Ovaj tekst treba samo uslovno shvatiti kao odgovor na tekst Mate Kapovića „Građani i ljevica“ objavljen na portalu Proletter 10. aprila 2017. Nije me isključivo Kapovićev tekst ponukao na reakciju; kako mi je pojam građanstva (i državljanstva) već više godina u fokusu istraživanja, često se suočavam s izazovom da izvučem (brojne) političke konsekvence iz inheretne napetosti u osnovi ovog pojma, koji istovremeno rabi ideju univerzalne uključenosti (u političku zajednicu jednakopravnih) i neprestano reprodukuje isključenost. I ne radi se samo o tome da su iz građanstva istorijski isključivani robovi, žene, manjine, siromašni, već i da taj pojam u svojoj osnovi podrazumeva one koji nisu građani (državljani) date zajednice. Ipak, istorijski su se brojne emancipatorne borbe vodile upravo kao borbe za građanska prava, jer se građanstvo, istorijski i konceptualno, izgrađivalo kroz ideju jednakosti statusa i prava, bez obzira na stalna izneveravanja tih ideala. Upravo je princip univerzalnosti na kojem se ovaj koncept razvijao služio kao oružje u borbi protiv sistema isključivanja koje su konkretni režimi građanstva uspostavljali. Kad je reč o pomenutim statusima i pravima, dakle o nerazlučivoj pravnoj dimenziji građanstva, mislim da bi levica učinila veliku grešku ako bi ih otpisala kao isključivo liberalne okvire političkog mišljenja koji borbi protiv kapitalističke eksploatacije ne nude mnogo. Nedovoljno se uvažava i olako odbacuje nužnost pravnog mehanizma za otelovljenje sistema socijalne pravde i jednakosti. Pravo na rad i stanovanje, pravo na penziju, pravo na javno finansirano zdravstvo i školstvo, pravo na abortus itd. su primeri prava koja su istorijski ostvarivana (ne samo kod nas) kao osnovna građanska prava (zaštićena zakonom). Ona nam se u poslednje vreme oduzimaju, uz devalvaciju značenja same ideje građanskih prava.

Teško je naći drugi jezički primer institucije koja bi bila nosilac borbe za ova prava umesto pojma građanstva – koji ujedno naglašava i aktivnu participaciju u političkoj zajednici i nužnost poštovanja zagarantovanih statusa i sistemskih odbranjivih prava. Utoliko je građanstvo „liberalni ideologem“ onoliko koliko su i mnoge vrednosti levice i same ponikle u liberalnoj tradiciji u najšire shvaćenom smislu. Stoga smatram da umesto bespoštedne borbe za proterivanje liberalnih pojmova iz levice, ona treba uporno da radi upravo na osvajanju i reaproprijaciji važnih pojmova iz duge istorijske borbe za emancipaciju i na prevrednovanju njihovog značenja. Nije reč o „lukavstvu uma“ i „preuzimanju neprijateljske terminologije“, jer je istorija tih pojmova dovoljno duga i razuđena da nam ostavlja prostora za to. Različita upotreba tzv. liberalnih pojmova u različitim društvima danas nam to pokazuje. Borba za kulturu sećanja i suočavanje s prošlošću u Argentini, kao i insistiranje na pogaženim građanskim i ljudskim pravima nestalih i njihove rodbine (te genocidnosti državnog aparata), daleko je od liberalne, „ljudskopravaške“ manipulacije i nedostatka klasne analize. Upravo suprotno.

Foto: Arian Leka

Naravno, Kapović je u pravu, jezik je performativan: opisujući društvenu stvarnost mi je jezikom i oblikujemo, on je ultimativno sredstvo normalizacije i legitimizacije institucionalnih odnosa. Zato je važno i ko je nosilac jezičkih intervencija u društvu, ili kako bi, da upotrebim primer već ofucan od navođenja, Humpty Dumpty odgovorio Alisi na njeno pitanje kako reč može imati toliko različitih značenja: pitanje je samo ko je gospodar njihovog značenja. Ako nam je za neke primere koje Kapović navodi – poslodavac umesto kapitalist; gospodarstvo umesto privreda – jasno ko je „gospodar značenja“ i kakvu stvarnost ti termini teže da normalizuju, da li se isto može reći za pojam građanstva (građanskih prava, građanina/građanke)? Kao primer kontaminacije ovog pojma na našim prostorima najčešće se navodi njegova upotreba iz devedesetih godina u NGO diskursu. U Srbiji to možda još više važi nego u Hrvatskoj, jer je sintagme građanska Srbija i građansko društvo danas teško razdvojiti od njihovih „gospodara“ iz devedesetih – liberalnih intelektualaca koji su, često se koristeći autoorijentalističkim motivima, izgradili ideju o liberalno-demokratskoj, tržišno uređenoj Srbiji kao jedinoj „normalnoj“ Srbiji. Ovde se krije, rekla bih, koren otpora prema građanstvu na levici. Ali ovde moram da otvorim jednu zagradu i postavim pitanje, možda trenutno vrlo nepopularno – koliko ima smisla u potpunosti odbaciti sve konotacije građanskog iz produkcije tzv. Druge Srbije? Ono je pre svega osnaživano u kontrastu prema nacionalističkoj ideologiji i ratovima, a kako ovo potonje (barem ideologija, nadajmo se ne i ratovi) nimalo ne jenjava, ne mislim da je sasvim uputno odreći se ovog nasleđa kojim se građansko suprotstavlja nacionalističkom. No, ovo je samo usputna opaska, primerena više nekom drugom pitanju (npr. jesu li liberali najveći neprijatelji levice na Balkanu?) i ovde ću zatvoriti zagradu. Ono što sam želela da naglasim jeste da nam istorija upotrebe građanstva na ovim prostorima ne daje u potpunosti pravo da dignemo ruke od njega, a svakako ne zatvara prostor da ga prevrednujemo i osnažimo drugačijim značenjima ili prilagodimo drugačijem ideološkom svetonazoru.

