Predsednik Srbije, ili njegova žena, jednog dana, okačiše zastavice na potezu od Tržnog centra Ušće do Bloka 30, do raskrsnice iza crveno-belih metalno-stakleno-betonskih čuda arhitekture iz 90-ih godina. Male zastavice, neka i upadnemo u pleonazam samo da budemo jasni, taman one veličine koje stanu u dečju šaku koja veselo maše doživotnom predsedniku SFRJ u kabrioletu, u društvu nekog od prestižnih stranih državnika. Đačka nostalgija master predsednika ili dalekovido vizionarstvo, tek, poslednjih godina, svako malo, ili svako malo više, kad nam neko u posetu dođe, i nekoliko dana pre toga, eto nama svetkovine zastavica, kao da je državni praznik, ili promotivna prodaja de luxe robe iz dotične zemlje a po sniženim cenama.

Elem, predsednik Srbije, ili njegova žena, ili obratno, nije to mala stvar, taj raspored i poredak, znamo to iz novije političke istorije Srbije, prpošni vođ sa ćubicom i njegova voljena miledi, trenutno u izgnanstvu zbog krivičnog progona u zemlji matuški, požarevački Magbetići, tepahu im mediji njima nenaklonjeni – mada, istini za volju, i volji za istinom, potonji predsednici srbijanski, nije greška predsednici srpski su preko Drine, elem, predsednici srbijanski potonji nekako skoro bezženi behu, ah, koliko li je tu glasovnih promena porinuto, u tom pridevu u kurzivu, ali nisu oni bili bez žena, daleko bilo, no su ih držali, državnici mudri il’ bekrije lole, daleko od očiju javnosti, mada, i to treba reći, ni prve dame otimale se nisu da stanu pred kamere, ili da otisnu se u neko daleko dobrotvorno putešestvije. Sve do predsednika domaćina, i naučnika mastera, i najvećeg korisnika usluga državne kovačnice ordenja, i prvog komentatora na tviteru, ili fejsbuku, ne sećam se više, koji ponosno peče rakiju i još ponosnije ljubi skute blagočestivoj carici ruskoj, proćelavoj, nižoj, i putuje po svetu, kada ga pozovu, a i to se ponekad desi, više po svetu nego po komšiluku, bolje je i lepše tamo gde te manje znaju, i garderoba i autfit promenili im se bitno, ta nije mala stvar predstavljati Srbiju, prvoj ledi i prvom ledolomcu očaravajućeg osmeha i kompetencije.

Dakle, vratimo se na priču, jednoga dana, predsednik srbijanski, ili njegova žena, okačiše zastavice. I videše da je dobro, i svide im se vrlo. Zastavice veselih boja, kineski crvene, kazahtanski plave, jedino usfališe one sa dugama i zvezdicama, mislim na one male. One velike ponosno su se vijorile na jarbolima ispred palate Srbija, Beograđanima i dalje poznatije kao SIV, radnice Radne žene biće da su prebacile normu, i vijorile se tako izmešane sa trobojkama kao da je, daleko bilo, posle bombardovanja usledila okupacija Srbije, i vazda čežnjiva ruska gubernija prometnula se u 53. sojuznu državu.

Ali nisu zastavice tema današnje emisije. Nego folklor. A folklor je ono iz fundusa muzeja ili pozorišta, sa kuglicama naftalina u džepu ili zakićeno lavandom, od grube neke materije, ono u čemu se đipa i ono što se izloži jer za ponos služi. Recimo opanci od kože sa skadarlijske kaldrme strme za 70 evra, ili 7000 rsd u premijerovoj protiv-vrednosti. Pa ko ih ne bi poželeo, bio gazda, kalfa ili samo šegrt, seljak il’ đak, ratar da kao baletan klizi iza pluga i prve brazde, šofer traktora ili kombajna, da ih natakne umesto patofna ili kućnih papuča, stočar da se po padini rosnoj kliže, vešt ko Bojan Križaj, jureći za stokom, kosac il’ vinogradar, svako bi ih poželeo, i po nekoliko pari, a ne samo vajsprezident, i to ne za dugo, što ih kupuje za svoju miledi, da joj se nađe pored eskimskih rutavih čizmica, somalijskih papučica za plažu ili aboridžinskih brushaltera. Potom one muške suknene vreće što se od pojasa šire a od potkolenica pripiju uz nogu, da butinama komotno bude, a može i koja pelena za starije da prođe, i još štošta da se, zlu ne trebalo, prošvercuje ili zamaskira ako krene nevolja velja. Potom široki pojas za uzak stas, zapevaj, zaigraj pa za pojas zadeni: kamu, kašikaru, očev tetejac ili devetku dugu, plastiku meku, platnu i bus plus karticu, i nešto papira, keša ispred beloga veša, eto, pojas neka posluži umesto kabaste pederuše, i turistima će dobro doći kad po belom se skitaju svetu, da se opašu i upašu, ko braća na dizel nekoć. Onda sledi, odozdo naviše, jašta – tako nam se odvajkada dizao nacionalni ponos, odozdo naviše, da strši ka nebu, jarbol čežnje, žalac osvetničkog žara – jelek, anterija i ono treće što smo uvalili Bajdenu. I, najzad, glava dolazi na kraju, dvoroga kapa, ili bolje dvobroda kapa, kapa sa levim i desnim krilom, kapa plovni objekat, šorom šajka, ni šubara ni šešir, kapa za kilo šljiva i nešto malina. Eto, to je taj folklor, muški. Mizogini biti nećemo.

E sad, čemu sve to? Pa umesto perjanika i nacionalne garde, da budu momci iz KUD-a postrojeni iza soli i pogače, koju svi visoki gosti samo štrpnu – šalje li se ostatak slavskog kolača za neku narodnu kuhinju? – i nekako odmah skupe usta – misli li neko na visok krvni pritisak gostiju, možda im uviđajno stave dehlorisanu so (pa kad može pivo bez alkohola ili kafa bez kofeina), zašto se u nastavku svečanog dočeka ne bi odmah postavilo i meze, ili bar poneko čokanjče, može i iz Bajčetine, master-predsedničko, da se likvid mučenicom duša visokom gostu instant razgali, pa žgaravica gasi uz kiseljak i kiseli kupus iz kace, pa tek onda lepo&na miru zasedne na divan i da se divani do zore, uz poneki čibuk i slatko od dunja, dok se misli poslušno roje u ritmu folklornog kola, izvedenog na crvenom tepihu pored parkiranog boinga.

Nije mala stvar čuvati folklor star, i još je sreća veća držati prošlost uza se čvrsto, neka idu stoleća, ali identitet naš je kano klisurina, ne da se godinama i ne ide da se počešlja u nekom hotelu. Melanholični prozaist vranjansko-dorćolski vapio je: staro, tursko mi dajte, vapaji uslišeni mu jesu, ono smo što smo, jednom zauvek odeveni, u mermer uklesani naftalinom parfemisani. Identitet se brani postojanošću pred novotarijama, jednom kada smo se udidili, za crkveno i mrtveno, nema mrdanja. To nam je što nam je i bolje nam ne treba, jer boljega nema.

Folklor – mrtvački sanduk identiteta.