OPREZ, KAO MAJKA MUDROSTI

Istorija nas uči da često naša sudbina, naš opstanak, zavisi od sposobnosti blagovremenog prepoznavanja opasnosti. Od blagovremene odbrane. Od pravilne procene.

Ako dobar ratar na svojoj njivi, u moru zelenih rodnih biljčica pod majskim suncem ne uoči, prepozna i odstrani one koje se (u tom trenutku) jedva naziru svojom opasnom (opakom) raznolikošću – one će sigurno (kao i sve opako) nadvladati; one će najpre nadrasti, natkriliti, zaseniti, a potom i uništiti sve oko sebe. I neće biti plodova, sem njihovog otrovnog semenja. I neće biti berbe.

Bezbroj je istorijskih primera, i davnih i skorih, i likova, tuđih i naših, koje je trebalo „saseći u korenu“, jer su kasnije, ukorenjeni, nanosili nemerljive štete svom narodu, svom okruženju, ili čitavom čovečanstvu. Samo zato jer nije bilo umeća prepoznavanja opasnosti, prepoznavanja zla.

Za mlade, primerice, danas je potpuna nepoznanica ime Veselina Đuranovića. Možda i zato što je zlo koje je ostavio za sobom manjih razmera, što nije bio sam u činu činjena zla, i što je njegov učinak čak i mnogo manji u odnosu na ostale. Veselin Đuranović je, da pojasnimo, bio samo jedan iz niza predsednika vlade, kakvi su bili Branko Mikulić, Radoje Kontić..., ili predsednika kakav je bio Zoran Lilić. Elem, za njega, Đuranovića, vezana je jedna priča stara tridesetak godina, ispričana od našeg velikog pisca – o njegovom prvom susretu sa mladim Đuranovićem, namernom da (uz omladinsko angažovanje u SKOJ-u i SSOJ-u) postane poeta. Mladom zanesenjaku, kome su pred bardom drhtale junačke ruke, naš veliki pisac je pažljivo pregledao stihove i rime, i, vrativši mu ih učtivo, ljubazno savetovao da se posveti društvenom radu (tako se tada zvalo bavljenje politikom u jedinoj partiji, koja je sebe nazivala komunističkom). Tri decenije kasnije, naš veliki pisac se javno, za novine, kajao što ga nije ohrabrio u nameri da i dalje piše pesme, jer, kaže, možda bi tako učinio da šteta koju Đuranović ostavlja za sobom bude zanemarljiva, jer bi se merila samo u poeziji, koja ionako nikoga ne zanima.

I mnogo takvih priča ima. Priča o sudbini neuglednog bečkog molera, čije su pejzaže ocenili lošim, a njegovu karijeru slikara neostvarivom – previše je znana i suvišna je za ovaj tekst.

Deo naše nacije je dvadesetak minulih godina – godina u kojima smo duboko zagazili u jad, bedu, mržnju i krv – u grudima nosio strah od Šešeljeve pojave, od nesuvislih reči, od prostakluka, od neutemeljenih poteza, od nepromišljenosti, od ludila; isto tako i od vernog mu doglavnika Nikolića – a iza ta dva velika (za neke) Strašila (za neke i Velikih Vođa i Vizionara), iz potaje, sve nezgrapnija, rasla je današnja pošast, dok nije natkrilila okoliš. Dok se nije otela kontroli i samokontroli. Dok nije podavila najbliže. Dok nije postala ovo što jeste, ovo što nas je neumitno snašlo, i čega se, poput goleme zaraze bez leka, nećemo skoro rešiti. Činjenica je da sve vlasti nisu bile omiljene kod naroda, činjenica je da je većina vladara u svome narodu uzazivala odbojnost, čak i mržnju – ali se čini da se vekovima unazad, od novog uspostavljenja nacionalne države do danas, niko nije u tolikoj meri ogadio kao ovaj Nezgrapni faraon, niko se tako učestano, takvim tonom, takvim vokabularom, takvom bahatošću nije obraćao narodu (a pritom se uvek pozivajući na narod); niko se nije tako uvredljivo odnosio prema zdravom narodskom razumu.

Ako se iz svega, iz našeg sveg jada, može nešto i dobiti – to jeste samo nauk. Ali i strah, da iza ovog – kad već nismo imali taj strah i oprez da gledamo iza leđa onih – iza njegove nezgrapne senke, iz ljutog korena već niče nešto još opasnije, daleko opakije, još jače. A niče.