Uz to, izuzetno je važno imenovati politički subjekt. Slažem s Kapovićem da građanin poravnava, ne priziva klasnu analizu i detektovanje različitih pozicija i stepena marginalizacija i eksploatacije kojima smo kao pojedinci izloženi. Ali to nažalost važi za svaki drugi termin. Ako je „prirodni adresat“ levice radnik/radnica ili obespravljeni ili eksploatisani, možemo li se svi mi koji nismo posednici sredstava za proizvodnju bez licemerja upisati u te kategorije? Kapović i ja kao radnici na Univerzitetu, lekari, učitelji i radnice iz Jure koje nose pelene, jer im poslodavci ne daju da koriste toalet za vreme radnog vremena, nismo eksploatisani na isti način, socijalni kapital nam nije jednak, niti su nam privilegije na isti način dodeljene ili oduzete. Nema tog „klasnog ideologema“ koji bi precizno uvažio svačiju eksploataciju a ujedno omogućio zajedničko političko delovanje. A ovo potonje je ključno! Jer uprkos razlikama u privilegijama i stepenu isključenosti iz njih, oni kojima se levica obraća moraju deliti želju da zajedno učestvuju u oblikovanju drugačijeg društva. Konačno, jezik oblikuje stvarnost samo u izvesnoj meri: možemo se međusobno oslovljavati kao radnici ili se u svojim političkim govorima obraćati obespravljenima – to neće promeniti bitno različite načine na koje se rad otuđuje od nas ili na koje pristupamo svojim osnovnim pravima (pod uslovom da su nam još uvek, makar i formalno, osigurana). Konačno, Kapović je u pravu i kad kaže da je građanin/državljanin pojam koji isključuje one koji nisu formalno pripadnici naše političke zajednice. Dosta je literature napisano o tome kako je intra-nacionalno građanstvo podrilo radničku inter-nacionalnu solidarnost. Ali problem urgentnosti političkog delovanja danas i ovde ne dozvoljava nam da previše meditiramo na temu „adresiranja“ levice svim obespravljenima sveta. Kad Radnička fronta bude izašla na lokalne izbore u Zagrebu ili kada neka leva opcija bude izašla na izbore u Srbiji, one će se nužno obraćati jednoj ograničenoj skupini ljudi – onima koji imaju pravo glasa i onima koji dele istu frustraciju zbog stanja u kojem žive i istu viziju zajednice kojoj žele da pripadaju. To ne znači da od internacionalne borbe treba odustati, već da adresiranje političkih poruka mora voditi računa o praktičnoj potrebi da se poruke prime i zažive u onom okviru u kojem je to realno moguće. Uostalom treba promovisati i ideju inkluzivnog građanstva (olakšanog pristupa građanstvu izbeglicama npr.), prava glasa za sve rezidente, bez obzira na državljanstvo itd. – što su sve instrumenti koje institucija građanstva u načelu, a i u nekim praksama, poznaje i pravno može da implementira ukoliko ima političkog pritiska i volje.

Na kraju, „prirodni adresat levice“, ako je emancipatorna, moraju nužno biti svi te stoga ne treba bežati, ili liberalima prepuštati, uporebu pojmova koji odista uključuju sve. Osim eklatantnih primera klasne eksploatacije, u našim hiperdiferenciranim društvima se odvijaju razne mikroeksploatacije, u kojima svi sudelujemo, te markiranje klasnog neprijatelja postaje sve teže. Cilj nije fizička eliminacija osoba koje predstavljaju 1%,  već radikalna redistribucija bogatstva i stvaranje društva jednakih u kojem će bivših 1% postati jednaki onim bivšim 99%. Ukratko, klasa nije sudbina i to levica dobro zna. Borba za jednakost svih jeste borba za oslobođenje od klasne datosti one ogromne većine eksploatisanih ali i manjine eksploatatora. Problem je u sistemu koji reprodukuje mogućnosti za eksploataciju, te poziv za izgradnju društva istinskih jednakih zato mora biti upućen svim njegovim potencijalnim građankama i građanima. Jednom kada takvo društvo bude ostvareno, možda će i moderna upotreba pojmova građanina, državljanina i građanstva i sama postati suvišna.