Danas je u Srbiji trebalo da bude održana Parada ponosa, ali održavanje skupa policija nije odobrila iz bezbednosnih razloga. Premijer Srbije, koji je ujedno i ministar policije, je uoči Parade izjavio da homoseksualnost nije normalna a patrijarh SPC, crkve kojoj nominalno pripada dominantna većina građana Srbije srpske nacionalnosti, izjavio je da je Parada nešto „crno od najcrnjeg“ i da „ono zbog čega se pametan stidi, budala se ponosi“, zloupotrebljavajući narodnu poslovicu. Pre tri godine nekoliko hiljada policajaca je obezbeđivalo učesnike Parade ponosa koji su se prošetali u najužem centru Beograda. Pripadnici povorke su nosili specijalne narukvice, da bi ih valjda policija razlikovala od huligana i ekstremista. Posle šetnje svakog od nevelikog broja učesnika policija je poput taksi službe je razvezla svojoj kući, mada ni to nije sprečilo da neki od evakuisanih učesnika Parade budu napadnuti i posle razvoženja. To se primilo i u tzv. regionu, pa su u Budvi letos pred naletom pobesnele rulje protivnika pripadnici policije pripadnike Parade evakuisali brodovima.

Ovaj primer ne pominjem kao ilustraciju nekakve civilizacijske zaostalosti, endemske brutalnosti ili patrijarhalne zakočenosti sredine u kojoj živim, ili primer licemerja novih vlasti koje bi da se predstave i kao promoteri evropskih vrednosti i kao zaštitnici tradicije, kao da te dve stvari ne mogu biti usklađene bez relativizacije i poništavanja bilo koje od njih. Ovaj primer pominjem kao običnu činjenicu iz svakodnevnog života sa kojom smo sučeni i koja razotkriva našu nemoć kao takozvanih angažovanih intelektualaca i umetnika koji se služe rečima, odnosno jezikom. Eto nas u srcu problema: moć i nemoć jezika. Možda se ne zna ko je i gde prvi pomenuo načelo saosećanja i milosrđa, za logorskom vatrom, raspravom na agori ili na plemenskoj skupštini, ali znamo ko ga je stavio u temelje svog učenja, da je mržnja štetna, da ne postiže svoj cilj i da je etički neprihvatljiva. Opet, uprkos poznatosti tog nauka i tome da je to načelo ugrađeno u temelje mnogih religija, mržnja, isključivost i nasilje prema različitim i prema manjinama i dalje uzima svoj danak uprkos angažmanu humanista, ali i deklarativnim osudama političara i vaspitnom delovanju školskih sistema.

Naravno, nisam naivan, ne zalažem se, niti očekujem, da kritički angažovani intelektualci iznova prosvećuju narode mase, predstavljaju političku alternativu postojećim strankama ili počnu da veruju u vlastitu misiju moralnih vračeva i propagandista poželjnog mišljenja i ponašanja. Opet, ostaje pitanje, šta da čini intelektualac zabrinut i pogođen dešavanjem u vlastitom društvu, čovek humanističkog obrazovanja, umetnik koji se služi rečima i koji služi rečima, u društvu koje nije u stanju da se izbori sa permanentnim nasiljem u doba posle ratova i autokratija. Posebno, šta da čini imajući u vidu ono čime se bavi, dakle, imajući u vidu umetnost, koja referiše i na kategorije lepote, univerzalnosti, večnosti, savršenstva, harmonije. Šta da čini, tačnije, šta da govori, svestan da njegove reči, izgovorene ili napisane, mogu tako malo, dopirući uglavnom do dobronamernih ali podjedanko nemoćnih istomišljenika. S druge strane, šta da čini, gnušajući se samoizolacije i bežanja u kulu od slonove kosti u kojoj možda vlada savršeni sklad i lepota, ali ujedno i bezljudna pustoš i samodovoljnost izbeglih iz realnog života. Treba li da napusti reči, pa se onda posveti konkretnoj akciji i političkoj borbi, ili se u znak protesta, poput Jana Palaha i tolikih drugih javno spali, ili organizuje atentat, ne bi li skrenuo pažnju na problem i aktivirao javno mnenje sklono dremežu, ili zauvek zaćuti i povuče se u manastir, ne čineći ni dobro ni štetu.

