I   II   III   IV	BETON BR.13  DANAS, Utorak 20. februar 2007.   Piše: Aleksandar Novaković TAMNI SJAJ SRPSKOG FILMA     Dokumentarni film je u Srbiji, čini se, najlakše snimiti. Zabluda po kojoj je dovoljno zaređati po rizičnim lokacijama i snimati užase potiče upravo iz RTS-ovske psihologije koje je uzela svoj danak 90-ih prošlog veka. Zapravo, dokumentarni film, iskren, ogoljen, bez pretenzija ali i sa jasnom porukom najteže je snimiti. Janko Baljak je, počev od Vidimo se u čitulji devedesetih preko Anatomije bola 1 i 2, na granici dva milenijuma, pa zaključno sa najnovijim, Vukovar - poslednji rez, opisao pun krug balkanskog užasa, izlažući ništa više do ogoljene činjenice sa samo jednom (i dovoljnom porukom) - ovakav pakao se, sa bilo koje strane, ne može opravdati. Da tranziciona budućnost nije baš svetla, pokazao je Mladen Đorđević sa svojim Made in Serbia. Dajući svom ostvarenju intrigantnu, poluigranu formu u kojoj glavni junak-narator traga za svojom omiljenom srpskom porno glumicom i, na kraju, i sam postaje deo porno filma, Đorđević nam ukazuje na to gde se ova zemlja danas nalazi i koliko zapravo podseća na sirotinjsku porno produkciju sa milionima statista-volontera. Rame uz rame sa Baljkom i Đorđevićem je i Boris Mitić sa svojom Pretty Dianom. Priču o savremenom igranom srpskom filmu ne možemo drugačije pričati nego hronološki, počevši od Miše Radivojevića, jednog od njegovih uzornih predstavnika koji se početkom sedamdesetih prošlog veka izdvojio sirovim i originalnim, urbanim pristupom. Radivojevićevo Buđenje iz mrtvih, na prvi pogled budžetom i lokacijama skučen film, snažna slika raspadajuće zemlje i njene sredovečne dece, izgubljene u bombardovanju NATO-a, predstavljao je jednu od najvećih provokacija Festa 2005. godine. Patricid, uništavanje oličeno u Titovoj (ukradenoj) kašici koja se prenosi sa oca na sina, šokantne scene (za domaći film) - ni u jednom od ovih postupaka nema senzacionalizma, samo želja da se prekine izvitoperena priča koja, uprkos željama reditelja, i dalje traje. Jug-jugoistok Milutina Petrovića, reditelja srednje generacije, čiji je film Zemlja istine, ljubavi i slobode, ovenčan „Fazbinderovom“ nagradom, u bioskopima gledalo dve hiljade ljudi (toliko o verziranoj beogradskoj publici!), predstavlja Srbiju posle atentata na Zorana Đinđića. Slike paranoje, teorija zavere, međunarodne špijunaže, jeftini tračevi o vanbračnoj deci, sve što je izgledalo zaboravljeno ili marginalizovano, ponovo je pokuljalo napolje. Doduše, problem je još podmukliji: brutalno društvo, ratničko i pornografsko, dobija novu dimenziju, oličenu u seriji Nikad izvini a ono oko čega se stranke i interesne grupe bore je najveći McGuffin na kojem bi nam i Hičkok pozavideo. Na prvi pogled izvan bilo kakvog političkog angažmana, Kad porastem biću Kengur Raše Andrića je duhovita voždovačka priča o „običnim“ ljudima u stalnoj potrazi za osveživačem vazduha u svojim zagušljivim životima. Ipak, zemlja u kojoj je ponekad bolje džabe sedeti nego džabe raditi (bez prihoda ali i bez rashoda), računati na puku sreću u sportskoj kladionici ili ortaka u inostranstvu, zemlja čije ime opušteno izgovarate samo kad navijate za nju, ostala je ista. U ovom filmu nema velike, istorijske priče, otkrivanja užasa koji su u nju zakopani, ali je zato otkriveno nešto drugo - vreme oteto generacijama rođenim između 1965. i 1975. godine dok otimačina i dalje traje. A onda, kad pogledate nabrojane filmove, rediteljska imena, koja stoje iza njih sigurno pomislite: „Kako su crni! A ima li tu nečeg onako, lepog?