Četvrtak 18. jul 2013.
Piše: Saša Ćirić

MALE GRADSKE PRIČE (3)

Pogled odozgo

 

 

Različite perspektive uzrokuju različit pogled na grad. Ptičja i žablja perspektiva.

A ko na brdo ak i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom, odjekuje eho alpinističke epistemologije vladika Rada.

 

Ne mislim pritom na život u prizemlju, suterenu, podrumu... i život na poslednjim spratovima nebodera. Iako se i taj primer uklapa u podelu na pogled s visine i pogled iz podnožja, na oskudan izbor između svakodnevne klaustrofobije lifta ili forsiranja betonskih skalina naspram lagodnosti uspinjanja i brzine silaska s prizemlja, što u zemnotresnim i plamenostihijnim situacijama nije za potcenjivanje.

 

Mislio sam na takozvani kvalitet života imućne srednje ili više klase (bez relevantnih istraživanja, sociološka razlika između ova dva pojma kod nas je ionako arbitrarna ili fakultativna). Klase u Srbiji je moguće podeliti na one koji kada kupuju ne vode računa o ceni proizvoda i na one koji vode računa. Oni koji ne vode računa se dele na one koji uopšte ne vode računa i na one koji ponekad vode računa o ceni proizvoda koji kupuju. Oni koji su primorani da vode računa se dele na one koji uvek kupuju jeftinije, mada kupuju samo kad moraju i ono što moraju, i na one koji se s vremena na vreme opuste pri kupovini. Petu klasu čine oni koji ne kupuju, već im se udeljuje.

 

Bio sam u zgradi, nevažno kojoj (možda sam i izmislio, budući jednoruki kradljivci, pažljivo razvijajte performanse obe šake, zlu ne trebalo, za onaj period kad stupimo u bratski&šerijatski sojuz sa darodavcima iz Emirata, Kuvajta ili Saudijske Arabije), ukusno dizajnirano stubište, hodnici ukrašeni zastakljenim crno-belim fotografijama predratnog Beograda. U salonskom stanu gledao u umetničke slike koje sam pre toga video jedino u knjigama omiljenog pisca, nameštaj diskretno utoniran, sa trpezarijskog stola vidi se jedna bočna kupola Narodnog pozorišta. Kasete su bile ponovo u modi, vrtele traku na japanskom CD plejeru koji odbija da reprodukuje piratske notne zapise (na skeneru ne prolazi plitak rez), lagano letnje posluženje regionalno disperzivno i zaštićenog geografskog porekla, nekadašnja izdanja knjiga, dobri prevodi, stara sećanja, bolja prošlost (bolja zato što je prošla, bolja zato što nije bila naša)...

 

view-from-above-1-600x415

 

Nisam fasciniran građanskom idilom (idiličnost se kao ovlašno naneta pozlata kruni pri udubljivanju), koja počiva na sigurnim prihodima, porodičnom nasleđu ili unosnim transakcijama, i ništa od toga nije predmet razgovora. Slično priziva slično, razuđeni imovinski saldo adekvatne sklonosti i navike, vansezonske turističke promenade dužeg trajanja, rezidencijalni boravci kraj drugih ognjišta... Potomstvo se od malih nogu podučava jeziku roda inog, albionskog i izmešta u socijalno toplije krajeve, kao selice sa unapred rentiranim gnezdom.

 

Na vratima lifta, na jednom od spratova, zalepljen je print snimka sa CCTV-a, dvojica, recimo, provalnika u rutinskoj ophodnji. Ispod stoji natpis, veći font ali nipošto vulgarno dramatičan: „znamo da ste bili“ ili „videli smo vas“, ili tako nešto – civilna tehnika odvraćanja neželjenih intrudera lepljivih prstiju.

 

Dok želudac ubrzano vari, mozak blaženo preživa. Pogled je uprt u pozorišnu kupolu, zelenu od patine. Kako je lako nadahnuto besediti o građanskim tradicijama i blagodeti zvanoj genius loci, starini i slojevima grada, godišnjim planovima i društvenim gibanjima, prisno pominjati društvene aktere kao stare znance koji samo što nisu banuli u predsoblje, njihov rodijački bekgraund i pređeni profesionalni ili poslovni put, njihove lake avanture i zataškane skandale, raspredati o ulaganjima i transakcijama, prekookeanskim letovima, Venecijanskom bijenalu i Berlinskom festivalu, honorisanim gostovanjima i plaćenim ručkovima, omiljenim televizijskim voditeljima i pozorišnim prvacima, tajnama kafanskih menija ili antikvarnih kataloga štampanih u malom tiražu, pouzdanim dizajnerima i dekoraterima na glasu, o noćnim barovima sa specijalnom ponudom...

 

Sa pogledom na kupolu koja se ljuspa, zapravo, koja se kolorno izljuspala odavno, poprimivši obol pastelne žabokrečine, tako je lako ćutati čistu estetiku, samosvojnu zvučnost stiha, posvetiti se naraciji salonskih enciklopedista, naslađivati se transgeneracijskim aferama i pikantnim defloracijama – tu frivolno dobija na težini a prefinjeno na ekskluzivnosti, tako posvećeno i samopožrtvovano snatriti o nacionalnim zadacima i kretanju istorije, snazi masa i moći kapitala, raspoređivati po intarziranoj ploči stola od pune orahovine ljude marionete, ljude programirane biračke listiće, bezbrojne pojedince biografija svedenih na bizaran difamirajući detalj.

Komfor nepostojećeg gospodstva, taština ptičje perspektive, obavezni široki objektiv: obuhvatno a površno – i beda svakodnevice i zaparloženost miljea postaju vizuelno zanimljivi, usputni motivi na socijalnom mozaiku, predmet relaksirane percepcije, nešto što se događa drugima.

 

U rutini ušuškanosti, u boga zelembaća mi verujemo i njegovo u trogao upisano nedremano oko – tako se lako gleda naviše, sa osećanjem zaslužene i rezervisane jednakosti.

Beton plus arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.