Govoreći na engleskom, priučenom sa romantično-komičnog sitkoma Friends, koji se prikazivao u Americi godinu dana pre kraja rata u Bosni, ona reče: na ovaj ili onaj način ja se ne osećam Srpkinjom, već Jugoslovenkom, iako Jugoslavija više ne postoji.

Shvataš me my friend?, doda ona, gledajući me u oči. I znaš li ti koja je najlepša jugoslovenska reč? Dušo! Duu-šš-oooooo! Sve nacije koje su proizašle iz raspada Jugoslavije imaju tu reč. Duu-šš-ooo! Ova reč nas još drži zajedno, iako više nismo ujedinjeni. Duu-šš-ooo izražava sve! Duu-šš-ooo otvara sva vrata! Razumeš zašto se ja osećam Jugoslovenkom? Have a nice flight back home, Dušo, my friend, prijatelju moj. Sačekaj jedan trenutak. Imate vi na albanskom reč Dušo? Ne? Zašto ne? Loše? Pa kako onda kažete Dušo? Dobro!! Laku noć my Albanian friend!

To je bio poslednji razgovor koji smo vodili u holu hotela sa jednom srpskom pesnikinjom, sa kojom smo bili pozvani na isti festival poezije. Duu-šš-ooo! Samo što sam ušao u sobi počeo sam pretraživanje na Google-u. Šta to znači reč Dušo? Napisao sam samo Duš.., kada mi je Google sugerisao: Do you mean Dušan? Stefan Dušan the Mighty? Ne!

Nisam ništa tražio oko Stefana Dušan Silnog, pod čijim je gospodarstvom Serbia dotakla vrh teritorijalne, političke i kulturne ekspanzije, i za kojeg sam čuo da je umro na Albanskom Devolu, kao naslednik Stefana Dečanskog, čije se ime pominje kad god kliknem Manastir Dečani na Kosovu. Želeo sam samo da saznam značenje reči Dušo koja je, prema mojoj prijateljici, bila reč-kod što još uvek drži u zajedništvu nacije koje su se stvorile posle raspada Jugoslavije.

Napisah još jednom samo Duš..., kada mi je Google opet sugerisao: Do you mean Dušman? i odmah se prikaže, kao što se i očekivalo, da je to reč pozajmljena od osmanskog turskog – Düşmen – i da ima isto značenje za Srbe, Hrvate i Albance. Iako smo svi mi imali više od jednog veka nezavisnosti od Turske, turski jezik nas još uvijek drži zejdno, kao što to čini konac sa brojanicama, putem reči dušman. Tell me, do you have any Dušo in Albanian, dušo, my friend, prijatelju moj?

Kako ne bih zadremao i izgubio avion, potražih na YouTube reč Dušo na Albanskom. i tako sam čuo glas Skadarskog pevača Shyqyri Alushi kako peva: Shyqyr Dusho’ që t' kam kojshie / Kur t'mërzitem, o vij e rrije. (Hvala bogu Dušo’ što si mi komšinica / Kad mi je loše, dođem da posedimo). Osećao sam da preko ove reči dodirujem jezikom slomljene korene dva koncepta koji su me držali budnog. Ubiti i voleti. Dušman – Neprijatelj. Duša – Shpirt (Duša).

Počeh da menjam kanale na televizoru, dok nije došao čas polaska na aerodrom. No 1: BHT 1–Sarajevo. No. 2: RTRS TV (Televizija Republike Srpske). No. 3: Vojvodina – ВЕСТИ Novi Sad. Ljubljana…, Podgorica – Dnevnik Crne Gore… Zagreb. Beograd.

Ponoćne emisije o kuvanju, dijetalni recepti malo preskupi za ljude iz najsiromašnije Evropske regije. Kuvanje bez luka i belog luka. Na Balkanu, iako se vole manje, ljudi nastavljaju da se ljube svakog dana sve više na à la European. Dokumentarci o masivnim grobnicama međuetničkih ratova. Reklame za satove sa zlatnim lancima. Porno sa oznakom 18+. Vesti. Vesti. Ali ja ne mogu da nađem stanicu koja ima ono što ja tražim: VREMENSKU PROGNOZU NA EKRANU!

Možda se, zbog nepredviđenih padavina otkažu letovi? Blokiraće se putevi od snega? Biće blokada na granicama?

Umesto vremenske prognoze, na ekranu je pevanje uz oro. Čuo sam to pre godinu dana, dok sam se autobusom vozio od Skadra prema Crnoj Gori. Radosno, sa zajedničkim ritmom 7/8, koji se može čuti svugde na Balkanu. Ali Balkanci ne ratuju zbog muzičkog ritma i tempa. Ratuju oko komande regionom. Pesma ide dalje: Ajde Jano, 'ajde dušo, kolo da igramo. Ajde Jano, 'ajde dušo, kolo da igramo! Ajde Jano, 'ajde dušo, konja da prodamo! 'Ajde Jano, 'ajde dušo, kuću da prodamo! Da prodamo, Jano dušo, samo da igramo!

