| BETON
BR.13 |
DANAS, Utorak
20. februar 2007. |
|
 |
| Piše:
Dragoljub Stanković |
| SABOTAŽA
POEZIJE |
|
| Dragana
Mladenović, Tvornica, Fabrika
knjiga, 2006. |
|
|
| |
U
rubrici Ko to tamo (koga) Liže, iliti ko se kome
ulizuje, kritičar Marko Krstić otkrio je
postmodernu tamo gde nema ni „p“ od nje i zgrozio
sa nad jednom od boljih pesama iz knjige Tvornica, Dragane
Mladenović, koja kao da je njemu lično upućena: Lizati:
Lizati. Lizanje. Olizati./
Prevlačiti jezikom. Ovako./ Kretati se u obliku plamena./ Plamteti./
Plamen liže nebo./ Klizati. Lizati. Lagano promicati./ Lizač.
Lizačica. Pušika./
Prste da poližeš./ Lizalica. Čankoliz. Nisam odavno naišao
na bolje uputstvo za mlade kritičare, kušače i lizače poetika.
Ali kod nas nema
mladih, svi su već stari, umorni i večni. Inače, srpska pesnička
scena izgleda krajnje čudno. Mladi pevaju kao tri puta mrtvi
T. S. Elioti, kao
netalentovani i prilježni đaci netalentovanih profesora. Kad
naiđem na subverzivan stih kod mlađih (dobra poezija je i vrhunska
kritika),
radujem se, kao i kad neko od starijih pokaže meru i uzdržanost,
što bi trebalo da bude pravilo. Kakva je to fabrika
smrti pokušava
da nam
dočara Dragana Mladenović u svojoj pesničkoj
knjizi Tvornica: Ovde nije samo reč o/
Sabotažama u preduzećima/ Likvidacijama špijuna/ Izdajnika/
Ovde nije samo reč/ Ovde se sabotira poezija (Sabotaža).
U uvodnoj pesmi autorka se pita: Ko je
mogao predvideti sve te devijacije/
Sve te deformacije protivurečnosti/ Konflikte i bolesti čoveka...
Sivilo birokratije vladavinu primitivizma/ U svim tim humanim
sistemima (Uzrok).
Osvežavajuća jezička inovativnost, provokativnost koja oslobađa,
vesela analiza poluvekovnog ideološkog drila, odlično vladanje
novogovorom
komunističke i nacionalističke sadašnjosti, a sve predstavljeno
kao projekat, govori da osvešćena poezija još uvek stanuje
na ovim
prostorima i da to nije trbuhozborstvo sabornih mislilaca i
ništitelja. Na Popinom tragu opevati katalog stvari i bića,
društvenih fenomena.
Moj izbor su pesme: Zemlja, Pećine, Luka, Na kongresu zemljoradnika:
Rekao je Trivun Lolić/ Da ima 52 nedelje i 52 praznika/ Tri
božića i tri nožića i / Tri
uskrsa i tri duhova i bogojavljanja/ I krstovdana i svetih
sava amin/ Ima i 52 petka petkana i 52 utornika/ Utrlo im se/
I to je sve tristo dana nerada/ I to
su gladna usta tata tata i to mi je / Neka zemlja. Takođe,
dobre su pesme: Tvornica Bratstvo, Primorka,
Kućne životinje, Vitak stas pomoću gimnastike, Porodica
(Lepo vaspitane bake/ Otkucavaju u podrumu/ Kao bombe), Koža,
Upitnik. Šta može jedna zbirka pesama? Može da vas uzdrma
u korenu, nasmeje,
oslobodi utvara banalnog bar na tren, da se poigra jezikom
i uvreženim glupostima koje ne primećujemo zbog navike, da
pomeri tačku gledišta, problematizuje kauzalnost i učini da
stvari zalebde, da vas izvuče iz kože. To sve radi Tvornica
Dragane Mladenović
|
|
| Piše:
Miloš Živanović |
| SABOTAŽA
ŽIVOTA |
|
Snežana
Andrejević, Životu je najteže,
Silmir 2002, urednik J. Grobarov, recenzija D. Albahari
„Bog me je sve vreme posmatrao, čuo sam njegov glas
ima vremena, shvatićeš jednog dana, biće ti jasno
iznenada razviće se radnja i pojaviti forma
sve se događa nasumice, nepoznati su putevi moji i meni
samom
najveći haos za najveće oči najveći je sklad“ |
|
|
| |
Kako
Bora Ćosić reče, svi mi ispisujemo po
jednu veliku pesmu, posle je
sečemo na delove i postavljamo naslove. Životu je najteže upravo je
paradigma
za takav tekst - neprekinuti životni hipertekst, rastegnut između rodovskih
određenja prozno i poetsko, ili upravo ispleten od jednog i
drugog, da obrazuje jedan totalitet, baš kao što i autorka svoj rod prevodi
u rod muškog protagoniste, ostvarujući totalitet ljudskog.
Razumljivo
je da će prva kvalifikacija spontano reći da se radi
o proznopoetskom eksperimentu, što će taman pružiti
opravdanje da se na toj kvalifikaciji i zaustavimo.
