Zahvalan sam g. Milošu Vasiću što je obratio pažnju na moju malenkost, što me je ukorio za «potpuno nepoznavanje činjenica i teme»  glede Ferala, te potrošio malo svog dragocenog vremena ne bi li me izveo iz mraka neznanja i doveo do poznanja mučne istine. Sada, kada su činjenice na stolu, ne preostaje mi ništa drugo do da ih pokusam kao nebesku manu, u nadi da ću doživeti prosvetljenje (zli jezici bi rekli da su dotične činjenice takvog kvaliteta da to ni pas s maslom ne bi pojeo, ali njih ovom prilikom nećemo slušati). U tekstu «Pomirenje i još ponešto» (Danas, 14. jul) g. Vasić iznosi nepobitne dokaze da su Heni Erceg i Viktor Ivančić nakupovali silne nekretnine «dok su novinari Ferala rintali za minimalce». Tačnije, reč je o jednom jedinom dokazu koji glasi: «Onda je Renato Baretić, bivši novinar Ferala, pre nekoliko meseci ušao u zemljišne knjige i objavio kobne činjenice života». Pretpostavljam da g. Vasić misli na dva Baretićeva teksta objavljena u Slobodnoj Dalmaciji, ne pre nekoliko meseci, već pre nešto više od godinu dana. U prvom tekstu koji se pojavio 23. juna 2007. Baretić proslavlja činjenicu da se Feral prethodnog petka nije pojavio na kioscima, te generalno optužuje uredništvo Ferala za lopovluk. Sledi odgovor Predraga Lucića pod naslovom “Tri Stelle na otoku trećem” (Feral Tribune, 27. jun 2007), u kojem ubedljivo negira optužbe, dokazujući da Baretić izvrće istinu, ili prosto rečeno – laže, i to ne samo kad su famozne «imovinske kartice» u pitanju, što ga ne čini baš pouzdanim svedokom. Desetak dana kasnije, tačnije 7. jula, Baretić objavljuje tekst «Zavjera imenjaka», gde optužuje Heni i Viktora za kojekakve nepodopštine, između ostalog i za posedovanje brojnih nekretnina, navodeći i neke adrese. Baretić se tu služi sličnim sredstvima kao Nacional danas, na primer stan koji su Heni i Viktor prodali da bi kupili drugi, predstavlja kao da je i dalje u njihovom vlasništvu. Nakon toga, tačnije 6. septembra 2007. Viktor Ivančić, Heni Erceg i Tena Erceg dostavljaju Općinskom sudu u Splitu dve tužbe: privatnu tužbu protiv Baretića za klevetu, i građansku tužbu protiv Slobodne Dalmacije i Renata Baretića radi «naknade neimovinske štete zbog povrede prava osobnosti». U tužbama tužitelji zahtevaju od suda da uvidom u zemljišne knjige jednostavno i lako utvrdi da li su Baretićeve tvrdnje istinite. Ko bi rekao da su Heni, Viktor i Tena skloni ovakvim samoubilačkim potezima? Zanimljivo je da sud do sada nije zakazao nijednu raspravu. Imajući u vidu da su sudovi u Hrvatskoj, kada je Feral u pitanju, do sada samo izvlačili pare ovom listu da bi ublažili «duševne boli» kojekakvih nacionalističkih nitkova, onda me ova «lenjost» sudskih organa nimalo ne čudi.

U nešto drugačijim okolnostima, bilo bi logično da saslušamo argumente obe strane, te da sačekamo sudsku odluku (što je za starije ljude, priznajem, dosta rizičan potez) koja će pokazati ko tu govori istinu. Ili, bar da se oslonimo na zdrav razum i logiku. Međutim, pošto smo već utvrdili da su urednici Ferala pohlepni prevaranti i goniči robova (rekao nam Baretić, a i Zagreb i Split već mesecima bruje o tome, ko još može da odoli tom sirenskom zovu glasina), a hrvatsko pravosuđe nije baš institucija od poverenja (o čemu je Feral uporno pisao, i teror nepravednih presuda mnogo puta osetio na svojoj koži), to nas oslobađa bilo kakvih obzira prema tim moralnim ništarijama iz Ferala. Tako da mi ne preostaje ništa drugo do da verujem Milošu Vasiću na reč, i da mu se još jednom zahvalim što mi je otvorio oči koje sam kukavički zatvarao pred strašnom istinom o Feralu. A i nekako je lepo verovati da smo svi ista govna. Jeste da malo smrdi, ali zato jača duh zajedništva, čovek se oseća manje usamljen pod zvezdama.