“. Ostvarenja u kojima su svi lepi, i glumci i priča, slatkasto-predvidljiva, koja se snimaju za mesec i manje, u kojima se veliča „pusto tursko“, „zaumno srpsko“ ili reciklira kredit iz davnih osamdesetih, predstavljaju najveću ironiju u istoriji promašaja. I zaista, u nepreglednoj tami „šarenog“ srpskog filma „crno je lepo, crno sja“ Piše: Svetlana Slapšak STRATEGIJE ZABORAVA I ROD     Da li strategije zaborava nose rodna obeležja? „Zaborav“ je ponekad naprosto eufemizam: reč je o manje ili više institucionalizovanoj cenzuri, koja može imati neposredne veze sa politikom, različitim oblicima moći grupa: još jasnije područje rodnih politika. U kulturi koja nosi obeležja i ožiljke totalitarnog mentaliteta, svaka konstrukcija kolektivnoga sećanja duboko zavisi od strategija zaborava. Drugačije kao motiv zaborava: Anica Savić Rebac, potpuno izvan postojećih polja moći i u socijalnoj mreži svoga doba (prijateljica Rebeka Vest, prijatelj Dušan Nedeljković), i u zahtevanom ideološkom opredeljenju (engleski socijalizam umesto marksizma-lenjinizma), postaje žrtva strategije zaborava svojih formalnih naslednika i svojih režimu vernijih parnjaka u akademskome svetu. U slučaju Anice Savić Rebac je uvek bilo pionirki koje su se trudile da njeno delo učine ponovno dostupnim. Originalnost misli u slučaju Anice Savić Rebac otvara i drugo bolno pitanje, koje se mora istraživati u okviru postkolonijalnih teorija, a to je prisutnost njenih dela izvan područja maternjega jezika. Politička cenzura kao motiv zaborava: Nije reč o modalitetima ideološkoga diskursa, već o konkretnoj političkoj „neprilagođenosti“ autorke nacionalističkojnaraciji. Sjajan primer je Jelena Dimitrijević, koja je po prvoj zbirci pesama proglašena „srpskom Sapfo“, ali je zatim prekoračila liniju nacionalno-patrijarhalne trpeljivosti kada se posvetila pisanju o muslimanskim ženama (Pisma iz Niša o haremima). Premda je objavljivala, bila prisutna i cenjena, ona je i danas sramotno nisko ocenjena i neodgovorno izbrisana iz istorije nacionalne književnosti. Za autorku koja je još u tridesetim godinama 20. veka mogla da napiše, posle posete poznatoj egipatskoj feministkinji Hudi Šaravi, da se oseća najsrećnijom kada je među muslimanskim ženama (Sedam mora), jasno je da je reč o promišljenom stavu sa poznavanjem rizika. Antifeminizam kao motiv strategije zaborava: Julka Chlapec-Đorđević bi danas morala biti ustoličena kao stub kulture između dva svetska rata. Objavljivala je u celome jugoslovenskom i centralnoevropskom prostoru, bila je prva najviše obrazovana teoretičarka feminizma, i jedna od prvih akademski utemeljenih sociološkinja. Međunarodno priznata, literarno isto toliko zanimljiva kao i naučno, oštra književna kritičarka i polemičarka, poliglotkinja, Julka Chlapec-Đorđević je danas jedva poznata samo u najužim akademskim krugovima studija roda. Posle Drugog svetskog rata, njen izraziti socijalistički stav morao se cenzurisati - bio je suviše kritičan prema sovjetskom eksperimentu, recimo - a zatim je antifeminizam preuzeo duži rukavac zaborava. Naslov njene knjige sa početka 30-ih, Feministički eseji, nije nešto što bi se lako našlo na spiskovima izdavačkih kuća danas u Srbiji. Manipulacija cenzurom kao motiv strategije zaborava: Dobar primer takvog postupka je Vera Obrenović-Delibašić, koja je napisala opsežan i po mnogo čemu izuzetan roman Kroz ničiju zemlju po zahtevima socijalističkog realizma. Predvidljivo, bila je jedna od žrtava Informbiroa. No dok su mnogi bivši predstavnici socijalističkog realizma uspešno preživeli, neki uspešno nudeći usluge odmah, neki posle dugih godina ćutanja i patnje i često sa novim teškoćama, Vera Obrenović-Delibašić nikada nije dobila drugu mogućnost. U poređenju sa drugim suvremenim proznim delima, recimo Ćosićevim, njeno delo odlikuju dobro konstruisan zaplet, dominacija snažnih ženskih likova, ubedljivi dijalozi, književno znanje. Svi tipovi strategija zaborava izvesno nisu time pokriveni, „mešani“ oblici isto tako. Primer mešanih strategija zaborava, u kojima prepoznajemo sve navedene, jeste Biljana Jovanović. Njeno ponovno otkrivanje deset godina posle smrti ima sve odlike neposredne borbe za moć. U tom smislu karakteristično je cenzurisanje još uvek neprihvatljive političke aktivnosti Biljane Jovanović (pacifizam, oštri anti-nacionalizam, anti-patrijarhalizam, nekonformizam), u ime „čiste“ književnosti. Biljanu Jovanović treba izvući iz njenog socijalnog