Sreda 11. decembar 2013.
Piše: Goran Cvetković

NA VEST O SMRTI PRIJATELJA, REDITELJA PRIMOŽA BEBLERA

 

 

 

Nisam nikad mislio da ću pisati ovaj tekst o Primožu, čoveku i prijatelju, umetniku i društvenom aktivisti, od koga boljeg nikad nisam upoznao. Bio je, od prvih predstava u Krsmancu, kao student druge godine režije 1972. odličan i poseban reditelj – moderan i autentičan, istraživač i prijatelj glumca, sa velikim poštovanjem prema piscu. Bio je veliki zabavljač, svirao je na svim mladalčkim zabavama, klavir ili gitaru – mogao je po celu noć da peva pesme, od Bitlsa i Rolingstounsa, do mađarskih, dalmatinskih, slovenačkih, bosanskih ili starih srpskih i gradskih pesama – kad neko u društvu zapeva bilo koju pesmu, na bilo kom pripadajućem  jeziku, on je nastavlja sa radošću i veselim zanosom, sve do nezvanične himne našeg malog društva – Bandiera Rossa. Bio je izvrstan vozač – u JNA je položio sve kategorije za vozačku dozvolu profesionalca, pa iako ih nikad nije koristio, vozio je i po trista kilometara u jednom pravcu samo da bi video neku predstavu i posle koktela vraćao se po bilo kom vremenu, iskusan i siguran u svoju vozačku veštinu. Bio je, što se kaže – atleta – u svim sportovima spretan i odgovoran, golman, trkač, košarkaš, plivač... najbrži i najsrčaniji sportista koga sam znao, a da mu sport nije bio ni usputna delatnost u životu.

 

Primož Bebler

 

Sve svoje mnogobrojne talente, sakupio je u jedan – pozorište. Uporno je tražio i nudio samo najbolje, u svim pozorištima u kojima je radio kao reditelj, umetnički direktor ili upravnik: od Akademskog pozorišta, preko Kruševačkog, gde je, da bi od poluamaterskog ansambla, sa legendarnim upravnikom Momirom Bradićem putovao po okolnim mestima i tražio darovite glumce i napravio zavidnu trupu, pred koju je stavljao visoke zahteve. Pa preko Narodnog Pozorišta Nepszinhaz u Subotici, gde je rukovodio sa dva ansambla i omogućio im visoke uspehe i odličnu saradanju – režirao je u Mađarskoj drami odličnu Gloriju Ranka Marinkovića, duboko poetsku predstavu, koju je na gostovanju u Zagrebu gledao sa velikom pažnjom i sam autor. Prešao ja u Beograd kad mu je umro otac, Aleš Bebler, predratni doktor prava i ekonomije, narodni heroj i španski borac, organizator ustanka u Sloveniji, prvi ambasador nove Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama – otud je Primoževo mesto rođenja Njujork. Majka Vera, slovenački prvoborac i glumica Jugoslovenskog dramskog pozorišta, molila ga je da se sa svojom malom porodicom vrati, da ne živi sama – obe njegove sestre su već bile udate. Javio se na konkurs za upravnika Malog pozorišta Duško Radović i posvetio se istraživanjima repertoara za decu, ali je vrlo brzo pristupio otvaranju Večernje scene Radović i to atraktivnim i uzbudljivim delom, Dobro veče, Beograde, koje je jedva prošlo, uz štrajk zaposlenih i podršku šire kulturne javnosti, komitetsku kontrolu, i time ostvario sedamnaestogodišnji san glumaca u Radoviću, da zaigraju i za stariju publiku. I naigrali su se – za nekoliko godina Primoževog upravničkog staža – igrali su toliko predstava da su imali 10 puta više publike od Narodnog pozorišta, svake godine! Primož je organizovao sve, ali svi zaposleni su to pozoršte osećali kao svoje i svi su se trudili kao nikad pre i nikad posle. Redovi gledalaca pred predstave – karte su se kupovale za poznate hitove na stalnom gostovanju, kao i za domaće predstave. Igralo se od 11 pre podne, po pet predstava dnevno – poslednja je počinjala u 22:00h. Primož je celog dana bio u pozorištu, sve pratio, od proba do predstava i u svemu učestvovao – video sam ga više puta kako pomaže da se brzo promeni dekor od predstave za decu za večernju predstavu, uvek veseo, nadahnut i nezadržive energije.

