Nedelja 05. februar 2017.
Piše: Aleksandra Sekulić

Ontološke koreografije Aleksandra Opačića

Predgovor grafičkoj knjizi Kosmik Aleksandra Opačića (Matrijaršija, 2017.)


http://www.elektrobeton.net/vesti/prof-opacic-u-zemunu/
Elementi tela, razdvajani, rekombinovani i kombinovani sa neorganskim, mašinskim, medijskim elementima, predmet su kulturalne histerije kiborga. Ono što je romantizam oslobodio kao žanr groteske, osamostaljenje jednog organa, jednog elementa, metonimijska igra svođenja i predstavljanja, ono što je plašilo ‘nevine’ gledaoce u prvom susretu sa bioskopom i krupnim kadrom (padalo se u nesvest od izdvojenog krupnog kadra ruke, takav je rez bio nečuvena surovost građanima na prelomu u dvadeseti vek), TO je hipertrofiralo u opsesiju, u konstantno traganje za tehnologijom zamenjivosti, proteze, usavršavanja efikasnosti elemenata, ‘borbi protiv nesavršenosti’. Telo je hipertekst, brišu mu se granice, rastavlja se na kanale komunikacije, preuzima funkcije medija. Aleksandar Opačić iz ove histerije polazi i radi grafičku ontološku koreografiju [1] ovih telesnosti.
2017-02-01 21.25.04 Foto: Beton, sa izložbe radova A. Opačića Kosmik

Elementi Opačićevih kiborga nisu samo u odnosu empirijski dokazane opozicije organskog i mašine. Njihovi su elementi poreklom iz iskustva iscrpljene pop kulture, iz pamćenja imaginarnih kultura i civilizacija koje su projektovane za budućnosti iz prošlih telesnosti. Spekulisana i nedosanjana sloboda elemenata, igra zamenjivosti, klizavi identiteti, slivaju se u konvergencije istovremenog košmara i ne-jestva, u slike potisnutih strahova od izneverene budućnosti. Izmučeni likovi i amblemi vizuelnih, književnih i filmskih narativa zarobljeni su sticajem organskih i mašinskih elemenata u trenutnom telesnom jedinstvu, sa nadom u privremenost eksperimenta ili barem u utuljivanje svesti o tom stanju. U ovom se plesu ontološki neuporedivih entiteta u integrisani interfejs priziva i čitava tradicija groteske: možda je žanrovski objašnjiva ova neshvatljiva tuga kiborga, možda se evolucija groteske tako strašno ubrzava kako bi pojačala potrebu nove pobune tela. Ili bi to bio narativni fetišizam, jer usud ovih organizama i mašina jeste tako strašan zbog svoje logičke utemeljenosti na proizvoljnosti i arbitrarnosti poretka koji u imaginarne svetove nikada ne upada sasvim, već na kraju njih redukuje, metonimijski koristi i amortizuje. Ova su tela, i njihovi pejzaži, njihove situacije, prizori tuge, zaborava, bola, borbe preostalih i pojedinačnih figura individualnih sećanja na nevinost budućnosti, one koja je trebalo da ukida granice i ostvaruje potencijalnost hiperteksta u finitnom telu, a sada pati od kolonizacije banalnih i trulih slika preostale budućnosti, surove, podređene samodovoljnom eksperimentu, hiru i potrebi za stalnom potvrdom nemogućeg.


Ono što ostaje iza ovih emocija kiborga, čije poreklo istražujemo po združenim pluralitetima, ontološkim i memorijskim, jeste nova potencijalnost, iniciranje heteropatije i uočavanje saglasnih situacija u šumu savremenog euforičnog ‘ukidanja nesavršenosti’. Dakle, uvećava se jedna od sposobnosti našeg organizma, heteropatska, i time se pridružujemo kiborzima, sada sposobni da povezujemo ontološki ples njihove egzistencije sa postepenim otkrivanjem sopstvenih i bliskih gubitaka tela i memorije.


[1] Inspirisano radom Done Haravej (Donna Harraway)

Beton plus arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.