Rodio sam se krajem 1987. godine, svega 4 godine pre pada Sovjetskog Saveza, zbog toga pripadam generaciji koja je odrasla i formirala svoje stavove u nezavisnoj Ukrajini. U detinjstvu smo gledali ekonomske i društvene ruševine nekadašnje imperije, fabrike su raspadale i zvrjale prazne, autobusi i vozovi su starili, postajali neudobni i česno se kvarili, stari aluminijumski sudovi u vrtiću su ostavljali metalni ukus u ustima. Sve oko nas je bilo sovjetsko i mi smo ga mrzeli.

Možda su starije generacije koje su zatekle godine sovjetske stagnacije mogle da se sećaju sigurnih radnih mesta, besplatnog lečenja ili društvenih standarda, ali mi, deca sa prelaza istorijskih epoha, videli smo samo ekonomski krah, prazne rafove prodavnica, mutacije činovnika u korupcionere i zločince na vlasti. S druge strane, sve ono što je prodiralo sa Zapada – odeća, automobili, filmovi, muzika, čak i žvakaće gume sa šarenim nalepnicama, sve je bilo kvalitetnije, interesantnije i savremenije. Jednom rečju, nismo imali alternativu i odrasli smo kao proevropski orijentisani.

Ukrajina, 1991.

Upravo moja generacija bila je pokretač obeju revolucija – i Narandžaste revolucije 2004. godine i Evromajdana 2013. Zašto? Kao prvo, nismo se plašili jer nismo rasli u atmoseri totalitarnog straha. Kao drugo, voleli smo svoju zemlju, ali smo prezirali državu. Odnosno, bili smo patriote, interesovali smo se za ukrajinsku istoriju i kulturu i poštovali ih, dopadala nam se priroda u Ukrajini, smatrali smo da je naš narod dostojan boljeg života, iskreno smo pevali nacionalnu himnu za vreme fudbalskih utakmica i nosili žuto-plave simbole.

Ali smo iskreno mrzeli sam birokratski aparat koji čini državu, sve te debele komuniste koji su se posle raspada SSSR preobrazili u demokrate i nastavili da vladaju, bivše direktore fabrika koji su pokrali imovinu i postali novi gospodari života; korumpirane milicionere, traženje mita za potvrde – ovo postsovjetsko birokratsko čudovište, užasnije od Kafkinog dvorca. Zato smo i izlazili na trgove svojih gradova, išli na Majdan u Kijevu jer se nismo plašili i hteli smo da promenimo svoju državu.

Posle pobede revolucije 2004. godine ja sam slavio. Činilo se da se preda mnom i mojom zemljom otvaraju sve perspektive života. Ali prošla je inauguracija „narodnog“ predsednika, zatim je prošlo „sto dana nove vlasti“, protekli su meseci, proletele su godine, ali se ništa nije drastično promenilo. Posle skoro 10 godina smo ponovo izašli na revoluciju – Evromajdan, i evo već je prošlo dve godine od tada i život opet nije u trenutku postao divan. Već više od dve decenije je naš narod terao vladu da se kreće prema Zapadu i, koliko god to paradoksalno zvučalo, Ukrajina je posle aneksije Krima i gubitka Donbasa, izgubivši veliki deo proruski natrojenih birača, postala još više prozapadna. Prijatelji iz inostranstva me često pitaju – zašto Ukrajinci tako uporno hoće „u Evropu“, ako postoji toliko toga što vas povezuje sa Rusijom?

Umesto priče o evropskoj kolevci ukrajinske kulture, baroku i slobodoljubivosti koja je deo ukrajinskog mentaliteta, ja uvek govorim o jednostavnim i običnim stvarima – o svakodnevici. Ako se Ukrajinac danas osvrne po svom stanu, koje će ruske proizvode videti? Ništa osim gasa i propagandnih serija na televiziji. Niko danas ne želi da kupi ruski automobil, posuđe ili nameštaj proizvedene u Rusiji, a o savremenoj tehnici bolje da ćutim – nje u Ruskoj Federaciji jednostavno nema. Bivao sam u Rusiji na književnim festivalima i svojim očima sam video da su putevi tamo podjednako loši kao i Ukrajini, da škole i bolnice davno nisu renovirane, da penzioneri žive u bedi i ne mogu sebi da priušte izlazak na kafu ili u bioskop. U tome su Ukrajina i Rusija slične kao da su bliznakinje.

