Ima jedna scena u women sekret sitkomu Seks i grad, kad se jedna od četvorke, ona najsramežljivija, žali na njujoršku buku, ide kojekude, na akupunkturu, akupresuru, stavljaju joj toplo kamenje, ladne obloge, i još tako nešto, pa joj doktor (netko u belom mantilu) veli da nema pomoći, da nema leka apoteka za njenu muku, te da mora da se navikne na urlik pločnika delilopolisa koji nikad ne sklapa oči. Po sistemu: ako ne možeš da ga pobediš, zavoli ga, ili: što te više guši-gazi, to ga jače ljubi-pazi. Elem, čist Es Em, tj. sado-mazo poučak. Uzgred, sad se nešto prisećam drugih holivudskih uradaka iz istoga miljea: sliping pilule za lilule su jako na ceni. U jednom filmu, koji se kao upinjao da bude i poetičan, onaj Britanac što se probio glumeći luzera u pseudoverističkoj seriji Ofis, al britanskoj, da bi se na kraju smanjio u Hobita, u tom filmu tek u snu sreće voljeni soul mejd pa i sobu oblaže nekakvim materijalom za izolaciju, nije ni stiropor ni kartonske kutije za pakovanje svežih jaja na pijaci, sunđer valjda, i uspeva da zaustavi zvučni prodor spoljnog sveta na prozorskom pragu svoje sobe.

Ima kod Mirka Kovača mesto gde broji koliko se puta po Beogradu selio, trideset i kusur puta, ne sećam se koji ga je đavo ganjao, oskudica, težak stanodavac (politički nekorektno zvani gazda) ili ljubav prema kretanju opervažena transportom pokućstva i biblioteke (opet neki SM žanr). Ja se selio samo deset puta, za sada. Glede buke, čudo jedno od obilja razlika. Na mansardi pored Narodne biblioteke, ali one srušene, iz koje vire temelji, bez podnih mozaika ili mumificiranih ugaraka, ili beskućnika Sretena, okružene žicom, izlokanom kaldrmom i krajnje ruševnom sedmicom na Kosančićevom vencu (nema više ni Istrefa, nekmoli nastranog Hadžislavkovića), više se i ne sećam da li su me morili zvuci na neuslovnom tavanu sa izbačenim zajedničkim WC-om i bez kupatila. U Studenjaku, noći bejahu neodlučne sjene, posle protesta u nekoj mešavini dezorijentisane melanholije i studentsko-političkog aktivizma po inerciji, koji se za većinu sudruga očekivano okončao utapanjem u institucionalni mejn strim i u meko ili tvrdo kuvani nacionalizam. Na Mirijevu, u ulici poslednjeg švedskog premijera bez bodigardova, sa komšilukom bez švedskog standarda, biće da smo mi ti koji smo pravili najveću, pa i jedinu buku (na stranu dim od konoplje i celodnevni koncerti Nik Kejva, KUD Idijota, Haustora i Šišmiš Radija Kenjigrad), što ne beše smetalo komšiji Radovanoviću, pomalo nagluvom, koji je s vremena na vreme usredsređeno a bez slušnog aparata pratio noćni program TV Palma. Na Julinom brdu, kraj podruma jeftine&teške domaće brlje, serkl cimera (što bi rekao nepristrasni  kritičar a fan proze Marka Vidojkoviće, od čije promocije nije zaradio više od 30 evra), uglavljeni vazda za jednog više no što su lokoti kvadrata dopuštali, uz ugovornu klauzulu o pravu stanodavaca na iznenadne inspekcije i mogućnost zaprimanja otkaza ako je kesa sa đubretom van za to propisanog mesta, buka više ne beše samo naša, ali ni posebice zazorna. U kućici potleušici podno Đeram pijace, predveče su katkad orkestrirali golubovi a katkad komšiluk od prinude, domoroci sproću izbeglica, vazda nerešeno. U Ljubljanskoj, uličici od par desetina koraka, deljenje kuće sa gazdama (familijarni i generacijski plural) bila je permanentna blagodet, garnirana tinejdžerskim žurkama, histeričnim ispadima čistačice povratnice iz Holandije koja je sa čika Džonom letovala u kući bivšeg muža i play off porodičnim svađama na mrtvo ime. Život u vlastitom stanu, za kratko, kod Gradske bolnice, na raskrižju, imao je njujorški šmek, moj sluh je vremenom precizno razvrstavao bruj hladnjača i šlepera, kubikažu honde i audija, drndanje trole ili GSP autobusa, vozilo hitne pomoći koje uleće u bolnicu ili lešinarski tihi gaz taksija u sitne sate. Palilulska epizoda u former Učiteljskom naselju, u fensi zgradi sa ponekim selebriti sustanarom, u stančiću koji je, može biti, još pre onog rata služio kao smeštaj za spremačice i studente, otkrio sam čarobni zvuk tišine koja je počinjala u popodnevnim časovima i trajala sve do ranog jutra kada bi kohorte mališana bile najurene da oponašaju Male kalibre u dvorište podprozornog vrtića. Novobeogradska, da ne kažem šapićevska zbilja, kombinuje periode iznenadne i ničim izazvane/zaslužene tišine sa arlaukanjem obesne mladeži sa obližnjih klupica, uključujući i partije ponoćnog basketa izvedenim uprkos nedostatku osvetljenja na terenu i sa interventnim zvucima sirena uniformisanih zaštitnika civilnog života.