Kada pominjemo moć ili nemoć jezika, svakako ne mislimo samo na umetničko izražavanje, jer su tu i javni nastupi, kolumnističko pisanje za medije, kao i politička retorika. Javna upotreba jezika je uvek pod senkom neposrednog interesa onog ko se jezikom služi, bez obzira da li pripada državnoj administraciji, političkoj stranci, nevladinoj organizaciji ili bilo kojem intelektualnom esnafskom udruženju. To važi i za "usamljenog" pojedinca. S druge strane, moć jezika, koju čuvaju jednako ideje i uverenja, ne gubi se protokom vremena, niti biva zatamnjena pojedinačnim ili kolektivnim interesom. Svejedno da li govorimo o poboljšanju ovozemaljskih uslova ili dostizanju večnog života, o socijalnoj pravdi ili metafizičkoj istini, o potrebi da se suočimo sa zločinima počinjenim u naše ime, pa ako treba i da stavimo u drugi plan ili dovedemo u pitanje naše akademske karijere, napredovanja u poslu ili opštu prihvaćenost u društvu, zastupanje takvih ideja nikad ne gubi na značaju, niti jenjava potreba za takvim pojedincima, pokretima i idejama. Možda pojedinac odavno više nije i ne može da bude savest društva, ali je jezik u svojoj govornoj i tekstualnoj upotrebi, makar u svojoj arhivi, u svom nesvesnom, u tradiciji svoje socijalne aktualizacije, sačuvao zapis ili sećanje na ono kakav bi svet, odnosi među ljudima, zajednički ciljevi i vrednosti mogli da budu.

Dakle, jezik ima možda potisnutu, ali neizbrisanu snagu da podseća na to kakve stvari mogu da budu, na ono što je bolje od postojećeg, da ukazuje na nepravde i utire buduće puteve, prvo u mislima i na papiru, sada i u virtualnom prostoru, a potom, ako bude operativne volje i kolektivne podrške, i u stvarnosti.

U zbiru, naše je da govorimo, ili pišemo, da se sporimo, istražujemo i preispitujemo. Jezik je poslušno oruđe, zahvalni prijatelj i verni čuvar kako nameravanih značenja, tako i neslućenih mogućnosti, koje je upio u sebe saživljavajući se sa egzistencijom jedinke koja se njime služila.

Da se vratimo na početak. Nije poenta ovog teksta da podsetimo one koji mrze (u Srbiji ili bilo gde drugde): nemojte da mrzite, pokušajte da razumete ili nemojte da zagorčavate tuđe živote. Poenta je ne ostati ravnodušan, zastrašen ili pristati na samoograničenost svoje umetničke misije. U jeziku se uvek krila istina, čak i onda kada je istinu retko ko izražavao. Nemoć jezika je uvek nemoć sagovornika da rečeno sprovedu u delo a vrlo retko nemoć spoznaje istine ili formiranja svesti šta je dobro a šta nije. Kako god istorija da reflektuje svoj tok, u kome se sustiču, prelamaju i potiru različiti interesi, jezik jeste i ostaje, između ostalog, spona između ljudi različitih sredina i tradicija, da se međusobno ohrabre i potpomognu u delovanju protiv represija, restrikcija, ideoloških i medijskih obmana. Na kraju, poenta jeste i u tome da se jezik (i praksa) umetnosti oslobodi potrebe da služi stvarnosti ili da je dekoriše, već da je razlaže i razjašnjava, čineći  je ujedno umetnički još uzbudljivijom.