i kulturnog konteksta, sterilisati taj neukrotivi glas, i zatvoriti zauvek pitanje odgovornosti za deset godina bezbednog ćutanja o njoj - i ne samo te odgovornosti, bojim se. Biljanina „grupa“ je tu podrazumevana kao zgodna kolateralna korist, odjednom u poziciji da se brani od optužbi neke harpije kako je vukla književni talenat po blatu aktivizma, te ga pri tome pohabala a možda i uništila... Ima li u navedenim strategijama zaborava nečega - sem izvesno antifeminizma - što bi izrazito upadalo u oči kao rodna razlika? Sklona sam sarkastičnom odgovoru. Rodna razlika se vidi u trajnosti, uspešnosti i mogućnosti ponavljanja već preživelih oblika cenzure, i u nebrizi odgovornih za otkrivanje i uništavanje strategija zaborava do ženskih žrtava: mislim na kritičare, istoričare književnosti, institucije, projekte, pedagoške planove, udžbenike Piše: Saša Ćirić RETRONOMIJA        4+1, neutuljeni sjaj(i)     Te 2004. Andrićevu lentu poneo je „if“ pripovedač za prozoidne love stories. (O bivšim kritičarima samo dobro.) A te godine (pomenula se i povratila se vazda), kao ne pamtim kada pre, bilo je bar 4 boljih knjiga priča. A evo i kojih: Ljiljana Đurđić (Stadijum ogledala i druge priče, Rad) - visprena, tečna, razorna poetika gneva i gađenja; samosvesna pozicija jakog i kadšto ciničnog ženskog subjekta naracije; proza iskliznuća iz struje; žrvanj sarkazma nad bedom savremenosti. Nemanja Mitrović (Nerasvetljeni Svetozarov nestanak, Geopoetika) - začudne minijature; apsurdi, kolači i nonsensi; jezičko-narativni kristali; crni humor u srcu žanr-sličica; brutalnost u pretkomori fantastike; majstorski touche mikro-devijacije koja menja poredak kaleidoskopa priče. Aleksandar Gatalica (Beograd za strance, Filip Višnjić) - po okončanju veka, i pola decenije pride, više groteskna fantastika nego satirična pripovedna poslanica; autonomna inventivnost koja podstiče traženje repetea. Enes Halilović (Potomci odbijenih prosaca, Rad) - zanemarimo kapilarne pojave nastavka i vratimo se početnoj zatečenosti otkrićem autorskog imena. (Post)modernizovana tradicija Sijarića i Savića, Meše i vukovskih narodnih pripovijesti; urbanost crnog humora u ramu običnih situacija i govornih portreta; običaji i nasleđe naspram neobičnih navika i nameta novog vremena; izmešten realizam novopazarskog kultur-geotopa. Te 2002, kada se srpski roman vratio barem 2 decenije unatrag, u benignu varijantu modernizovanog realizma koji posrće u komično-anahronoj borbi sa tematskim avetima komesara, dođoša, neuzorane ledine i neukopanog očka, jedan istinski dragulj prošao je gotovo nepomenut. Zbog jezika (?), pogrešnog entiteta ili greha o(p)stanka u hiljadudnevno opsednutom gradu, koji Valter nije branio već je blagosiljao zagluhnute tobdžije, tek trijumfalni ulazak u srpsku književnost odložen je za najduhovitijeg pisca bcs jezika. (bcs - nije bacil ni dijagnoza, tek postraumatski sindrom naše maternje poliglosije) Na jedan način Sahib Nenada Veličkovića (Stubovi kulture) je satirični kulturološki bedeker. Nalik dvoseklom sečivu, iz ugla stranca, SFOR-menadžera, detektuju se bizarne pomerenosti posledejtonske državne tvorevine, koja mutira od kolonije ka rezervatu, i obratno, društva izgubljenog socijalističkog nasleđa, ali ne i navika i ponosa, sada u retorti naci-partikularizama. Na drugi način, unutar imejl epistolarne kompozicije i intimne evolucije jednog homoseksualnog odnosa, Sahib je dobro nađen prostor žanra koji miri anegdote i dosetke, viceve i aforizme, satiričke komentare, maliciozne paradokse i sav taj „sitan“ komičko-ironijski materijal. Dakle, Sahib je, poput finih toalet listića, troslojan: najpre gej intima zapadnjaka izgubljenog u kulturološkom transferu, potom bespoštedna kritika oba konteksta bosansko-balkanske savremenosti, strane administracije i tzv. domaćeg mentaliteta. I najposle promišljen koncept političke i kulturalne satire, iskričave od duhovitosti, opore od prirođenog osećanja bezizlaza. 4+1. Spomenak gastro-umnog užitka  I   II   III   IV