Od kad ste ga prvi put videli, ako ga jeste uočili i prepoznali – a trebalo bi da već jeste – od kad vam se njegov nesimpatičan lik ukazao sa ekrana iza one sve veće, sve nezgrapnije i sve nervoznije senke, niste videli osmeh na tom licu. Ni smešak, ni kratak grč koji bi na tren razdvojio usne, ni titraj. Belinu njegovih zuba videli ste samo u kratkim i odsečnim izjavama u kojima nam objašnjava kako je Kosovo naše, i kako ga nam nikada neće oteti, i kako će se sva pitanja (pa počev i od onog najbanalnijeg, prijema Kosova u Uefu) rešiti odmah, samo treba sačekati da sutra svane. To je u njegovoj moći, zato je on tu, svojom snagom, svojom nemerljivom pameti, svojim zavidnim iskustvom, koje više nije samo višenedeljno, već višemesečno. I ne nosi on samo teret Kosova na svojim plećima – srušene crkve i kuće, srušene nevine grobove (poslednje tragove postajanja tih paćeničkih življenja), i, najstrašnije, srušene ljudske sudbine, jedino što nam je od Boga dato – nosi on na plećima sudbinu čitavog regiona, kontinenta, planete. Zato je on tako ozbiljan. Zato sa njim nema šale. Zato je i on na tom mestu. Svestan svog položaja i odgovornosti. Kad mu je Nezgrapni rekao da će mu biti potpredsednik, prvi put je (za odabrane medije) iz njega procurilo nešto privatno, ljudsko – rekao je da čitave noći nije spavao.

Pritom, iz prikrajka (kao što su nekad Vuku Jeremiću pozadi na kaputu lepili da je po majci potomak čuvene bosanske komunističke loze Pozderac), tako je i mlađani (jezikom sportskih komentatora kazano) Marko Đurić, opet po majčinoj liniji, potomak zaječarske loze Pašića: Najdan dr Pašić, i stric mu Nikola. Za one koji ne znaju ko je bio Nikola Pašić, Internet može da otkrije tajnu da je i on bio predsednik srpske vlade. I to u više navrata. I da je bio otac Rada Pašića. Ko je bio Rade Pašić – možda nećete naći na Internetu. I bolje je.

Eto, dakle, iver ne pada daleko od klade. A kad je tu klada, valjda je tu i snaga; za um se zna gde je. I pile dedino (zašto mi, dok ovo pišem, asocijativno stižu scene iz učestalo reprizirane „Žikine dinastije“), isto je kao deda. Istina, mlado je, pa emocije se nisu toliko razrasle – kad je onaj Aleksandar sa ravnim cvikerima rekao dedi da neće biti predsednik vlade – deda je došao kući, legao, i umro. A praunuk, kad mu je ovaj Aleksandar sa đozlucima rekao da će (možda, jednog dana) biti predsednik vlade – legao, i nije mogao da zaspi. Cele noći! Sreća da je noć bila majska, puna mirisa rascvalih bagrema i zove, odlazećih jorgovana i dolazećih lipa, i, što je najvažnije – kraća – kakva bi to bila muka da mu je kazao pred Novu godinu, kad su noći najduže, i soba se brzo ohladi ako se u peć ne ubacuju cepanice!

Pre no što su mu na mlađana leđa natovarili kosovski teret, pre no što su ga u Kancelariji imenovali za Direktora za Kosovo (i Metohiju), a on sam preuzeo i teret čitave planete – savetovao je ukroćenog Tomu Nikolića kao predsednika. U skupu ovih okupljenih oko aktuelnih vlasti valjda je teško bilo naći nekoga ko može da savetuje, a Đurić se izdvojio zrelošću svojih godina, svojim bogatnim životnim iskustvom. I radnim, valjda. Nije još javnosti poznato ko je osmislio priče o starcima iz Kremana, žutim ljudima, i bistroj Moravi iz koje se srče ’ladna i bistra vodica. Zna se samo da kanal od te Morave do Egejskog mora nije istekao iz njegove glave.

Zanimljivo je da se ponegde može pročitati neproverena informacija da je svojevremeno taj Marko Đurić pristupio pokretu Otpor (?!?), i da je učestvovao u rušenju režima Slobodana Miloševića!... Tada je imao sedamnaest godina, i ma koliko je njegova uloga u tom vremenu u rušenju Slobe bila značajna i velika, može se pripisati onoj narodnoj: mladost – ludost.

Upravo od te činjenica, od tako retkih privatniih detalja /kad je zapalio prvu, kad je poljubio (i jeste li) devojku, za koji tim navija, čita li Habjanovića ili Đurovića, voli li Cecu ili Jecu, gleda li Farmu ili Parove... / treba što pre tražiti ostale afinitete: možda dečko ume da jako šutira loptu – zašto da samo onaj neošišani Pantelić bude Marko; možda i on (kao veseli Đuranović) ima afinitete ka pisanju, ohrabrimo ga svom snagom, zašto da samo onaj ludi Vidojković bude Marko; možda hoće da umesto naših sudbina režira neku seriju, film... Kad mogu Radoš Bajić i onaj Bjelogrlić, što ne bi to mogao i Marko Đurić.

I, ako bi šteta bila – manja bi bila šteta.

Na oba polja, svakako.

Beton plus arhiva