 

Kad je došlo vreme da se pređe na višestranački sistem, pred nastupajući raspad Jugoslavije i pred pretnju ratom, Primož je prišao tek osnovanom Udruženju za Jugoslovensku demokratsku inicijativu, odmah ušao u Centralni odbor i, naravno, ponudio prostorije „Radovića“ za sedište ove Donkihotske organizacije. Naravno, otvorio je vrata za osnivanje svih novih i budućih stranaka i udruženja građana – Radović je postao rasadnik demokratije. Kad je formirana višestranačka skupština Srbije, jedan deo organizacije UJDI prešao je u Građanski savez, partiju Ante Markovića, a mi smo – nas nekoliko sa Primožem, osnovali  Civilni Pokret Otpora, pisali pisma ambasadama da se spreči nadirući i rat i kasnije organizovali mnoge antiratne akcije – od velikog uličnog performasa „Poslednje zvono  režimu S. Miloševića“, sa tri vojna kamiona okićena antiratnim plakatima, crkvenim zvonima i ogromnim zvučnicima i uz direktnu vezu sa programom Radija B-92, koji su krenuli ispred Narodne biblioteke Srbije u tri pravca po gradu, s namerom da skupe milion sledbenika i dođu pred Skupštinu, pa su nas specijalne policijske snage zaustavile, videći da je vrag odneo šalu; do višemesečne svakovečernje akcije paljenja sveća za sve poginule u ratu, do Crnog flora na Beogradu zbog bombardovanja Sarajeva, u kojoj su akciji učestvovale sve tada opozicione stranke i sto hiljada Beograđana. U svim tim akcijama glavnu reč, ali diskretno i uporno, spreman na svaki rizik, vodio je Primož, priseban i koncentrisan na cilj i smisao, a ne na paradersko prikazivanje i politički marketing.

 

Kad je bilo jasno da će se teško živeti kao nesrbin u Beogradu, kad su počele otvorene pretnje i kad je morao da napusti Radović, otišao je u Sloveniju – trbuhom za kruhom. Najpre je radio kao putujući reporter, autor i reditelj dokumentarnih reportaža iz njegove Primorske. Zajedno smo snimali decu i mlade u amaterskim pozorištima, snimao je u izbegličkim kampovima emisije koje smo posle zajedno montirali, ubrzo je savladao i taj zanat, počeo više da radi u studiju Radija Ljubljane, male i velike dramske forme i od toga kako-tako krpio kraj s krajem. Izdržavao porodicu, bio na stalnoj putanji Ankaran, Ljubljana, Mađarska, Beograd i nazad. Živeo je u Kući na granici u Ankaranu, gde je svako bio dobrodošao, a on je svima odavde ispunjavao želje – kupi mi ovo i kupi mi ono u Trstu – i tražio po radnjama svaku, čak i nepotrebnu  sitnicu, da svim prijateljima ili poznanicima ispuni želju. Nije se štedeo – sećam se bezbrojnih putovanja njegovim starim porodičnim golfom, koji je već jedva išao 70 na sat a da se na pregreje – putovanja koja su zato trajala i po 14 sati, pa još dolaze i neprijatni susreti sa srpskim graničarima – imate li i drugi pasoš, šta vi tražite ovde, idite tamo odakle ste došli itd. Sve je to izdržao, dobio opet mesto umetničkog ditrektora u Celjskom pozorištu i odveo ga do visina Borštnikovih nagrada, jednom, drugi put. Pozivao ugledne reditelje na saradnju, otvorio Malu scenu ispod scene – Odar pod odrom, pa pošao dalje – do Nove Gorice, opet nazad u svoju Primorsku i svaki dan putovao preko granične oblasti Italije, od Ankarana do Gorice, na posao i nazad. Tu u Novoj Gorici, bio je njegov vrhunac karijere kao Umetničkog direktora i reditelja. Paralelno je vodio i Primorski Poletni Festival u Kopru, oživeo značajnim predstavama velikih reditelja učmalu letnju kulturnu prazninu, ali ponestalo je para – slovenački kulturni bum se prekinuo, festival je ostao da vegetira i on ga je prepustio drugima, skromnijih želja i mogućnosti. Napravio je još jedan festival – Bezgranični/bezmejni Festival, one godine kad su konačno pale granice između Nove i Stare Gorice, kad je Slovenija ušla u Evropu. Uveo je Goriško narodno pozorište u Evropsko pozorišno udruženje, kojim je u jednom mandatu i predsedavao. Sa predstavama tog pozorišta prvi je napravio veliko gostovanje u Beogradu – igrale su se reprezentativne i fascinantne predstave Vita Taufera, Januša Kice, Diega Debree, najboljih reditelja internacionalaca. Beograd je bio oduševljen i spremio uzvratna gostovanja – opet, prvi posle raspada Jugoslavije, u Gorici su igrali predstave Jugoslovenskog Dramskog i Ateljea 212.

