U bajkama postoji „čista situacija“, kao u tzv. kaubojskim filmovima. Sile dobra i zla regrutovane su nepogrešivom selekcijom, predstavnici zakona i protagonisti „haosa i bezumlja“ – kako im je tepao jedan privincijalni diktator s kraja minulog milenijuma u jednoj patuljastoj ruritanskoj državi – svako sa svoje strane barikade, na svojoj strani Mažino linije, nepomućenih pogleda i neizmešanih ingerencija. Ipak, u bajkolikom filmskom epu Gospodar prstenova postoji još nešto, neizvesnost pred težinom poduhvata, ne sumnja u njegovu svrsishodnost ili nužnost. Još više, tu je opipljiva mogućnost da pravedan otpor omane i sile tame za svagda ili bar na duži rok zagospodare. Ispostaviće se da i ono što izgleda nepobedivo ima svoju skrivenu tačku pucanja, do koje je dovela mnoga svesna žrtva najplemenitijih među onima koje strah nije povio. Poenta je da je teško odupreti se, ne i nemoguće. Tako teško da izgleda nemoguće, preskupo ili besmisleno i da se pokuša.

Mirnodopska vremena su na jedan način dosadna vremena (o kojima je snatrio dosadni, ali nimalo bezazleni predsednik većma nepostojeće dvočlane zemlje): vremena malograđanske banalnosti, estradne politike, medijske hipokrizije, preljuba i pronevera, kafanskih zanosa, kafanskih mudrosti i sofizama, SMS plemenitosti, porodičnih trzavica, čekanja po redovima pošti i komercijalnih banaka, gužvanja po javnim prevozima ili jurenja za parking mestom, nedeljnih ručkova sa roditeljima ili rođacima, vikend izleta sa prijateljima ili saradnicima, usamljenih šetnji ili kolektivnih noćnih izlazaka i opijanja... Na drugi način, mirnodopska vremena nipošto nisu vremena bezuslovnog mira i stabilnih društvenih prilika; naprotiv, tenzije su stalne, iako često nevidljive ili teško primetne, a sukobi, ispadi, incidenti, fizički okršaji, egzekucije, konstantni i trajni, poput crne hronike, jedine rubrike u štampanim i elektronskim medijima čija tamna egzotičnost ne jenjava. To su vremena stalnog predosećanja građanskog rata, nerazrešivih konflikata i nepomirljivih interesa, isključivih ideologija i opakih pojedinačnih strasti.

Kažu da institucije i tradicije regulišu društvenu dinamiku, nadzirući da konflikti ne dođu do tačke ključanja, što je jedna optimistična i kao takva bezrazložno naivna koncepcija, koju ne podupire stvarnost ni u jednoj od tzv. zemalja razvijene demokratije ili zemalja – paradigmi civilizacije, države blagostanja, tehnološkog napretka, ustavom garantovanog prava na sreću (mada ne i na posao, ili na pošten iznos nadnice, honarara ili plate). Nečiste ruke kolonijalne eksploatacije i licemerni strah od imigrantskih uljeza koji nalik novim bednim varvarima stoje ante portas zapadne civilizacije, ne da bi zagospodarili već ponizno služili, čame po karantinima i azilima, u tranzitnim zemljama koje na sebe preuzimaju prljav posao zadržavanja i deportacije ili zauvek leže po žitkom dnu novih plavih grobnica, transportnih dušegupki ili vozova sa duplim krovom, te horde azijatsko-afričke i meksičko-latinoameričke remete pravo na dosadu i bezbrižnost užitka u vlastitoj melanholiji. Opet, ni sa srećne strane električne žice i bezgranične šengenske imperije nema dosade jer ima krize, koja je iz kućnog budžaka iskočila kao neupokojena avet, jer je motor pohlepe zakazao a pijani vonj bankarskih gambita zapahnuo je planetu – bogatuni su se malko kockali a država im je, da bi sakrila porodičnu sramotu, velikodušno pokrila dug.

Posle belle époque i fin de siècle dolaze krvave klanice i poratne obnove i izgradnje, pa doba depresije i nemira, lažnih spasitelja i stvarnih diktatora, pa doba hiljadugodišnjih tiranija koje se survaju nakon nekoliko decenija, pa doba ravnoteže straha i ekonomskog prosperiteta, pa doba intervencija i lokalnih žarišta, koja se nikada ne gase, prijateljskih diktatora i njihovih masovnih zločina, doba pokreta masa koje iz ličnog režima i podruma brutalne tajne policije hrle u verski fundamentalizam i obnovu isključivih tradicija, pa doba atomizacija složenih država i zatvaranje u svoje regionalne ili nacionalne torove, doba priziva velikih nacionalnih ujedinjenja i doba lamenta nad geografskim mapama i izgubljenom istorijskom veličinom... Ljudi odlaze, ili nastoje da odu, ljudi ostaju i povlače se u sebe, ljudi se šire i vesele na vlastitom guberu kao na Egziperivoj maloj planeti koja je tako mala da je svako malo novi dan i nova noć, ljudi putuju da bi se odmorili i ukrali delić tuđe egzotike, brižljivo falsifikovan kao autentični produkt domaće kulture i tradicije, putuju da bi se vratili i potvrdili da je samo jedno mesto dom, dok im ne ponestane novaca za kiriju ili ratu stambenog kredita ili dobiju stan u nasledstvo ili ih najuri bračni partner ili im Had protrese tlo pod nogama, kao da trese drvo puno sočnih bresaka, ili Posejdon pošalje cunami.

Ili nam se dijagnoza uvuče pod kožu, u kosti, u genotip, u krv, u koštanu srž, u moždane vijuge, u utrobu, u srce ili pankreas, i kljuje, sikće, sipi kao peščanik ili metronom ubrzanog odlaska. Ili se desi da nas iznenada zaskoči starost, prodrma šaku a ona nastavi da se nekontrolisano trese, u poverenju šapne informaciju koje uzalud danima nastojimo da se setimo, pitajući se ko smo i kuda smo krenuli, ili nas posadi u kolica i zapovedi nam da buljimo u belu plohu zida po kojoj plešu senke nemog filma.

Kakav je to mir, kada nas očekuje praznina i gde je utekao neprijatelj, da mu pokažemo zube, pre nego se sažali na nas?