A zapravo je ovaj totalni i životni hipertekst
jedini mogući oblik za realizaciju onoga što Snežana
Andrejević ima da kaže. Kao što uvodni citat
upozorava, u ovoj knjizi forma i radnja razviće se
iznenada, otprilike kad okrenete i poslednju stranu,
i taj početni mračni haos teksta uspostaviće sam u
sebi sistem i poredak. Tekst je ispisivan od 1990.
do ‘94, što će reći da taj sistem i poredak na upečatljiv
i jasan način interpretiraju užase devedesetih. Interpretacija
se praktično ostvaruje u realnom vremenu čitanja, u
onom osetljivom prostoru između knjige i čitaoca, i
to tako što tekst počiva na snažnom mehanizmu uverljivog
sažimanja, preklapanja i stavljanja u odgovarajuće
odnose onoga što je dato kao privatna muka (referencijalnost
prema unutra) i onoga što prepoznajemo kao istorijski
trenutak, opšti problem (referencijalnost prema spolja).
Zato ovaj tekst čitamo kao odgovor na pitanje koje Vitold
Gombrovič postavlja i sebi i svetu: Kojim
ćemo formama mišljenja i stvaranja dostići naše današnje
činjenično poznavanje života?
Albahari primećuje da ovakva forma omogućuje
„lakše kretanje samoj priči koja se, gotovo nasumično,
kreće u najraznovrsnijim smerovima“. Dva osnovna smera
naracije, koji se ne daju izolovati jedan od drugog,
bave se:
1. - intimnim problemima protagoniste. On je alkoholičar, po svemu sudeći i narkoman,
u zatvoru je. Saznajemo o njegovim ljubavima, krizama, bratu, konačno, saznajemo
i da je on pisac („Kad sam već bogalj biću pisac/ Bio sam pijan kad su došli
po mene/ Probudio sam se u smrdljivom autobusu naoružan do zuba“).
2. - bedom, propalim revolucijama, izborima, ratom, kolektivnim užasima. Prethodni
citat opisuje odlazak u Vukovar, gde je protagonista kuvar u jedinici „Kojoti
rata“ - „udario me je u rame, mi smo ‘kojoti rata’, ha ha/ bilo je raznih
imena, raznih bendova/ ‘kojoti rata’ ‘ripanjska oluja’ ‘besni anđeli’/ sve je
to samo igra“. Kako funkcioniše jedinica - „Skoro da smo bez komande,
gvozdena sloboda“. Kako se percipira rat - „te noći pročitao sam u nekom
magazinu/ da se za ovaj septembar 91. predlaže mladima military luk/ ‘naročito
prikladni maskirni motivi...’“ Ko je neprijatelj - „baš cenim odbeglog
Hrvata zbog ovog ogrtača od ćebeta/ kad ti se prispava, odeven u ćebe samo se
izvrneš...“ Na kraju „oslobođen je Vukovar/ ulazili smo u Ništa“.
Za početak rata indikativno je da protagonista ne može jasno da odredi svoje
poreklo (majka je Nemica ili nemačka Jevrejka, otac „Ciganin“) i deluje zatečen
kad se od njega traži da se izjasni - „sve češće su pitali šta si - ništa/
šta si - persijanac, čime se baviš - jebem po kućama“. U vezi sa jugoslovenstvom,
autorka postiže efektan rezultat citatom iz neke kinološke knjige, koji nabraja
11 jugoslovenskih pasmina. Kasnije u Vukovaru, protagonista se određuje:
„Prezime mi je srpsko ali odavno sam čuo da mi je
promenjeno u Ludi“.
Ne čudi što je ovakav tekst ostao gotovo skriven u anonimnosti,
daleko od estradne hiperprodukcije i od očiju žirija
i redakcija. Koliko je mirna, skoro nezainteresovana
meditacija nad sopstvenim patnjama, toliko je on i zaista
neprijatan gest upućen baš onima koji nisu hteli da ga
vide |
|
|
| Piše:
Saša Sojkić |
|
| |
U
početku beše Reč. Što će reći, izdavačka strategija
Fabrike knjiga zapravo
je logičan produžetak procesa započetog u septembru 1999.
godine,
kada - usled svesti da je bavljenje čistom književnošću obesmišljeno
i opasno autistično u sredini kojom vedre i oblače agresivni
zagovornici
etnički čiste književnosti - dolazi do presudnog zaokreta
u
koncepciji ovog časopisa. Već sledeće godine pokrenuta je
edicija REČ,
s ciljem da se osionom guslarskom neoromantizmu u srpskoj
književnosti
i kulturi parira publikovanjem birane teorijske literature
i esejistike,
i na taj način stvori kontekst, kako za rešavanje akutnih
„društvenih pitanja“, tako i za razumevanje nastojanja mlađih
pisaca (poput Vuleta Žurića) da književno
uobliče nedavnu sirovu prošlost. O rezultatu
predočene delatnosti (više od 80 objavljenih knjiga) čitaoci
se
mogu detaljnije obavestiti na www.fabrikaknjiga.co.yu, a
ja ću pokušati da u par poteza ocrtam profil ove kuće.
