Jedan od glavnih pokretača radnje u američkoj Showtime-ovoj seriji „Billions“ jeste antagonizam dvojice sukobljenih protagonista, ali krucijalno mesto tog antagonizma ne čini ni pravdoljubivost jednog, iza koje se providi gola žudnja za moć koja grubo privatizuje mehanizme prava čije interese prividno zastupa, ili politička ambicija, ni pohlepa drugog, koja ima dva vida – amoralnost, koja ga vodi van zakona, i karijeristička kompetitivnost zbog koje stremi vrhu piramide finansijske moći. Treći momenat je ključan, ključan ponajviše, paradoksalno, za popularnost jednog i omraženost drugog protagoniste. Taj momenat možemo označiti kao zavist, a, na drugi način, taj momenat čini razlika između stare i nove kapitalističke elite, između one koja generacijama vlada, reprodukujući se porodično kroz strukture društvene moći i one tzv. skorojevićke koja sebe uspostavlja u prvoj generaciji, koja praktično samu sebe stvara.

Mogućnost kapitalističkog samoostvarenja upisana je od samih početaka u temelje američke demokratije, koja je oduvek beatifikovala to dvojstvo: volju većine ili božanstveni glas naroda i imperativ sticanja kao neupitan društveni ideal. Otuda permanentna dinamika društvenih odnosa i visok intenzitet antagonizama između predstavnika „starih“ i „novih“, onih koji teže da očuvaju i uvećaju ono što su nasledili i onih koji bi da steknu što više što brže, da bi potom preuzeli isti geneaološki obrazac samoreprodukcije, utemeljujući porodičnu „dinastiju“. Na neki način, francuski 19. vek, doba književnog realizma, oslikalo je taj složen i nejednoznačan proces ne prelaska iz aristokratskog u buržoaski društveni poredak, već proces osmoze i pretapanja, zamene i međusobne revitalizacije aristokratije i visoke buržoazije, proces u kome su, da simbolički pojednostavimo, jedni na tržnicu izneli svoje ime, heraldiku i familijarnu tradiciju, stvarnu ili domišljenu, a drugi društveni položaj, svež kapital i žudnju za usponom na socijalnoj hijerarhiji, pri čemu je upravo kultura poslužila kao legitimacija tog prelaska i socijalne transformacije. Razume se da ovaj socijalni i istorijski proces zamene uloga i preuzimanja novih maski, ta socijalna plastična hirurgija klasnog transvestizma ili klasne evolucije, svejedno, nije mogao da prođe bez „masovnih žrtava“, bez onih koji u tom transformativnom maskenbalu ostaju kratkih rukava i izbačeni van igre. Razume se i to da do ovog bala pod maskama dolazi tek nakon revolucije, kad zaštitna stega i represivni mehanizmi l’ancien régime-a omanu, nasleđene i ustaljene društvene strukture postanu ogoljene i silom prilika otvorene da bi bile oplođene semenom novog poretka.

U seriji „Milijarde“ takve perspektive, perspektive novog poretka, nema, ali ima gladijatorske borbe na život i smrt predstavnika institucija zakona i kapitala, nominalno, zakona koji se štiti tako što je lični imidž važniji od društvene pravde a karijeristička logika predstavlja i uzrok i svrhu sprovođenja zakona, i kapitala koji stalno iznova obnavlja svoj etiološki mit, vitalizam svoje vulkanske i lešinarske prirode, svoj ontološki karakter res extensa, stvari koja se širi, skoro kao svemir, kapitala koji se stoga prema normama i ograničenjima, zakonskim, moralnim, verskim, humanističkim, odnosi čak ne ni s prezirom, već sa božanskom ravnodušnošću. Razume se, nema suštinske razlike između pravno-političke i finansijske moći, to je ionako sve nerazmrsivo povezano u savremenim kapitalističkim demokratijama, toliko da se podrazumeva, toliko da se svaka leva alternativa organski odbacuje kao infantilna utopija. Sugeriše se da je ultimativni cilj obe moći definisan po načelima Aristotelove metafizike, entelehijski, da je upisan u kod, u DNK moći, da se dođe do vrha i onde učauri, zacari zauvek, do kraja života i do kraja potomstva, kao kod vladarskih porodica i naslednih monarhija, te da može „postojati samo jedan“, kao u Gorštaku (Highlanderu) ili u „aksiološkom infinitivu“ Sretena Ugričića. Otuda je romantičarski ili šekspirovski sukob do međusobnog istrebljenja dve moći neminovan, ali, na nesreću, i posle rušenja kule Mordor, zlokobni zlatni prsten, prsten DNK moći, nije uništen ili raskodiran, te se pritaji i čeka svoju narednu šansu u prekomponovanom istorijskom mizanscenu. Kretanje istorija kao sukob moćnih oko moći, kako otrcano, ali ne nužno i lišeno smisla.

U recenzijama ove serije koje sam imao prilike da čitam, ali i reakcijama koje sam mogao da čujem, nepodeljene simpatije uživa predstavnik kapitala naspram predstavnika zakona i predstavnik nove finansijske elite naspram tradicionalne elite koja je, ma čime da se bavi, u osnovi politička. Jaka su dva motiva koji provociraju simpatiju: rebelijanstvo i samoostvarivanje koje vrednosno stoje iznad oportunizma i kretanja uhodanim stazama. Razume se, reč je o „snu na javi“ posmatrača, o fantazmu; većina nikada nije sklona riziku pobune, koji se često ne isplati, odnosno svrši loše po pokretače, niti je sposobna za revolucionarnu kreativnost. Jer, i to treba videti, pored pohlepe, prevare, uspona ka vrhu, predstavnik nove elite, direktor tzv. hedž fonda, želi da ostvari maksimum svojih potencijala i da bude najbolji – i ko to ne bi poželeo, posebno ako je uzor uspešan u tim svojim nastojanjima?

Zanimljivo je, iako nije nepoznato, kako stoji demokratija kao takva u ovom „sukobu titana“, sukobu novih i starih elita. Jednostavno, ona od okvira postaje sredstvo, istina dvojako sredstvo, instrument kojim pojedinac ostvaruje privatna, samoživa, egocentrička htenja, ne prestajući da bude instrument kojim se ta htenja mogu da ograniče ili ponište, pod uslovom da je reč o stvarnoj demokratiji kao permanentnoj kaši antagonističkih procesa. Biće zanimljivo koliko će i ova serija, posle niza drugih, „razobličiti“ „srce tame“ savremene američke demokratije, kojom vladaju tradicionalne plutokratske elite – možda će bezobzirni lešinar iz hedž fonda silom prilika postati enfant terrible ili Če Gevara Wall streeta, samo ako ponestane suvislih scenarističkih ideja ili serija zaplovi u svoju n-tu sezonu. Što možda i ne bi bilo tako loše.