Uprkos mojoj iskrenoj želji da se bez pogovora povinujem Vasićevim argumentima, ipak me muče neke nedoumice. Prvo, ako je tačno da su novinari Ferala bili obična robovska radna snaga koju su Viktor i Heni beskrupulozno iskorišćavali da bi namakli hiljade i milione kvadratnih metara stambenog prostora, zašto su ti nesrećni novinari uopšte ostali u Feralu? Zar nisu mogli da slede primer Renata Baretića i mnogih drugih bivših novinara Ferala, i da lepo pređu u neku drugu redakciju za mnogo veće novce? A kad to već nisu učinili, šta im onda treba da staju u odbranu svojih robovlasnika od napada Nacionalovih revolveraša (tekst je objavljen na sajtu Ferala, a zatim prenet na portalu E-novine)? Takvo ponašanje je, u najmanju ruku, čudno i misteriozno. Jedino logično objašnjenje jeste da su novinari Ferala neki patološki tipovi, notorni mazohisti koji uživaju u maltretmanu i radu za male pare. Nije teško zamisliti Tatjanu Gromaču, Ivicu Đikića ili Draga Hedla kako kume i mole Ivančića da im potpuno ukine platu, pa da ubuduće rade za džabe, ali ovaj surovi urednik, lukav kao svaki prevejani kapitalista, to sa gnušanjem odbija, ne iz brige za svoje zaposlene, već da mu robovi ne bi pocrkali od gladi i tako ga lišili mogućnosti da namakne još koju vilu ili stan.

Drugo, zašto je priča o nekretninama pokrenuta upravo u trenutku kada se Feral nije pojavio na kioscima (pre nešto više od godinu dana), odnosno zašto dobija svoje ubrzanje danas, kad je Feral prestao da izlazi? Logično je da bi za malverzacije feralovaca prvi saznali hrvatski vlastodršci, kojima je Feral od samog osnivanja trn u oku, pa jedva čekaju da ovi naprave neki gaf. Ne bi novinari morali sami da «istražuju». Zašto bi zakleti neprijatelji Ferala, uredno raspoređeni u vrhu vlasti hrvatske države, čuvali za sebe saznanja koja mogu moralno da diskredituju njihove najljuće protivnike, umesto da ih proslede svojim vernim novinarima? Hrvatska država je tokom proteklih godina vršila na Feral sve moguće vrste pritisaka: od prisilne mobilizacije Viktora Ivančića, preko prisluškivanja redakcije, uhođenja urednika i raznih oblika zastrašivanja, do spaljivanja naramaka Ferala na ulici. Sve vreme su se služili najprljavijim sredstvima da bi satrli Feral, a sad odjednom prezaju od čistih? Čudno, zaista čudno. Izgleda da se HDZ baš promenio, samolustrirao i doživeo čudesnu transformaciju iz krvoločnog vuka u umiljato jagnje. Blago građanima Hrvatske. Idem iz ovih stopa da prebiram po porodičnom stablu. Možda mi se posreći, pa naletim na zelenu granu na kojoj čuči neka moja čukunbaba Hrvatica.

Treće, plasira se teza da su Heni i Viktor stekli svoje bogatstvo tako što su pljačkali list čiji su vlasnici, što je po definiciji nemoguće. Zamislite novinski naslov: «Miroslav Mišković se obogatio tako što je opljačkao svoje firme». Bizarno, zar ne? Jedino logično objašnjenje glasi: činjenica da je nešto nemoguće, ne znači da je to neizvodljivo. Ko zna, možda se na kraju ispostavi da Heni i Viktor raspolažu nekakvim natprirodnim moćima, da su njih dvoje zapravo zla veštica i zli čarobnjak koji su se vešto skrivali pod novinarskom maskom. Pošteno im sudite, pa da ih spalimo!

