Malo je živih legendi koje hodaju ulicama današnjeg, kletom tranzicijom zahvaćenog Beograda. Jedan od ovih gradskih likova svakako je i večito mlađahni Momo Kapor – slikar, pisac, ratni hroničar, boem i šta sve ne. Kao živi svedok bezbrižne ere socijalizma, ere hotelskih terasa uzduž jadranske obale, mekog totalitarizma i crvenih pasoša, Momo je uvek oran da u prepoznatljivom pripovedačkom tonu širu javnost povede stazama svojih dogodovština, te tajanstvenim haustorima urbanih legendi i mitova. Eto baš pre nekoliko dana, menjajući besomučno kanale, na malome ekranu ugledah Momčila kako, gostujući na jednoj od nacionalnih televizija, drži banku. Priseća se Momo svojih početaka i nezaboravnih dana provedenih u velikome Njujorku. Tu je samostalna izložba u galeriji toj i toj, ugao Pete avenije i ulice te i te. Tu su raznovrsna poznanstva, umetnici, džet set, italijanska mafija pa i Džon Goti lično. I dok slušam starog boema kako sa dirljivim romantičarskim nadahnućem besedi o Velikoj jabuci, o svim uspesima i padovima, o poznanstvima i ljubavima, o prelepim balerinama i poročnim art menadžerima, ne mogu a da mu ne zavidim. Istog momenta zamišljam sebe kako  veselo špartam ulicama Menhetna, America  Here I Come... Trgnuvši se za trenutak iz blaženog sanjarenja pomislih kako: pod 1. ja nemam para da otputujem do bloody Menhetna (a i da imam odakle mi), i pod 2. umesto pasoša posedujem nekakavu opskurnu legitimaciju  nepostojeće države u kojoj su nekada davno udarene dve madjarske i jedna češka viza. No dosta o meni, da sam šta vredeo i ja bih verovatno uspeo kao naš junak Kapor Momo.  I ja bih kao i Momčilo video sveta – Brisel, Pariz, London...

Gospodine Kapor, otkuda vi u ratu u Bosni, prelazi znatiželjni voditelj na sledeću temu. Pa znate, svi veliki pisci su ujedno bili i ratni izveštači, Hemingvej, Markes, ovaj, onaj... Naši roditelji su proživeli buran i interesantan život učestvujući u Drugom svetskom ratu (preko 70 miliona ubijenih civila), a nama je zapalo da živimo taj krajnje neinteresantan i adrenalinom suhi život. Šmrc, šmrc. Takoreći, usuđujem se da interpretiram velikog pisca, da rata u SFRJ nije bilo trebalo bi ga izmisliti i započeti, jer šta je 300.000 mrtvih i 2 miliona proteranih, šta su hiljade osakaćenih i tušta i tma silovanih naspram neponovljivog osećaja jeze koju jedan ratni hroničar oseti dok srče rakijicu a bombe padaju? Ništa. A kakvo je vaše mišljenje o nacionalizmu, uporan je voditelj. Nacionalizam nije pitanje ideologije već kućnog vaspitanja, spremno odgovara gost.

Nego, šta bi sa Kalenić pijacom iz naslova, zapitaće se svaki iole pribran čitalac. Upravo dolazimo i do toga. Kalenić pijaca za Kapora predstavlja sve najbolje. Ona je poslednja oaza zdrave hrane u zagađenoj i truloj Evropi i poslednji bastion zdrave političke misli. Kalenić pijaca je beogradska  agora gde mnogi mudrac, osim sto prodaje sira, ume da reši i neki od gurućih svetskih i unutrašnjih problema. Tako Kapor, posrnuli sin Menhetna, osim što uživa u bojama i mirisima omiljene mu pijace voli i da citira poneku od mudrih žena sa Kalenića. Kome još treba da se vozi avionom, pitaju se Kalenić-babe. Avionom se voze samo kurve i američki špijuni, nalazeći odmah i odgovor sa kojim se Momo bespogovorno slaže. Jeste, tako je, potvrđuje Momčilo, dok na njegovom licu prepoznajem iskreno kajanje što je ikada i seo u prokleti avion. J.... ti avion i ko ga izmisli! Da je ranije otkrio Kalenić, ne bi ga Menhetn video, a o Briselu  i da ne govorimo. Ma evo, samo kada bih mogao da se vratim i ponovo proživim svoj  život... Nema tog viskija na ovom svetu, tih prijema i putovanja, koji bi mogli da zamene samo jedan pogled na poslednji zdravi paradajz u Evropi poprskan isključivo jutarnjom srpskom rosom. Nema te belosvetske balerine ili glumice za kojom bih se okrenuo pored čestitih i mudrih žena Kalenića. A svima vama koji možete i želite da potegnete negde dalje od lokalne pijace poručujem da u tom belom svetu i nema ničega vrednog. Verujte vašem čika Momi na reč.