Ukrajina, 2016, parada

Ali postoje i razlike – naš severni sused ima i Sibir i gas i naftu, a samim tim i beskrajan priliv novca u čvrstoj valuti. Norveška, koja takođe dobro zarađuje na svojim sirovinama, uspela je da izgradi odličnu državu, visokorazvijenu infrastrukturu, te sada zauzima liderske pozicije prema indeksu humanog razvoja i blagostanja. Nasuprot tome, ljudski život u Rusiji je jednako težak i nezaštićen, kao i u Ukrajini. Na šta se troši ruski novac, pitaćete, i ja ću vam odgovoriti: na bombardovanje Sirije, na finansijsku podršku kvazi-republikama (Pridnjestrovje, Donbas, Osetija, Abhazija), na potkupljivanje evropskih političara i na propagandu. Drugim rečima, Ruska Federacija ne troši svoje milijarde na poboljšanje života sopstvenog naroda ili izgradnju infrastrukture u zemlji, već samo na potvrđivanje svog statusa imperije. Zbog takvih jednostavnih, očiglednih stvari su Ukrajinci i rešili da je vreme da im se putevi razdvoje od ruskih – želimo da idemo u budućnost sa zemljama koje prave najsavremenije kompjutere, a ne najubitačnije bombe.

Ako bi me sada pitali kakvo je stanje u Ukrajini konkretno danas, ja bih sve kritikovao – i spore reforme i odsustvo nekorumpirane patriotske elite, vladu i lokalnu vlast. Ali dvadesetpetogodišnjica ukrajinske nezavisnosti nam omogućava da dugoročno sagledamo situaciju, vidimo tendenciji i pravac kretanja. I upravo takva tačka gledišta nam daje razloge za optimizam. Živim u ukrajinskom gradu Užgorodu 2016. godine, sećam se početka devedesetih i vidim koliko se toga promenilo za 25 godina. Koliko smo otišli unapred.

Pre 25 godina nismo imali mladu i obrazovanu elitu u centralnoj vlasti i lokalnoj samoupravi. Imali smo patriote koje su odrasle u SSSR, nisu bili nigde u inostranstvu, tako da prosto nisu ni znali kako se pravilno sprovode reforme, kako se stvaraju slobodno tržište i konkurencija. Danas su se takve elite konačno pojavile i konkurencija za ulazak u parlament se svodi na to u kojoj partiji je više mladih ljudi sa čistom reputacijom i evropskim diplomama. Za ove dve i po decenije smo više puta potvrđivali svoja proevropska stremljenja i izlazili na revolucije. Krvlju smo branili demokratiju i svoj evropski izbor.

Ako uporedimo naše gradove danas i pre dvadeset pet godina, vidi se ogromna razlika – postepeno se promenila infrastruktura, polako su počele da se pojavljuju rampe za osobe sa hendikepom, a na ulicama ćete videti ljude koji mogu da vam odgovore na engleskom, nemačkom ili francuskom jeziku. U mojoj ulici visi bilbord sa obaveštenjem da je država spremna da građanima refundira 30% cene plastičnih prozora ili grejnog kotla na alternativno gorivo. Na ovom najnižem nivou: nivou čoveka – porodice – stana se i formira energetska nezavisnost zemlje. Da, u ovom konkretnom trenutku, mi smo država koja troši mnogo gasa i ima slabu ekonomiju, ali u dugoročnoj perspektivi vidimo kako se Ukrajina razvija. Kada sam ja išao u školu, zimi je duvalo od prozora, a napolju su se videli tragovi otopljenog snega na mestima kuda je prolazila cev. Danas škole i bolnice imaju prozore otporne na toplotu i svoje vlastite kotlarnice.

Na kraju krajeva, činjenice su impresivne: Ukrajina je bez vojne pomoći i smrtonosnog oružja sa Zapada samostalno uspela da zaustavi rusku agresiju (da podsetim, Rusi su na početku rata govorili o Novorusiji koja bi se prostirala stotinama kilometara zapadno, do Harkova i Odese, ali im ništa od toga nije uspelo). Ukrajina je zbrinula preko milion interno raseljenih lica sa Krima i Donbasa – impresivan i fantastičan broj ljudi, a nije doživela bankrot, humanitarnu katastrofu niti nove društvene potrese poput prevrata ili revolucija. Ukrajina je opstala u najtežim uslovima i sada čvrsto stoji na nogama.

Da, naše reforme su spore i posle naših revolucija se život ne popravlja odmah sutra. Mi nismo postali azijski tigar i nismo učinili ekonomsko čudo za nekoliko godina. Ali ako pogledamo dvadesetpetogodišnji put nezavisnosti, ipak se vidi da se polako, ali sigurno krećemo unapred. Ovih 25 godina su bili vreme tokom koga se i sam pojam „Ukrajina“ napunio smislom – nešto slično onome kada kvadratići pokazuju da se naš kompjuter puni, loading. I najveći razlog za optimizam u budućnosti je da činjenica da su Ukrajinci konačno svesni: da bi kompjuter bolje radio nije potrebno menjati monitor, već procesor. Odnosno, treba da menjamo sebe i mi to polako, ali ipak uporno i svakodnevno, i činimo. Dan za danom već 25 godina.

Prevod sa ukrajinskog: Dragana Vasilijević