Jedan od urednika Fabrike, Dejan Ilić smatra
da je pokretački motiv
njihove delatnosti dobro obrazložen u knjizi Slučaj
Jugoslavija,
gde Nenad
Dimitrijević konstatuje da je režim, „koji je proklamovao
‘ujedinjenje
svih Srba’“, doveo do „moralne katastrofe“ i razaranja postojećih
identitetskih obrazaca, i ukazuje na neophodnost „afirmacije
alternativnog
mišljenja“ o događajima s kraja XX veka: „Umesto prihvatanja
selektivnog čitanja prošlosti koje nastoji da re-modeluje
istoriju falsifikujući kontinuitet i tradiciju, neophodno
je pokrenuti pitanje moralne odgovornosti, pokazujući
da nakon rata kontinuitet više nije moralno prihvatljiv,
te
da je neophodno tražiti nove odgovore na pitanja našeg
identiteta.“
Prihvatanje moralne odgovornosti pre svega znači
izlazak
iz poricanja i suočavanje sa zlodelima počinjenim u naše
ime. U temeljnoj studiji Stanje poricanja, Stenli
Koen ovu
kompleksnu psihološku pojavu analizira u rasponu od ličnog do kulturnog (tj,
kolektivnog) poricanja, i zaključuje:
„Poricanje - u smislu isključivanja svesnosti o patnjama
drugih ljudi - jeste normalno stanje. (...) Teorijski problem
nije: ‘zašto se isključujemo’; već: ‘zašto se nekad ne  isključujemo’.
Empirijski problem nije u otkrivanju još većeg
broja dokaza o poricanju, već u otkrivanju uslova u kojima
se informacija priznaje i na koju se reaguje. Politički problem
je to kako stvoriti te uslove. (...) umesto da pitamo
zašto se većina ljudi bez razmišljanja pokorava autoritetu,
potrebno je da stalno imamo u vidu konzistentnu manjinu
- na kraju krajeva, to je skoro jedna trećina - onih koji
odbijaju da se pokore.“
Efikasan način afirmacije alternativnog
mišljenja predstavlja
upravo upoznavanje javnosti sa radom nepokornih pojedinaca,
kako domaćih (Aleksandar Molnar, Laslo
Vegel,
Stojan Cerović, Vojin
Dimitrijević...), tako i onih iz redova
„neprijateljskog
Drugog“ (čime se podriva najbitnije uporište nacionalističkog
identiteta). U tom smislu, od neprocenljivog je značaja štampanje
izabranih dela Dubravke Ugrešić (pogotovo Kulture
laži, ključne
esejističke knjige devedesetih), kao i izabrane kratke proze
Viktora
Ivančića Robi K. 1984-2006., „najveselije
i najlucidnije demistifikacije
vremena u kojem su Humanost i Moral ustupili mesto Naciji
i Novcu“.
Pođimo korak dalje. Udahnite duboko. Blasfemično „pohrvaćena“
recenzija na poleđini (za ovdašnje akademske standarde čudesne)
studije Predraga Brebanovića Podrumi
marcipana: čitanje Bore Ćosića - u kojoj se kaže i to
da ova knjiga „u središte književnohistorijskih i književnokritičkih
interesa vraća za srpsku
književnost bitnog, ali u poslednjoj deceniji i pol sasvim
zanemarenog pisca“ - predstavlja smelo ispoljavanje svesti
o
neophodnosti reintegracije jugoslovenskog kulturnog prostora.
Iako neiskazana, ova svest (kao generator iz podruma)
napaja svako slovo Brebanovićevog teksta,
što se, s jedne
strane, očituje u ponovnoj aktuelizaciji potisnute tradicije
čiju
okosnicu čine Miroslav Krleža i Marko
Ristić, a s druge,
u
otvorenom nadovezivanju na književno-teorijsku misao Svetozara
Petrovića (takođe skrajnutog, ali ne i zaboravljenog,
jer iz štampe uskoro izlazi četvrti tom njegovih sabranih
dela;
pogodite ko je izdavač:)
Ne ostaje mi, avaj, prostora da kažem nešto više o prevedenoj
književnosti koja u Fabrici izlazi (beletristika se od 2003.
godine
publikuje u zasebnoj ediciji DANiNOĆ, urednice Slavice
Miletić).
Moglo
bi se pokazati kako i ona, skupa sa stručnom stranom literaturom
(vidi, odmah vidi Ketrin Verderi Šta
je bio socijalizam i šta dolazi posle
njega?), jednako delotvorno razbija
stereotipe, izmičući
tako i drugi
oslonac nacionalističkog identiteta: antievropski diskurs.
No, gde
ja stadoh...
Sve u svemu, ispostavlja se da Fabrika knjiga nije ništa
drugo do domaći
izdanak dobre, stare i žilave humanističko-prosvetiteljske loze,
a glavni
nauk ove tradicije glasi: ugaoni kamen zdravog kolektivnog
identiteta
čine slobodne i obrazovane individue. Stoga: knjige u šake,
i na posao |
|
