Čovek je osuđen na sebe. Na ulici lako zaboravi na tu činjenicu. Soba-zatvor proscenijum je nove drame: pakao, to sam ja. Glumac nije čovek apsurda već čovek izbavljenja, iako nemogućeg – stoga lažnog. Glumac je tečnost koja zadobija oblik posude u kojoj se nalazi, tečnost koja se razliva po podu, koju upijaju crvotočne daske ili sunđerasti mebl, tečnost koja krišom isparava. Jedan kao mnoštvo, ja kao ne-ja, mnoštvo ne-ja, ili mnoštvo ja koja postaju ja, mnoštvo trenutnih ja koja bez mene ne bi postojala i ja koje bez njih ostaje prazna ljuštura, zapravo čak ni to, čista praznina, prazno spolja koliko i iznutra. Izbavljenje je izlazak iz zadatosti sebe: menjati uloge kao potkošulje, biti neko drugi neko vreme, makar raditi nešto drugo neko vreme, imati različite hobije, imati mnoge i različite prijatelje, ili bar sagovornike, ići iz sobe u sobu, šetati često i dugo, putovati, o, to da, putovati stalno, kad god se ugrabi prilika, često i rado, često i stalno, on the road, biti na putu znači biti podjednako udaljen od početka i kraja, znači biti stalno na početku, novina nije iscrpljena, svet nije otkriven, nije viđen, nije konzumiran, nikad neće biti konzumiran, nikad nećemo pročitati sve knjige, čak ni one napisane na našem jeziku, možda ni one koje čame u našoj kućnoj biblioteci. U tome treba naći utehu, nikako razlog za potištenost zbog konačne nemogućnosti ili povod za očaj zbog neostvarenosti i vrtenja u krug. Pas koji juri za svojim repom možda neće postati uroboros, zmija koja je progutala vlastiti rep obmotavši se u beskonačnost. Ali, u konačnici, neće biti sporiji od Ahila koji nikad neće prestići kornjaču. Krug je savršenstvo, kolo, prsten, obruč, omča, opna, sfera čiji je obim svuda a središte nigde, vrtoglavica ponavljanja istog, zadatost ciklusa, ludačka monotonija determinizma. Izaći na svež vazduh, ne biti vezan, ne znati za sutra, naredni tren, iznenađenja su moguća, ja se menja, uloge nisu raspodeljene, pokretljivost je moguća, sreća je dostižna, pravda je spora, sporija od Ahila, puna škola đaka, škola bez vrata, umaći kroz dimnjak, kao dim makar, da, škola podučava teskobi, izdržati neželjeno mnoštvo koje tupo pritiska tupo posvećeno odbrani svog lebensrauma i svog tupog uma pod haubom samoodržanja, škola je učiteljica života, magistra ne magistarka ili ministarka, život je večiti učenik koji će malu maturu položiti lomljenjem sedmog pečata.

Da li čovek poznaje sebe? Važi li i dalje ona slika o vrhu ledenog brega koji simbolizuje (samo)svest? Jer, ako se ne poznajemo u dovoljnoj meri, zašto bi bežali van a ne kopali unutra, dublje u sebe? Dopreti do skrivenog blaga, nepoznatih predela, stražnjih prostorija, minulih epoha filogeneze, svoga roda, svoga plemena, svoje porodice, svoga pred-ja i pored-ja, do korena svog genetskog stabla, do korena svih zabluda, strahova, frustracija, trauma, osujećenosti i žudnji, do samog dna svih tamnih nagona i neostvarenih želja, razgoniti tminu, razobručiti stege, izliti staro vino u svet, pustiti mašti na volju, prošetati najzad kera široko šorom. Sloboda je saznanje, znanje je biti slobodan da činiš sve što ti samospoznata duša ište, preduslov slobode za sve. Novi opšti rat ili carstvo nesputane harmonije, harmonije nesputanih, pitanje je sad, ali kretanje i dalje traje, tek smer se izmenio.

Autorefleksija – naš odraz gleda u nas koji se nalazimo iza posrebrene površi ogledala, naš odraz se čudi i ne može da poveruje da smo mi ono u šta gleda, što ga predstavlja, ne veruje svojim očima i trlja ih u neverici. Naš odraz je razočaran zato što je očekivao više, nešto drugo u osnovi. Mi smo odraz našeg odraza i tu ne možemo ništa sem da se sprdamo sa teorijom odraza. Ne krivi ogledalo zbog vlastite njuške, kazivala je, tako-nekako, ruska poslovica. Ne krivi odraz zbog teorije odraza, ali neka i naš odraz nas same malo ostavi na miru i neka ode da gnjavi nekog drugog. Ko zna jesmo li, kada smo govorili ja, mislili na sebe same, ili smo preuzimali očekivanu rolu, pripremljene govore i tuđe reči, možda i reči istrulelih mrtvaca, mrtve reči, zombi-reči koje su ujele naše meso i zatrovale našu krv, možda u tome leži razlog zašto nas naš odraz ne prepoznaje, zašto još uvek okleva da po drugi put pogleda u našem pravcu. Samosažaljenje ili gađenje, zašto nismo postali ono za čim smo težili, zar smo kao malodobni bili i maloumni ili se jednostavno nismo dovoljno potrudili, zašto nas je stigao umor pre vremena, ko nas je omeo i eto do čega su nas doveli oklevanje, lenjost, nerazrešene nedoumice i stalni kompromisi; malo rukah, malena snaga. Naš odraz nas se odrekao, javno preko novina, ne priznaje naše dugove i odriče se naših, nekad zajedničkih, uverenja, nasledstvo stavlja na doboš, ne želi, jednom rečju, sa nama da ima ništa, ama ni kafu da popije, makar bio zavezanih očiju. Naš odraz dobro zna da smo postali parije, gori od leproznih i bedniji od Mingusovog šugavog psa, da su nas prijatelji davno napustili ne odgovorivši na poruke i pozdrave, da su nam sve ljubavi šmugnule okopnivši kao lanjski labudovi i vojnički šatori, kamuflirani u šumu postali su jedno sa šumom i šipražjem. Sami smo a bez odraza, dakle, sami, ali ne i sa samim sobom, sami bez sebe, ja bez jednog dela ja, ja-za-sebe bez ja-za-druge, ali i bez ja-za-sebe-preko drugih. U srećna vremena pevalo se bez drage i druga, sada sam samo ja, bez lika i odraza, živ ali nedostupan sam sebi.

Kuda dalje? Putovali smo po sobi, potom i oko sveta za 80 dana, unutar sebe kao ka središte zemlje, ne izašavši u Kinu ni preko skalina rogatog na plac purgatorne zebnje. Zatočeni i slobodni, slobodni od zatočenja da se prepustimo sebi, ne našavši sebe, izgubivši svoj pouzdan odraz i stabilnu sliku o sebi. Ko smo nije kosmos, komsomolcu je lakše, komesaru još više, nepomično putovanje, kao u Linčovom filmu Dine (oče, sin ti se probudio, ili tako-nekako), dijalektika oksimorona, alfa (romeo) i omega (đulijeta), čudo od devojčice i deteta.

Evo Zore, evo Dana,/ Poludela sva kafana,/ Ima noći, nema dana,/ Ima dana, nema stana,/ Lubenice do bostana,// Nitko(v) nema što pisac imade,/ lavirint, džepno ogledalo,/ iglu, konac i pismo,/ u koverti.