Naše društvo se kreće putem spore i mučne emancipacije.

Raspravlja se o stvarima o kojima ne sme da se raspravlja, ali se raspravlja tako što se pokazuje da nisu malobrojni ni zastupnici aksioma, recimo aksioma o nenasilnom metodu podizanja i vaspitavanja dece ili aksioma o slobodnom raspolaganju vlastitim telom (pravo na abortus ili promenu pola) ili razumevanja da je roditeljstvo slobodan izbor a ne nacionalni zadatak.

Za neke sama rasprava o stvarima koje se ne smeju dovoditi u pitanje predstavlja znak poraza: poraza obrazovnog sistema, društvenih vrednosti, javnosti i sličnih apstrakcija u čije postojanje volimo da verujemo. U stvari, to i jeste poraz, dubok i temeljan, taman toliki koliko su duboko uzdrmani temelji društva čiji se pojedinci nerado sećaju ratova 90-ih, njegovih posledica i svoje odgovornosti, koji rado relativizuju destruktivnost nacionalizma tepajući mu da je „ljubav prema vlastitom narodu ili zemlji, kulturi ili jeziku, itd.“, a rado ignorišu činjenicu da je nacionalizam neka vrsta, u najboljem slučaju, narogušene isključivosti prema svemu što nacionalista ne dopusti da pripada „našem“ ili „domaćem“, od jezika/govora, mentaliteta, navika, običaja, nacionalnih simbola do reprezentativnih istorijskih ličnosti.

Moralni preobražaj društva u Srbiji još jedna je od sintagmi koje lepo zvuče i koje mogu do kraja sveta služiti kao ukras svakoj prosvećenoj kritici, ali čije ostvarenje ne samo da je daleko, već je i nejasno većini. Rasprava o temeljima društva u kojoj se dovode u pitanje temelji moderne sekularne, građanske i pravne države i vrednosti otvorenog evropskog društva, još ne mora biti beznadežna rasprava iako je krenula krivim putem ili stranputicom. Još tokom 90-ih, naporedo sa trajanjem protesta protiv političke tiranije, primećeno je da se deo mladih ljudi ne zalaže za zaštitu i širenje pojma i prakse slobode, kao 60-ih godina, već za njeno sužavanje i stavljanje pod patronažni nadzor autoriteta. Zastrašeno prizivanje tradicije za putokaz, one koje počiva na čvrstom savezu sile, moći i novca, ide uz egzorcizam kritičke alternative, internacionalne, rodne i socijalne solidarnosti... Naporedo sa usvajanjem autoritarne tradicije oličene u imperativu prihvatanja uloga definisanih generacijama pre, forsira se politika hegemonizma, koja u spoljnoj politici uzima vid borbe za teritorijalno širenje, u unutrašnjoj za piramidalnu etiku poslušnosti.

Temeljni poraz društvenog mišljenja mlađih generacija desio se naporedo sa survavanjem zajedničke zemlje u rat za teritorije, za nezavisnost i otimanje društvene svojine i taj je poraz metastazirao u ideologiju autizma i agresije kao završne forme delovanja odbrambenog mehanizma generacija bez perspektiva. Kao što je isključiva ljubav prema vlastitom tek pervertirana inverzija straha od otvorenosti sveta, tako je ljubav opšta, kosmopolitska ili nije ljubav. Kada se podižu bedemi iz straha od varvara, ne pravi bitnu razliku gde je granica, da li su karaule postavljene na pragu porodice, bratstva, plemena, feuda, države, nacije, vojnih saveza, naroda... Tek ljudski rod kao celina jeste prirodni okvir filantropije.

Polemičke reakcije na ograničenja polja lične slobode, pokazuju ne samo da građansko društvo nije mrtvo u Srbiji, nikada nije ni bilo, već da se bori za pravo preimućstva u definisanju dominantnih javnih i političkih praksi. Tek samosvesna javnost može biti zaloga političke modernizacije i razvijanja evropskog ideala „ujedinjenja u različitosti“, tek dovoljno glasna i aktivna javnost može podstaći ili ohrabriti modernizacijski potencijal vlasti, sve i da je vlast ne poseduje. U stvari, uloga javnosti, stručne i aktivističke, jača i uvećava se skoro do misionarske, baš kao u onoj posprdnoj sintagmi o misionarskoj inteligenciji, kada treba podsticati emancipaciju onog dela društva ispunjenog strahovima i predrasudama prema promenama. Kao što je u kontekstu prethodne nomenklature trebalo kritikovati okoštavanje partijskog i personalnog interesnog pozicioniranja, koje je vodilo u sistemsku korupciju, populistički oportunizam i zaustavljanje društvenih promena.

Novi optimizam je dobra ideja i patent razvijanja poverenja u sebe i to uprkos pomenutoj „sporoj i mučnoj emancipaciji“ ili dubokoj i razumnoj skepsi da li emancipacija uopšte teče ili smo svih ovih godina u beskrajnom slobodnom padu, beznadežni pred entropijom, učaureni u sumnju i samosvedeni na minimum opstanka. U automatizmu svakodnevice i rutini gađenja pred iščašenostima logike i humanosti, sama intuicija progresa može delovati subverzivno, skoro kao ona istina koju čovek kazuje u doba terora i obmane, inicirajući promenu.