Bez neke nostalgije, pomislio sam kako smo daleko od onog vremena kad su ljudi činili gluposti zbog žudnje za ljubavlju pa su, da ne trepnu, uzimali ne oružje, već testeru, kako bi posekli čempres, koji im je smetao da svakog dana gledaju lepu komšinicu u susednoj kući, kao u onoj pesmi sa Albanskog juga: Do marr sharrën-ooo / Do sharroj selvin-eee / Thëllënxë, moj /Gush e bardhë, moj / Pse s'mëflet o me goj’ eee - oi oi. / Do sharroj selvinë, moooj / Ty të t'bej sehirë / Te t'bej sehirë moooj / Kur mbledh trëndafilë / Kur mbledh trëndafilë, moooj / O për dashurinë. (Uzeću tester-uuu / Preseći ću čem-preeees / Prepelico, moja / bela gušice, moja / Što mi ne govoriš ustimaaaa – oi oi. / Preseći ću čempres, moooj / Tebe da gledam / tebe da gledaaaam / Kako skupljaš ruže. Kako skupljaš ruže, moooj / za ljubav)

Ali, srpski ljubavnici nisu nikada prodali konja. Nisu prodali ni kuću, kako se to u pesmi kaže. Niti je albanski ljubavnik uzeo testeru da preseče čempres, koji mu je smetao da vidi lepu komšinicu. Niko ne ludi vise zbog ljubavi. Ludimo od mržnje. Od nekada pronalazača hedonizma i komedije, Balkan se pretvorio u placentu koja hrani i održava fetus neprijateljstva i crnog humora.

Kada je počelo to neprijateljstvo, za koje se kaže da ima vekovne korene? Za čudo, moja prijateljica i ja se nismo svađali oko Eposa! Popili smo po koju rakiju dunje, ali ja nisam prešao onu crvenu liniju da bih je podsetio kako je heroj eposa Marko Kraljević (onaj koji je za račun Sultana, pomoću Vile i sa nožem sakrivenim u pojasu, ubio Djeto Bašo Muju – Albanca sa tri srca ili sa tri zmije u grudima), kao što to stoji u eposu Vuka Stefanovića Karadžića, koji se nalazi i u pokajničkom stihu: Jao mene do boga miloga đe pogubih od sebe boljega. Niti se ona prisetila žene Marka Kraljevića, kojoj iako toliko godina u braku, Kraljević nije kojeg živog mladog Albanca donio meni / pa da mi dadicu činimo njemu.

Na sreću, negde pred zoru, jedan of ekrana prikaza rubriku vremenske prognoze. PTC. Radio Televizija Srbije. Dnevnik. Kratko rečeno – Beograd. Muškarac u pedesetim, zamrznutih crta, u tamnom odelu i sa izgledom onih nezadovoljnih koje život tera da menjaju zanimanje u poznim godinama, prognozira vreme. Nije mi bilo potrebno da znam jezik. Dovoljno je bili nekoliko simbola i karta regiona. Uprkos umoru na licu, prognozer vremena se pokazuje kao moćnik, kao da ima pod kontrolom kiše, susnežice, sneg, munje, oluje na moru i poludele vetrove koji bi da duvaju iznad našeg regiona.

Ispod rukava njegovog sakoa, države na federalnoj karti u ratu podeljenoj, kao da se ponovo spajaju ispod klimatske karte. Ponovo su bile zajedno. Na ekranu se iznova stvara Meteorološka Federacija Jugoslavije.

A čim se završi posao sa suncem, oblačnostima i padavinama, čovek poče sa prognozom tempreatura „u regiji i šire“. Beograd 20 stepeni Celzijusa. Podgorica 21. Atina 24. Sofija 18. Bukurešt 20. Ankara 23 stepeni. Budimpešta 19. Hvala na gledanju! Hvala… i laku noć!

Ostadoh ukopan na trenutak. Odgovor na nedostatak Prištine na karti padavina sam i nekako mogao da zamislim. Za prognozera vremena je Kosovo još u Srbiji, pošto emisija nije emitovana na bilo kojem kanalu, već na javnoj televiziji. Zato i vesti o zemlji, svetu i regiji, uključujući tu i vremensku prognozu, moraju biti u sinhronizaciji sa političkom klimom. Razumljivo je onda zašto Kosovo ne može biti nezavisna država, čak ni klimatski. Ona je još uvijek autonomna pokrajina i na karti padavina. I meteorološki se Kosovo mora zadržati zavisno od klime u Srbiji. Kosovo ne može biti deo niti meteokarte, a kamoli deo nezavisnih država sveta. Na kraju krajeva, što bi trebalo deliti na nebu one koji su bili i koji će biti dok je sveta zajedno na svetoj zemlji?! Oblak i sunce koji pokrivaju Srbiju dovoljni su da bi pokrili i Kosovo!

