Postoje ljudi koji više pripadaju svetu (i gradu) i oni koji se lagodnije osećaju u svojoj kući, unutar svoja četiri zida i iza navučenih zavesa. Ekstrovertni i introvertni, opštežitnici i pustinjaci, horeuti i dezerteri, žitelji i izopštenici, državljani i egzilanti, ljudi za druge i ljudi za sebe. Tu negde je i klasična podela na vita activa i vita contemplativa, iako to ne znači da onaj koji dela ne promišlja, posebno ne znači obratno. Javni i privatni život, još jedna slična podela, iako pojam privatnog života ne ukida prisustvo drugih: ukućana, partnera i sagovornika. Upravo, možda je najbolje tu razliku odrediti preko sagovornika: intro – onda kada smo upućeni na sebe kao sagovornika i na solilokvij kao formu razgovora sa samim sobom (po Marku Aureliju) i extro – onda kada su nam sagovornici van nas samih, bilo ko drugi. Neko bi rekao da samo u drugom slučaju imamo sagovornike, u solilokvijumu ih tek zamišljamo, jer da nije tako svi bismo patili od teškog oblika shizofrenije, podeljene ličnosti ili zaposednutosti duhovima (ime mi je legija, jer mi smo mnogi), gde je duh ime za ne-ja. Ali, da li je to ja, nepodeljeno i neposednuto, tako homogeno i celovito unutar sebe samog, bez sumnji i nedoumica, sučeljenih težnji i kontradiktornih ideja? Uostalom, kontemplacija, pa i pisanje su mogući samo kao dijalog koji vode dramska lica (persone) naše višestruke ličnosti. Naravno, postoje oni koji su manje i više sigurni u to šta i kako misle, veruju i deluju; oni koji nisu sigurni ni u šta sasvim i do kraja i oni kojima su i sumnja, pa i mišljenje, sumnjive i suvišne (s)tvari, kojih su na njihovu sreću srećno lišeni.

Čitanje je paradoks podele na: biti spolja, sa drugima i biti unutra, sa sobom. Čitanje je čin koji se odvija u okrilju hotimične izolovanosti od drugih, ali čin koji nas preko teksta koji čitamo vraća ili odvodi ka drugima, drugim ljudima, izmišljenim ili stvarnim, postojećim ili pokojnim, drugim svetovima, mogućim ili neverovatnim, udaljenim ili onim iz neposrednog okruženja, drugim konceptima, vrednostima i istinama. Iako tekst (knjiga), po Platonovom Sokratu, ne može odgovoriti na pitanje koje poželimo da joj eventualno postavimo, on (ona) nama postavlja pitanje, ili u nama poseje pitanje, koje potom nastojimo da odgonetnemo u razgovoru sa sobom ili drugima. Ipak, čitanje je fenomen okrenutosti sebi i zamena drugih, empirijskih drugih, nesavršenih specimena propadljivog i ograničenog sveta, onim koje kreira naš um, koje budi iz stanja duboke hibernacije, kao iz galaktičke kapsule putnike kroz kosmos, opet, čineći da tekst razumemo kao nešto novo i nadahnjujuće ili da ga podredimo sebi i svojim limitiranim saznajnim kapacitetima i sklonostima. Drugim rečima, da smisao teksta vizualizujemo kao biće sasvim nepoznate vrste ili da ga redukujemo na masku ili karikaturu.

Čitanje je gradska priča o tome kako se po povratku iz grada, ušavši u tekst, zaposevši ono obeleženo grafemama i arhivirano u značenju, krećući se između redova kao između leja negovane hortikulture, ili kao po krtičnjacima, jarugama i minskim poljima, ujedno prekidamo sa spoljašnjim svetom ušavši u posvećeni prostor intime, ali i ostajemo u svetu koji čuva i posreduje tekst. Tako se nađemo u nekakvoj majušnoj ćeliji, prostoru unutar orahove ljuske u koji je smešten čitav kosmos, ćeliji okruženoj milijardama drugih ćelija u kojima se preseca ono trenutno i skučeno sa onim beskrajnim i beskonačnim.

Kada je čovek sam sa sobom nema nikoga da mu smeta, pa onda on smeta sam sebi. Ugađa sam sebi i radi sve one stvari koje bi drugima prebacio ili zabranio: dvostruke porcije sladoleda u kasne noćne sate, mrvi grckalice u krevetu, izležava se pred ravnim ekranom televizora, bezinteresno surfujući, guta megapiksele i megabajtove pornografije, četuje, video-linkuje, razmenjuje klipove i fotografije delova svog i tuđih tela, masturbira kao na straži, puni i prazni svoje telo, naizmenično i istovremeno... Dovoljan sam sebi – postaje sam sebi suvišan.

To je ujedno vreme kada tekst postaje nečitak, banalan, opterećujući, tuđ, nepotreban, odbojan; kada slika postaje simulakrumska zavesa nedostižnog i zastrašujućeg; kada posmatrač postaje zombi, umoran od gledanja, nesposoban za san. Soba je u isto vreme špilja i ćelija kućnog pritvora, sredstva komunikacije zamena za neposrednu komunikaciju, vizualni sedativ i virtualni kredenac prepun nadražaja za samozadovoljenje ili ugašeni, odloženi, mrtvi predmeti, žrtve unpluged egzekucije. Isključivanje je pratio osećaj krivice i frustrirajuća znatiželja: a šta ako propustimo poziv koji menja sve. Jer, sreća je ono što se sretne, što se čuje kada se podigne slušalica/prihvati dolazni poziv, sreći se nikad ne smeju okrenuti leđa, sreća ne zaskače poput uspaljenog psa, sreća nas gleda u oči direktno i obožava misionarsko opštenje.

Jasno, biti sa sobom samo je predah, kratko apstinencijalno hvatanje daha pre nego što se ponovo zaroni u vrevu i metež, niko dovoljan sebi jer nije, što veli onaj Stagiranin, zver ili bog, sem ako nije u samici, na dezertnom otočju, bez Petka i Vilsona (vidi Zemekisov film Cast away), ili hodi uvis, podvižnički lestvičnik, put ruba svemira ili, manje egzotično, čeka smrt kao poslednji na njenom popisu u nekom od opustelih sela. Opet, biti sa sobom je i nužno i neizbežno, okružen drugima, drugim telima, samosvest emituje signale o slučajnosti susreta, o proizvoljnosti slučaja kao preseka putanja mnoštva slučajnosti, o tome da gomila nepoznatih, na ulici, u prevozu, u kafani, na stadionu, nama ne znači ništa. Samo usputna ilustracija opšteg socijalnog stanja, generacijskih sklonosti ili pojedinačnih bizarnosti.

Sam unutar sebe među drugima. Biti u svetu se može tek među poznatima i bliskima, bližnjima, među onima do kojih ti je stalo, sa kojima gradiš i razvijaš odnose, koji ti nešto znače i kojima ti značiš nešto. Svet (i grad) je okrilje poznatih, smisao prisnosti, krug razmene sa bližnjima. Filozofski pas maše repom na one koje poznaje, veli Platonov Sokrat, prema drugima je valjda ravnodušan ili, pre će biti, opako reži. Hrišćanstvo je uveravalo ljude da su braća i sestre (u Hristu), da nema nepoznatih i tuđih, jer nepoznati je uvek neprijatelj, ljubav i znanje su takođe rodbina, zidovi su iluzija čula i izlišan spostvenički strah za krov nad glavom.

Kolika je razlika između tebe i mene, tolika je razlika između mene i onoga u meni.