Pozorišno činodejstvo. Pozorišni čin kao liturgijska delatnost. Ne teatarske igre kao deo verskog obreda, iako su tako nastale u antičkoj Grčkoj, ili umetnost kao religija (opijum za estetske monomane), odnosno pozorište kao crkva, kao oficijalna institucija (što se tako fino&bizarno poklopilo na primeru Bitef teatra).

Evo na šta mislim u toj rekreiranoj kulturno-istorijskoj analogiji.

Čak ne ni liturgija kao predstava, iako po svojoj shematskoj ustaljenosti, fiksnom redosledu i željenom smislu može da parira striktnoj klasicističkoj drami.

Zapravo, ta analogija u strogo tehničkom smislu može da stoji. Po smislu ona je uvredljiva za svakog pravog vernika, jer pojam predstave podrazumeva ne toliko eksternu režiju, nedostatak slobodne volje kod vernika koji bivaju degradirani na glumce – one koji pasivno obnašaju svoju ulogu ili šaradu kao suštinu scenske iluzije, koliko podrazumeva neiskrenost ili glumu kao izraz licemerja sa kojim vernik pristupa bogoslužbenom činu. Iako je to praksa, običajna ili pojedinačna, mnogih nazovi vernika, otuda potreba da se napravi razlika između onih koji odlaze u crkvu vođeni stvarnom potrebom i dubokim religioznim porivom i onih koji se samo pretvaraju da dolaze iz takvih razloga.

Suštinska istovetnost oba čina, pozorišnog i liturgijskog, počiva na najmanje dve stvari: prisustvu publike, tačnije njenom pasivno-aktivnom saučestvovanju, i efektu uznošenja ili uzbuđenja. Prisustvo publike nije fakultativno već obavezno, bez publike nema ni Praznih stolica ni Psovanja publike. Jer, koga psovati? Prazne stolice? Predstava se ne izvodi ako u publici nema više od nekoliko gledalaca, komad se obraća onome koji je tu, naspram proscenijuma ili naspram glumaca, nema ni predstave ni pozorišta bez svesti gledalaca koja pohranjuje utiske o izvođenju. Predstava je zajednički čin, kao i liturgija, čin zajednice koja sluša propovedi, čita Jevanđelje, poje psalme, dakle, koja deli vrednosti i verske obaveze, nadu molitve i posvećenost istom cilju. Naravno da je svrha ove dve institucije različita, jedna od njih može biti otvoreno ateistička ili bogohulna; a ako i ne može, može biti polemična, sumnjičava, depresivna; ako ne može ni to, može biti intimno personalna, mimo dogme i zadatih formula samoiskupljenja.

Ali, ono što je zajedničko ljudima okupljenim pod kupolom oba zdanja (ne kaže li se i protoklasički, u žurnalističkom klišeu: Talijin hram), ljudima koji samim činom okupljanja postaju zajednica, makar privremena, što može postati, ponovimo poentu iz prethodnog pasusa, tek kada publike ima, kada je njenim prisustvom stvoren preduslov za interakciju između izvođača i vernika, onog koji je spreman da poveruje u iluziju zapisane reči i javnim izvođenjem za zajednicu ponovo oživljene predaje, onog koji se pouzda da iza iluzije predstavljenog, vizualno uhvaćenog, stoji metafizička istina smisla koji ritual izvođenja, na sceni ili u crkvi, ponovo uspostavlja, oživljava ili vaskrsava. To zajedničko je ushit, pobuđenost ili pokret duše koja sluša i gleda, koja se prepušta ne bi li se okrepila spoznajom, ne bi li joj predata istina postala dostupna i dovoljna. Jer, kakva je to publika koja ostane ravnodušna na izvedbene darove i kakav je to druid igre koji ne uspeva da pokrene ništa kod posmatrača?

U tome je neporeciva prednost izvođačkih veština nad tekstom i sasvim privatnim aktom čitanja. To ne znači da nas čitanje ostavlja ravnodušnim. Nije reč o tome, kao ni o čitalačkom senzibilitetu ili nosivosti i slojevima teksta. Izvođenje donosi, i to je stara istina, ono čega u tekstu nema i što ne može biti oživljeno samo kamernim pogledom pojedinca, ma koliko on bio obdaren imaginacijom i uobraziljom. To je performativni višak, autentičan, malovremen i krhak, fluidnog značenja, koji živi na probuđenim talasima recepcijskog uzbuđenja, kontemplativan, emotivan i moralan u isti mah. Izvođenje je ostvarenje komunikacije, glas iz tmine i poruka u boci teksta koja je došla do onog kome je namenjena, pismo do svog adresata, komunikacija u kojoj jedna strana govori naučeno a druga odgovara zatečeno, jedna tuđe reči a druga sluša bez reči, jedna i druga vezane konvencijom rituala i dobre vere u suvislost izvedbenog poduhvata.

Pokret, pojanje, scenski govor, rekviziti sa tamjanom, kostimi iz ormara spavaće sobe – radne uniforme iz fundusa, nepokretni dekor i nepomična scena, tradicionalna arhitektura i povlašćena mesta, svečana loža i ktitorske stolice, reflektori i biblijski vitraži, protagonisti, horovi, horeuti i ćutljive persone...

A šta ćemo sa Njim, sa Velikim Drugim? Skriven ili iz mašine (ex machina), sveprisutan mada nevidljiv, umro – da li i upokojen, ustao posle trodnevne smrti – da li i oživljen, prizivan, negiran, kamufliran, kamuflaža i fasada, dim tamjana i opijuma, sfera čije je središte svuda a obim nepregledan i neobuhvatan, večito odsustvo nemoći i beg u sigurnost edenskog azila ili neprimetna prožetost trenutka smislom koji je lak i bezbrižan, enigmatičan, jovovski posprdan, blag i pravedan, nesaznatljiv, milosrdan na svoju ruku i iznad pravila matematike, logike i etike, golem, veći nego dva Gulivera u liliputanskoj zemlji, reper sa catenom mundi oko vrata, naš, izabranog naroda i zakonitog kralja, rodonačelnik vladavine nad svim što leti, puzi i množi se, otac prava da se dreši i vezuje, izvor života i uvir smrti...

Pa, očigledno da je tu, takav kakav je. I u jednoj i u drugoj kući.