Danas svako želi dobar život. Danas svako hoće da proba sve i da se okuša u svemu. Dok bi jedni rekli da je reč o krajnjoj dekadenciji, drugi smatraju da je umesto silno priželjkivanog „doba vodolije“ i njegovih hipotetičkih, a neograničenih sloboda, nastupila „era vulgarnog“. Ovakvo globalno stanje svesti u sirotoj će Srbiji poprimiti nenormalne razmere: dok na jednoj strani izvesni univerzitetski profesori pod književnošću „ženskog pisma“ podrazumevaju sočinjenija Jasmine Ane, Ljiljane Habjanović-Đurović i, čak, Anabele Basalo (pri tom ostajući potpuno indiferentni prema značenju pojma „književnost“, o njenim stilskim formacijama da i ne govorimo), dotle se na drugoj sve češće javlja mišljenje da svako ko je savladao svih trideset slova azbuke ne samo da treba da se bavi književnošću, nego da mu je to osnovni zadatak. Da sme i da mora da piše. Na žalost, motivacija za bavljenje pisanjem u Srbiji uglavnom ne proizlazi iz osećaja za demokratiju na svim frontovima, ili iz zabune koju su među prvima razmotrili Rene Velek i Ostin Voren („Izgleda da razlozi leže u rasprostranjenom povezivanju romana sa zabavom, razonodom i bekstvom, a ne s ozbiljnom umetnošću – to jest u brkanju velikih romana sa fabričkim proizvodima isključivo namenjenim tržištu.¹“), ili iz proste neukosti, već iz potrebe, na koju je gospodin Kiš – i ne samo on – prečesto ukazivao, da se sve unizi, banalizuje i, naravno, upropasti (u tom je smeru signifikantan primer jednog palanačkog urednika, koji je godinama pisao skinhedovski intonirane pamflete protiv srpskih intelektualaca, a onda se dosetio još ubojitijeg oružja. Sada, svakako, piše i, naravno, objavljuje knjige). Uzrok ovog pisanja je (uglavnom patološka) mržnja prema književnosti i kulturi uopšte, a sam čin – navodni dokaz da ni Crnjanski, ni Andrić, nisu ama baš ništa posebno.
Za opštu kretenizaciju srpske književnosti razloga ima na pretek, a među njima bi najvažniji mogao biti „ljudski faktor“ (nemoralni izdavači, priglupi i polupismeni prevodioci, nepismeni lektori, oktroisani književni žiriji, mnogo stotina besmislenih književnih nagrada, gladni kritičari bez kičme, profesori sa kupljenim diplomama i, svakako, sami pisci). Dejan N. Kostić i njegova zbirka pripovedaka „Mešano meso“ (Niški kulturni centar, 2006) kolateralna su šteta, ali jedan od finalnih proizvoda ove priče.

Možda bi naslov zbirke i zadržao samo „gastronomsku“ semantiku i nežne naznake prizemne erotike da njene korice ne krasi mašina za mlevenje mesa u koju su ubačeni boca piva, polugola žena, paradajz itsl, a koja, na mestu gde izlazi samleveno, izbacuje – slova (autor korica, Saša Mitrović, verovatno smatra da se umetnost pravi od krastavaca, i da je „opipljiva“ i „mirisna“ makar koliko i specijaliteti sa roštilja). „Mešano meso“ čini trinaest priča koje meandriraju između sasvim antipatične i tek ponegde uspele pornografije (čija je originalnost upitna), i skoro potpuno propalih pokušaja da se piše „ozbiljno“. Prvo što će svakom ozbiljnom čitatelju zasmetati jesu naslovi pripovesti, oni davani aljkavo, i oni koji su – u boljem slučaju – opšta mesta („Ezop“, „Mamurluk“, „Crv sumnje“, „Pepeljuga“). Da li bi ikog sa iole izgrađenim literarnim kriterijumima zaista mogle da privuku priče naslovljene „Veseli oblačak“, „I gabori se nećkaju“ i „Školjke i kontejneri“?
Posle nemarno skladanih naslova počinje da smeta – skoro sve: poremećena sintaksa, odsustvo smisla za normalne rečenične funkcije, nesposobnost obrazovanja rečenice, alogični paralelizmi, kontrasti i metafore, sumnjiva imenička paradigma, upotreba neliterarnih (često: antiliterarnih) termina, neologizmi i nepotrebni varvarizmi (visoka frekventnost kroatizama otvara sumnju u prekomerno korišćenje zagrebačke „Erotike“) bez ikakve stilističke vrednosti, neviđena neukost, neznanje i odsustvo ikakvih kriterijuma, dok stil i poetika ostaju do kraja sasvim nepoznati pojmovi. Na primer, priča „Crv sumnje“ počinje ovako:
„Dremali smo zagrljeni i nagi na kauču. Voleli smo se, a našu ljubav novine su pokrivale. Natkrilile su se nad nama kao polusrušeni šator nakon noći masnih fota u kampu srednjoškolskih ekskurzija. Grejala nas je tinta i gomila lascivnih tračeva u najboljoj tradiciji žute štampe.