Sećanja su nalik šlager-uzviku: „Cvrc, Milojka!“ (može i Milojko, sad smo džender ravnopravni). Navodno je smešan, ali ništa ne znači.

Ima neformalno udruženje noćobdija (i Dedinac beše, ili neko od nadrealističkih mu kamarada, preporučivao bdenje: oštri duh, smanjuje patnju, svodeći vidljivi svet na meki opkop stone lampe), onih koji lakše podnose samoću noću (jasno da je lakše, i rimuje se), onih koji odbijaju da zaspe i onih koji preziru prepodne kao sitnoburžujsku klopku uštirkanih mozgova. Svako u svom osvetljenom ćošku (TV narkomani su izbačeni iz udruženja, jer ma koliko bilo neformalno, ko Forum pisaca, ne dozvoljava da mu bilo ko postane član), kao sumatrainski druidi intuicije i telepatije, mne i zru nemo, uz odštampani papir ili svetli ekran, slute kraj tišine, prizivaju svitanje.

Da zaključim. Iz svega navedenog, jasno je da visokourbana civilizacija primenjena na prosečne tehnološke uslove prenaseljenih megalopolisa zemalja trećeg sveta ne ide zajedno sa bogougodnom tišinom i trećom smenom sna kod radnog naroda. Akustika ulice, razularenost besperspektivne guzice, pravo na slavlje do sitnih sati, neprilagođeni decibeli ojačani ljutim gradima, ispljuvci motora, podrhtavanje membrane zvučnika, metalni provodnik noći, prenapregnuti živci, supružničko hrkanje, slinava sirena kolevke, nezaptiveni zapt soba i luft prozorskih okana večito alergičnih na izolaciju i autizam, udarnička centrifuga kupatila, ljubavni uzdasi, bećarci namernika, muzika sfera, bešumni propeler klima uređaja ili TA peći, veseli zuj moskitosa..., taj nepregled izvora neprimerenog zvuka usud je naš, nema begaš (što veli ravnogorac  Đorđe, aktor, u songu jedinog vaistinu levičara među bernhard-dunđerima).

Grad je postao zvuk, zvuk održava grad. Ko ima uši, nek čuje, bez čepića i ksanaksića.

Tišina će nas sačekati u grobu, vele mudroznanci, a spavanje oterati u grob pre vremena.