Eto, sada je sve jasno. Očigledno je da su moje nedoumice nastale kao plod hronične intoksikacije feralovštinom, koja je pomračila moj um. Nadam se da će mi g. Vasić oprostiti što sam podlegao Feralovoj propagandi, uzimajući moju mladost, naivnost i neiskustvo kao olakšavajuće okolnosti. Uostalom, feralovska propaganda je tako omamljujuća da ni mnogo stariji i iskusniji nisu uspeli potpuno da se oslobode njenog uticaja. Na primer, sam g. Vasić koji hvali Viktora Ivančića, tvrdeći da je ova splitska lopuža «briljantni novinski i inače pisac… čije tekstove branim i podržavam do poslednjeg!» Tu nešto smrdi. Kentauri, koliko je meni poznato, ne postoje. Ne može neko levom rukom da potkrada svoje novinare, a desnom da piše fenomenalne, etički angažovane tekstove. Lopov je uvek lopov, od napred i od natraške. Pošto je g. Vasić bio tako ljubazan da mi otkrije mračnu istinu o urednicima Ferala, red je da mu uzvratim otkrivanjem jedne još mračnije istine, i da ga oslobodim iluzija o Viktoru Ivančiću. Crna Trava, Gornje Brijanje i Donja Trnava već mesecima bruje da je Ivančić sve svoje tekstove i knjige – prepisao. U želji da proverim istinitost ovih glasina, organizovao sam spiritističku seansu na kojoj sam, zajedno sa par svojih prijatelja, prizvao duhove najvećih eksperata za plagijate na ovim prostorima – Dragana M. Jeremića, Brane Šćepanovića, Eriha Koša, Miodraga Bulatovića i nezaobilaznog Pigeona. Ovi «časni ljudi i pouzdani svedoci» rado su se odazvali našem pozivu, napustivši svoje svakodnevne obaveze u Čistilištu (metenje velikog trga), i očas posla obavili ekspertizu Ivančićevog(?) dela. Evo šta je ova nezavisna komisija sačinjena od česnih aveti utvrdila.

1. Sva izdanja Bilježnice Robija K. Ivančić je prepisao iz beležnice Robija K, mlađeg maloletnika koji već više od dve decenije pohađa IIIa razred, inače vlasnika luksuzne vile na obali Ženevskog jezera. Zanimljivo je da ni Robi K. nije pravi autor svojih priča, već ih je prepisao od Bore Ćosića, iz knjiga Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Priče o zanatima i Zašto smo se borili. Nije utvrđeno koga je Bora plagirao, ali se sumnja na njegovu baku Lauru. Sad postaje jasno zašto je Bora Ćosić sarađivao sa Feralom. Sve je to ista kokošarska banda!
2. Studiju Točka na U (Slučaj Šakić: anatomija jednog skandala) Ivančić je prepisao od Karla Štajnera, a pored toga, u njoj se nalaze i neprijavljeni tekstovi Roja Medvedeva i Luja Reoa (koje je svojevremeno pokrao i Danilo Kiš). Ne pada iver daleko od klade, ni lupež od tata!
3. Zbirka ogleda Lomača za protuhrvatski blud je čist Borhes, sa primesama Šulca i Penžea. A Borhes je, kao što dobro znamo, smeša Šopenhauera, Poa, Vitmena, Čestertona i Henrija Džemsa u razmeri 30:20:20:20:10. Prava resavska škola, nema šta!
4. Zbirka ogleda Šamaranje vjetra je skoro od reči do reči prepisana Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša. Ni nama nije baš najjasnije kako je Ivančić uspeo od zbirke priča da napravi knjigu ogleda. Mora da je neka alhemija u pitanju. Uostalom, i Kiš je svoju knjigu prepisao od istoričara i istoričara umetnosti, tako da je ovde najverovatnije u pitanju proces vraćanja izvorima.
5. Naslov romana Vita activa Ivančić je zdipio od Hane Arent, a sam tekst romana je Balkanski špijun Dušana Kovačevića. Ivančić je samo promenio imena glavnim akterima, žanr i mesto zbivanja, sve ostalo je isto. Po čaršiji kruže priče da je Kovačević svoju dramu maznuo od jednog bivšeg udbaša, ali to nismo uspeli da proverimo.
6. Knjigu ogleda o domoljublju Animal Croatica Ivančić je protivpravno prisvojio iz Bremovog Života životinja. Nadamo se da će društva za zaštitu životinja, kako hrvatskih tako i svetskih, adekvatno reagovati!

Eto, sad znamo kompletnu istinu o Viktoru Ivančiću. Ne znam kako je vama, ali meni je mnogo lakše. Ima nečega bolno ljudskog u toj potrebi da se sve sroza u blato. Pošteni i časni ljudi su zaista nepodnošljivi, u njihovom prisustvu se osećamo kao smrdljiv sir. Ali zato kada smo okruženi tvorovima, tek tada dišemo punim plućima. Tada nam i naš sopstveni smrad biva kudikamo podnošljiviji.