Eto, večeras sam seo za svoj sto, na njega položio ruke sa dlanovima koji su polegli po površini stola, kao da očekujem zdravstvenu inspekciju. Kada bih se malo nagnuo, uhvatio bih naspramnu ivicu sa koje se ploča obrušava naniže pod pravim uglom. Iza je uvek bilo paučine ili prašine, sto je bio blizak sa zidom, ali nikad sasvim priljubljen. Ako bih se držao čvrsto, stolica na kojoj sedim bila bi uspravljena na prednje noge, kao dečji konjić, a nogama bih upro o izlizani tepih. Gledano iskosa, delovalo bi kao da pokušavam da svoj radni sto izmestim iz ležišta i privučem ga na sebe celom njegovom težinom, u jedan čvrst i ćoškast zagrljaj. Večeras su, međutim, moje ruke mirovale, ne pokazujući nikakvu težnju ka protezanjem. Poželeo sam da sedim nepomično i gledam u beli zid ispred sebe, koji je u visini mojih očiju postajao providan i staklen, kao prozor. Dok sedim moja brada je u visini mlečnobelih zavesa po čijim obodima se hvatala dnevna svetlost i činila da dan stalno bude tamniji za jedan sloj zagasitosti i prigušenosti. Napolju, bilo je to dvorište između betonskih zgrada, nije se ništa dešavalo, po običaju. Ponekad bi mačke skotno mjaukale, čuo bi se topot dečjih koraka po kvrgavom asfaltu, paljenje motora koji bi upalio posle više pokušaja, meko lupkanje teniske loptice koja je tražila i nalazila najkraći put ka zidu. Ako bih se kratko zamislio, držeći se za naspramnu ivicu stola, pitao bih se, barem na trenutak, ko koga pridržava ili ko se na koga naslanja. Krenula bi prijatna istegnutost mišića, moje ruke su zategnute kuke, ko će prvi popustiti, sto je klimavi starac, ne treba ga više pridržavati, prepusti ga njegovoj sudbini, neka skapa na nogama, kao trošni elefant. Kakva fina patina godina po ploči stola, kao talas kožnog oboljenja koji je lakirano drvo zapljusnuo iz donjeg desnog ugla. Fioka je davno izvađena, dečak je porastao, školski pribor i radne sveske su u podrumu, nečemu su služili, nisam siguran za posledice. Spolja su stajale nalepnice, rasni psi i rukom nacrtani automobili, nisu bili moja opsesija, više solidarnost i horizont očekivanog, igrači NBA lige, granična linija zemlje koja će nestati, položeni upaljač, revolver ili čudna staklena boca za kućno zdelani alkohol... Večeras sam seo za svoj sto, u mislima, i svetlo je, nema buke, ulična svetiljka i dalje ne radi, u njoj je gnezdo za ptice, podrostoci uz opštu podršku malaju grafite, koji su uz to ružni i nečitljivi, ne može se biti konformistički subverzivac i umetnik iskoraka, ili ipak može, sumnjam da podrostoci sa tvrdim dijalektom, komšijskim replikama i auto-sprejevima znaju šta znače sve ove reči: konformizam, subverzija, možda su i uvereni da su umetnici, street art, nekada je bilo samo po sebi ružno išta šarati po zgradi, nedopušteno takođe, imena luda..., sada smo svi naši, barice prosečnosti, oni koji misle misle za sebe, i kada bi hteli, mada se ne usuđuju, nemaju gde objaviti svoje prosuđivanje, ako nekako negde objave, brzo se pitaju, kada ih zagluhne muk, za koga su to učinili, sručiti istinu gomili u lice, onima koji stasavaju isti kao oni sa kojima si odrastao, koji znaju tek da se uklope i ne štrče, kao oni koji su živote proveli u strahu i ispunjavanju direktiva, jadno provincijsko kolo, omča pokornosti i banalnosti koja se godinama steže oko vrata i sprečava dovod vazduha u pluća, građaninu pokornom se muti u glavi, ređaju se slike rajskih perivoja i državnih hurija, ushit se rađa, potuljenost će najzad biti nagrađena. Držim se čvrsto ivice, u mislima. Da li se ikada čovek odvoji od osujećenosti koju je nekad progutao i vario je dugo dok nije zaboravio na nju? Ovde gde jedina promena jeste bezvoljnost koja jača s godinama, kao stomačni virus koji natera bližnje da se zatvore u svoje stanove kao u bunkere i grobnice. Brodolomnik stola, ispod je plitka bara koja će me progutati s porugom.