tadiću i Demokratskoj stranci nisu bili dovoljno ubedljivi da izađe iz klopke ucena i štetnih kompromisa i da, inicirajući raspisivanje izbora, građane Srbije stavi pred jedinu relevantnu dilemu danas: samoizolacija i inflacija ili očuvanje privrednog razvoja uz postepeno kretanje ka Evropskoj uniji. Tadićevo neproduktivno umerenjaštvo, lična psihologija koja zazire od konflikta i bolnih odluka i niskofrekventni nacionalizam definišu koncept njegove alhemijske politike. Očuvanje državnog integriteta i integracija celovite Srbije u EU (izbornim sloganom: „i Kosovo i EU“, čini se baš tim redosledom, iako se deklarativno tvrdi da su obe smernice jednake težine), jeste jedan nemogući koncept koji je prijao sluhu većine   birača u Srbiji. To što ni sam prononsijer ovog gesla nije u stanju da ogoli njegov sadržaj, kao onomad predstavnici Vlade konkretan smisao formule „više od autonomije a manje od nezavisnosti“, ništa ne menja stvar. Politika ove Vlade, koalicione sprege benignog i zatupastog Golijata i agresivnog nimfomana, Davida, od samog početka se ispoljavala kao palanačko lukavstvo korisnih nejasnoća i političkih floskula-kalauza: pasuje za svaki problem a ništa ne košta. Ipak, fanatizmu postindependističkog trenutka nisu podlegli ni oni u vlasti koji su mu mentalno i ideološki skloni, te nisu uz keširane rezerviste na Ibar i u Merdare poslali električare i vodoinstalatere (da seku struju i vodu secesionistima). Robna i trgovinska razmena sa Kosovom (takoreći izvoz) je nastavljena, ambasadori zemalja koje su priznale Kosovo nisu uvaljani u medijski katran i proterani; nije igrano na kartu regionalne nestabilnosti tako što bi se od Republike Srpske tražilo da proglasi svoju nezavisnost. Sa druge strane, bacanje u naručje Moskve (slobodnim stilom), povlačenje srpskih policajaca iz KPS-policije, raspaljiva i inadžijska retorika Samardžića i Lončara, po svaku cenu insistiranje na državnoj celovitosti bez ikakvih instrumenata da se ona u ovom veku ostvari, ukazuje na to da će bizarni brak Koštunice i Tadića prolongirati unedogled ovo nedefinisano stanje zakočenosti našeg društva, koje stalno preti da orkestrirano sklizne u reprizu uličnih haosa, narodnjačko-radikalsku parlamentarnu većinu i vlast, u potpunu samoizolaciju i državni teror prema „unutrašnjim neprijateljima“. DS nema snage, još manje pronicljive vizije, da bude politička predvodnica Srbije, ne samo iznuđeni glas razuma i kočnica ekstremizmu, samozadovoljna „bolja opcija“ koja nikada nije u obavezi da se dokaže kao bolja. Sasvim je svejedno šta smera i želi kentaurski par narodnjaka, Koštunica i Ilić, još manje radikali, ti Sviftovi Jahui. Odgovornost za budućnost Srbije je isključivo na demokratama. Ali, po svemu sudeći, na istinsku budućnost ćemo sačekati. Moloh DS-ove neodlučnosti svariće još poprilično od našeg života, nepovratno  I   II   III   IV