Prćastim nosićem golicala mi je obraz. Oko tog nosića je imala neodoljive pegice. Inače je bila živa vatra. Iako je izgledala kao devojčica.²“
Ako za pridev „nagi“ (umesto: goli) možda i možemo da nađemo neko slabašno opravdanje (nekakvu grotesknu stilsku motivaciju), svakako čudi što se atribut ne nalazi u svojoj malo prirodnijoj poziciji, posle priloške odredbe mesta („Dremali smo na kauču, zagrljeni i goli“). Još više čudi nespretnost guranja glagola – i to glagolskog radnog prideva – na kraj rečenice („Voleli smo se, a našu ljubav su pokrivale novine“ delovalo bi ne samo književnije, već i prirodnije). Ukoliko pak ne zamerimo glomazno i nevešto poređenje („kao polusrušeni šator nakon noći masnih fota u kampu srednjoškolskih ekskurzija“; zašto „polusrušeni“? I, ako već „srušeni“, možda bolje „pali“?), ipak moramo da razjasnimo je li u pitanju „kampovanje“ ili „ekskurzija“, a kad shvatimo da ipak može da bude ili samo jedno, ili samo drugo, dolazimo da klasičnog brkanja akuzativa i lokativa („nad nama“ umesto „nad nas“). Trapava metafora o tinti i tračevima koji su „grejali“ dvoje ljubavnika možda bi se i provukla da isti (tračevi) nisu „lascivni“, te da im nije atribuirano sasvim suvišno, a potpuno neknjiževno „u najboljoj tradiciji žute štampe“, da ne pominjemo da „tinta“ i „gomila“ obrazuju plural, te iz razloga kongruencije iziskuju predikat u množini („grejale su nas“ umesto „grejala nas je“). I ponovo smo na elementarnoj logici: baš kao što ekskurzije noće u hotelima, tako i tračeve, makar i one „lascivne“, objavljuje jedino i samo „žuta štampa“. Radost liminalnog, začudnog i fantastičnog koja je lebdela u belini između uvodnih rečenica, čini se, ipak nije bila neopravdana: već sledeći paragraf uvodi elemente najjezivijeg horora. „Prćastim nosićem mi je golicala obraz“ rečenica je toliko strašna, da prvo što nedužnom čitaocu prođe kroz glavu jeste pitanje: kako to da se ni Stiven King, ni Klajv Barker, nisu setili da u neku scenu pre-/ postkoitalne ekstaze interpoliraju sliku u kojoj ženka mužjaka mazi (nečijim) odsečenim nosićem? Ili se u burazerskoj Srbiji, bre, podrazumeva da je to u pitanju njen nosić (u gramatici, sintaksi i stilistici se, na svu sreću, ništa ne podrazumeva, pošto još uvek nisu u rukama „burazera“)? Ili je u pitanju samo gogoljevska mistika, koja često podrazumeva da neposlušni nosevi napuste svoje nevaljale vlasnike, pa se tako jedan i našao u ruci glavne protagonistkinje?
Ako se probijemo kroz rečenične dronjke koji slede (gde N. Kostić iskazuje hard-core stav prema svojoj nastavnici maternjeg jezika koja ga je, verovatno, molila da rečenice ne počinje partikulama i kopulama /„inače“, „iako“/), dolazimo do banalne „fabule“ o sumnji u ljubav voljene žene, kakva bi prođu (nekada) imala samo u sastavima pubertetlija. U „Mešanom mesu“ („I gabori se nećkaju“, „Pepeljuga“, „Ne znam zašto je htela da se zove Gabrijela“, „Mamurluk“) skoro sve je nafilovano hormonima: vreme se deli na prekoitalno, koitalno i postkoitalno, na ono potrošeno na zov uspaljenog mužjaka, ono potrebno za rad germinativnih organa, i ono neophodno da se upotrebljena ženka šutne. Ako ste došli na ideju da bi proza N. Kostića mogla da liči na onu Henrija Milera, Anais Nin, Gijoma Apolinera ili Čarlsa Bukovskog, u opasnoj ste zabludi: „Mešano meso“ nema nikakve veze sa velikanima erotske književnosti, a, često, ni sa književnošću samom. To je najtransparentnije upravo u neuspelim pokušajima da se piše „ozbiljno“, pošto su „Gnom“, „Veseli oblačak“, „Čitulje“, „Ezop“ i „Frenky Gouz To Serbia“ poluambiciozne skice nastale na bazi potpuno ofucanih ideja (o realizaciji nećemo). Najpatološkiji iscedak je, svakako, uvodna „I gabori se nećkaju“, apoteoza silovanja i siledžija, iz koje jasno čitamo da je ovde i sada nasilniku dopušteno sve, a žrtvi – jedino da trpi nasilje. Time „Mešano meso“, uz otvoreno  nasilje pojedinih dnevnih novina i skupštinskih govornika, staje u odbranu najsvirepijeg nečoveštva, poslednjih decenija za ove prostore tako tipičnog.
„Negativne, čak ubitačne kritike šunda..., dugačke i iscrpne, potpuno su suvišne, jer se budalama među autorima ionako ne može pomoći³“, kaže Stanislav Lem u jednom od svojih najpoznatijih eseja. Dejan N. Kostić će nam, nadamo se, svojom sledećom knjigom pokazati kako pomenutima ne pripada.