Utorak 15. oktobar 2013.
Piše: Roland Orčik / Orcsik Roland

SRED - ekstatični rekvijem - GOVOR

Zašto Šinobus festival šverca kulture ?

(17. – 19. oktobar 2013) Subotica – Segedin

 

 

Spontano. Mislim da je to najbolja definicija na najčešće pitanje, kako mi je sinula ideja festivala. Ali ipak ne. Jer tada su često stizale vesti iz raznih vojvođanskih gradova, sela, da su srpski ekstremisti tukli Mađare na ulici, u kafićima, u autobusima gradskog prevoza. A tu su bili i nesahranjeni mrtvaci iz Drugog svetskog rata, kojem ratu možemo zahvaliti danas penzionisane šinobuse. Pomislih, neka se obrne kocka: kako možemo izrazito pozitivnom vešću manipulisati medije, i preko njih pažnju? Umesto otrcanih političkih parola delima poricati tezu „pakao, to su drugi”. Zaobići, ili barem provocirati ideološke fraze kulture festivala i spektakla. Ne zaboravljajući usput refleksiju simptome naše zaraženosti.

 

teritoija

 

Tada se dogodilo da je šinobus pokucao noću na moja vrata. „Otkud ti u ovo doba noći?”, pitao sam zapanjeno. Šinobus, tačnije Srebrna strela se ukotvila u dnevnoj sobi, molila je čašu vode, zatim mi je saopštila, kojim dobrom je došla. Dok je pričala, zarđalo je škriputala, pomalo sam je podmazao, kako bih je bolje razumeo. Dakle sama Srebrna strela mi je otkrila svoju ideju, koju bi vredelo realizovati. Preporučila je mađarsko-srpski književni, umetnički festival, a pod mađarskim je podrazumevala karpatsko-basensku, dakle višeslojnu književnost, u koju može da stane pored budimpeštanske i regionalna literatura. Malo me je čudila ta inicijativa, jer Srebrna strela je većinom vozila švercere i izgubljene putnike iza i van granice, nagnulo mi je više pitanja. „Jesi li pri sebi?”, dobacih njenoj konzervolikoj glavi, „za to treba zahtevati previše viza, a i pored toga, nema zabave zabadava, a uostalom sam nisam sposoban za toliki zadatak!” Ustadoh i odoh u kuhinju da izvadim pivo iz frižidera. „Hoćeš i ti?”, viknuh gošći, a Srebrna strela je zaškripala od sreće, pošto se napokon osetila da je u društvu prijatelja. Kada smo se kucnuli flašama, ponovo sam izneo svoje dvoumice: „U Segedinu još nekako, ali nikog ne poznajem u Subotici, koga bi mogli nagovoriti da skoro džabaka, radi zabavljanja sebe i drugih, krene u ovakvu pustolovinu! Ja sam se već odavno odselio, odakle mi pravo da otpreko izigravam umetnika, popujem o »bratstvu i jedinstvu«, da bih se naposletku povukao iza sigurnosnijih kulisa? Jedno je sa nasiljem živeti, a nešto sasvim drugo samo ga okusiti!” Srebrna strela mi je namignula, kao da je unapred znala, kako ću malodušno reagovati na njenu ideju. „Pa dobro, iako nije sve ružičasto, nije sve ni rđavo. A nemoj mi reći da nemaš prijatelja koji bi ti pomogao, eno ti fini poeta, Arpad Kolar, a vize će ti stvarati probleme samo na početku, za nekoliko godina biće ukinute”, rekla je spokojno guckajući svoje pivce. „Kamo sreće da i ja imam toliko samopouzdanja kao ti”, rekoh joj, dok sam u međuvremenu noktima grebao vlažnu etiketu na oznojanoj flaši. „Ako bih mogao da izaberem sebi Boga, onda bi, dragi Šinobuse, ti bio moj Bog”, izbila je iz mene iskrenost. Srebrna strela se grohotom nasmejala, „kakva budalaština”, rekla je daveći se od piva i smeha, tako da je na sve strane bljuvala pivsku penu. Nakon što se smirila, pogledala me je svojim srebrnkastim očima i rekla: „Za tako nešto, trebalo bi da budem besmrtna, a na mene čeka stari lim, na moje mesto će doneti novo, profesionalnije vozilo, to će već biti priča iz Unije, naspram čega sam ja praistorijska gvožđurija…” „Ja te nikad ne bih zamenio!”, upadoh joj u reč, skoro plačući, jer pivo je počelo delovati, tada bih bivao patetičniji, sentimentalniji, čak i kad nije trebalo. „No, zaboravimo budućnost, hteo bih te podsetiti da se tu ne radi samo o »tabanju Mađara«, meni možeš verovati, jer svaki dan vozim putnike”, reče moja prijateljica. „Odakle ti to, zar ne gledaš vesti, tamo ne izveštavaju o drugim stvarima”, viknuh nervozno. Srebrna strela je ostala nepokolebljiva: „U medijima nikada neće govoriti o tome da je sumnja, paranoja uzajamna, jer uvek masniji političar kara… ali u ovom biznisu to je samo jedna strana medalje, druga je međuzavisnost.” „Ako to pogrešno izgovorimo, može da zvuči, »međuzabitost«”, dodao sam cinično. „Da, ali sa akcionim pozorištem koji češ sa mnom režirati, ti ćeš služiti drugoj strani”, bodrila me je. „Naivna si”, promrmljao sam. „Bez naivnosti bila bih pusto pohabano železo!”, uverila me je na kraju Srebrna strela. „I dokle ćemo ovo raditi?”, pitao sam, pa počeo štucati. Srebrna strela me je toliko snažno munula u leđa, da je štucanje u istom trenutku prestalo. „Opet brigaš za budućnost!”, viknula je, i ispila poslednji gutljaj piva, pa dodala: „Uostalom boli me pička, dokle ćemo ovo raditi! Bolje donesi rakiju, i meni i tebi čašicu pa ’odžok!” 

 

Od čašice, sudeći prema praznim flašama na stoliću, stigli smo do dve litre, bio sam toliko mamuran, da se nisam sećao kako i kada smo se rastali, o kakvim daljim planovima smo razmišljali. Od cele priče ostalo je samo ovo. Do sada nisam smeo nikom da ispričam, jer mi ionako ne bi verovali. „Totem ti babu!”, „Nemaš baš ti sva četiri točka!”, rugali bi mi se. A ja se cerim, jer imao sam ja zahvaljujući našem šinobusu mnogo više nego samo četiri točka. A to je druga strana opsesije. U njoj se nalazi totem, ali tabu je samo granična kulisa. Barem u onom utopijskom, kloparajućem vremenu, dok traje put.

 

                                                                                  Prevod: autor i Marko Čudić

 

program ovogodišnjeg festivala: http://www.kulturcsempesz.blogspot.com/

Beton plus arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.