Posle ovog pregleda, u kojem je jedna nezavisna zemlja nestala sa meteorološke karte, počeo sam da se pitam da li je i Tirana, sa jednim milionom njenih stanovnika, deo te logike. Istina se mora kazati. Ruka prognozera vremena je prošla, ali se nije zaustavila iznad Tirane. I Tirana je nestala sa karte koja sa atmosferskim pokazateljima evropskog kontinenta. Jedna sinoptički čista karta. Bez Albanaca. Iako se navodi da sa Srbijom nismo više kao u stihovima Fište, u inat jedni drugima smo se rodili / medju nama imamo nebo a i zemlju!..., na meteorološkoj karti te televizije nije bilo mesta za Tiranu.

Bili su to dani kad su se premijeri naše dve države, bez neke želje koju bi pokazivala njihova cinična lica, na sastancima u prisustvu i na podsticaj međunardonih predstavnika, ispred pozadine sa EU zvezdama, rukovali dok su istovremeno gestikulisali sa slušalicama za prevod i gađali se bajatim vicevima, govorili o novoj klimi, o drugačijem jeziku komunikacije među komšijama, o prevazilaženju neprijateljstava i o normalizaciji odnosa.

"Cilj buržujsko-revizionističke televizije jeste da degeneriše mase"

Ali, ako počev od ove simbolične činjenice i znajući da je isključivanje onog drugog bilo i ostalo otrovana čorba, kojom smo se hranili svi, po povratku u Tiranu video sam drugu stranu medalje. Kako se predstavljala klimatska karta iz albanske perspektive? A mi, žrtve komšijskog šovinizma, mi koji glasno do kulta trubimo toleranciju, gostoprimstvo, mantru o faktoru stabilnosti u regionu i politike dobrog susedstva, kako mi postupamo sa komšijama u rubrici vremenske prognoze, koja se često prikazuje na ekranima naših mnogih nacionalnih televizija?

Da li i kod nas nestaje onaj drugi sa vremenskih karti, kao da ovo nije samo obična prognoza vremena, nego deo jedne strategije etničkog čišćenjna, poništavanja ili ignorisanja? Da li se i kod nas nalaze slučajevi nacionalizma i šovinizma prikazani u meteorološkom formatu?

Da. Deo ove ignorantske klime su i albanske televizijske stanice. Ni one nisu izuzetak od pravila. Balkanska karta nije ni u jednom slučaju celovita. Na karti stanica koje emituju vremensku prognozu ili nedostaje Beograd, ili Atina, a ima i slučajeva zaobilaženja Skoplja ili Podgorice.

Odatle, proširih traženje i na satelitu. Kao da sve televizijske stanice Balkanskih država, naročito onih država koje imaju nerešene problem sa granicama, oko manjina ili nacionalnih manjina u susednim državama, koriste ovaj način da onaj drugi nestane, postane nepostojeći.

Ovo mora da je balkanski način hladnokrvnog uništavanja. Nepominjanjem imena. Brisanjem. Nestankom. Zaboravom imena problematičnog komšije. Uništenjem pomoću knjiga, elaborata, političkih „naučnih“ programa sa genocidnom osnovom, skriveno u pet minuta svakodnevnog ignorisanja, hranjeno kao crnim mlekom Paul Celana, svakog jutra i svake večeri na televizijskim ekranima, pred očima svih: starijih, mlađih i dece. Nama koji smo nespremni i nepažljivi naspram formalnih znakova i malih simbolika, teško da se može učiniti verovatnim realno postojanje šire i potpunije volje.

Zadnja slika koja mi se pojavi pred očima, pre nego što ustadoh da bih spremio torbu za let, bila je jedna rana fotografija, na kojoj dvoje sasvim nepoznatih ljudi, ali slični mojim roditeljima, kako bi se nekako odbranili od vrelog sunca na peščanoj plaži Jadranskog mora, stoje skučeni ne ispod nekog suncobrana, već ispod limene table iznad koje velikim slovima beše ispisano bez tačke i bez zareza, ali u nacionalnim crveno-crnim bojama, parola koja je trebalo da nas brani od zračenja ondašnjih italijanskih i jugoslovenskih televizija: CILJ BURŽUJSKO-REVIZIONISTIČKE TELEVIZIJE JESTE DA DEGENERIŠE MASE.