 

Posle deset godina uspešnog rada u Novoj Gorici, tenzije u rukovođenju pozorištem između njega, visokog stručnjaka i požrtvovanog umetničkog rukovodioca i smušenog, nestručnog upravnika, došlo je do nepremostivog sukoba, ali je birokratska svest pobedila, i morao je da ode. Opet je izašao na konkurs, sada u Stalnom slovenskom gledališču Trst. U velikoj zgradi Slovenskog kulturnog doma, koja je zbog manjka publike i nedostatka ideja, otvorila Malu Scenu, oživeo je ideju evropskog pozorišta. Opet je zvao najbolje reditelje, režirao i sam i ponovo osvojio publiku – igrali su čak na samu Novu Godinu – na Silvestrovo, uz veliki rizik, a publika je pohrlila da dočeka sledeću godinu na predstavi Vita Taufera Ribarske svađe. Uspeh je bio neočekivan i reka uspeha je ponovo potekla, na kojoj je glavnim splavom upravljao opet, maštoviti i snažni umetnički direktor, Primož Bebler. No finansijska kriza, nesporazumi u Upravnom odboru, gde su sedeli predstavnici lokalne i šire uprave iz Italije i Trsta, kao i predstavnici slovenske manjine i samouprave, opet su raskinuli njegov ugovor. Glumci i poznati kulturni radnici obe zemlje pisali su otvorena pisma podrške i održavali proteste u pozorištu, ali – opet je ostao bez posla. Tada se i razboleo od teške bolesti, ali niti se kome žalio niti je koga okrivljavao. Počeo je više da režira – u Sarajevu, Skoplju, Kragujevcu i na kraju, ipak, u Novoj Gorici. Poslednja njegova premijera bila je 20. novembra, iste večeri kad je nekoliko sati posle predstave umro. Sahranjen je na malom seoskom groblju Hreščak, pored dede i bake po majci, i tetke Vide, dugogodišnje dopisnice ljubljanskog Dela iz Beograda.

 

Primož je bio stanovnik sveta, ali i stanovnik svakog mesta gde je živeo i radio. Bio je prijatelj svima koje je poznavao, iskreno je voleo ljude i za svakoga imao mnogo razumevanja i svi koji su mu bili u blizini, izgledali su mnogo veći i važniji, dok je on sa njima. Kako je vodio glumce kroz predstave koje je režirao – diskretno im ostavljajući široko polje samostalne kreacije, uvek spreman da priđe svakom problemu sa još jedne i sa još jedne strane – tako je vodio i sve druge poslove i susrete u životu. Već se bio razboleo kad je, ignorišući bolest, pokrenuo inicijativu da proslavimo trideset godina od uspešnih predstava Pozorišne autorske radionice Raskorak, jednog drugarskog, zajedničkog pozorišnog kruga, u kome smo radili i kao reditelji i kao nosači pozajmljenih praktikabala, ton majstori, tehničari i svetlomajstori, gde su svi ljudi koje znamo pomagali da se napravi društveni događaj: Čas anatomije Danila Kiša ili Sudija Vuka Draškovića. Pisali smo teksove, ali su nam pomagali i David Albahari i Raša Livada, smišljali smo muzičke numere, ali je kompozitor bio Vlasta Trajković, pevao Vukašin Savić. To je bilo davnih 80-tih godina prošlog veka i bila se digla ogromna politička i društvena bura, to je bila prava pobuna protiv autoritarnosti jednog loše shvaćenog sistema socijalizma. Istinski levičar i Jugosloven, internacionalni i svetski pozorišni stručnjak Primož Bebler, nije stigao da uradi i tu jubilarnu predstavu Početak bune protiv dahija po romanu Svetislava Basare. Ubila ga je bolest kao greška prirode. Ali ostaje njegov rad i ljudi koji ga pamte samo po odvažnosti i toplini, snažnom talentu i veštini, uzvišenoj skromnosti i poštenju.

Beton plus arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.