Ko veruje da u Srbiji postoji rodna ravnopravnost, samo neka uzme domaće priručnike za roditelje i razuveriće se grdno. Ako bismo dosledno opisivali ovdašnju porodicu samo na osnovu raspoložive literature, zaključak bi bio da deca u Srbiji imaju samo jednog roditelja – majku. Vreme je, prema tome, da i mi očevi najzad dignemo glas protiv ove diskriminacije i da zahtevamo priznavanje naših elementarnih roditeljskih prava.

U prilog ovoj inicijativi navodim nekoliko zajedljivih opaski o priručnicima za ishranu dece. Uzorak nipošto nije slučajan, reč je o kanonizovanim publikacijama, dostupnim u svim domovima zdravlja, koje pedijatri dele šakom i kapom – dakle, o prvoj liniji informacija koje dobijaju roditelji u Srbiji. Reportaža o Zemunskom porodilištu iz Nutricije (br. 24/2013) nudi slike koje vrede hiljadu reči – kompletno osoblje na slici je žensko, a na preostalim fotografijama vidimo isključivo majke sa novorođenim bebama. Na kraju teksta, dr Vanja govori i o teškim trenucima na neonatologiji: „Najtužniji su nam dani kada majka ostavi bebu... Prošle godine imali smo oko četiri ostavljene bebe“. Odusustvo muškog osoblja još bismo mogli i da progutamo – nisu fotogenički, u drugoj su smeni, više ih ima po drugim porodilištima... Ali očevi, šta je sa njima? Ni reči o tome da li i oni ostavljaju bebe. Dakle: ako majke ostave decu, to je tužno. Ako ih ostavi otac, to se ili podrazumeva ili nije vredno pomena.

U Vodiču za ishranu i negu u prvoj godini (specijalno izdanje Nutricije), ista slika – tekst o ishrani odojčadi otvara rečenica: „Majke često traže savet o ishrani dece sa manjim gastrointestimalnim simptomima ili problemima ishrane“. Šta to znači? Da očevi ne traže savet, zato što tate to rade najbolje, ili pošto se podrazumeva da se oni ne bave ishranom deteta, barem dok on(o) ne stasa za pečenje i kavurmu? Tematski srodan prilog Uvođenje dopunske ishrane, naizgled, neutralno je intoniran – ne pominju se ni otac ni majka već se opisuju korisne namirnice. Ali, da se čovek slučajno ne zbuni, tu je ponovo slika od hiljadu reči, nasmejana mama sa jabukom u ustima i kolicima punim povrća i zeleniša. Čisto da se zna ko kosi a ko vodu nosi.

No sve je to šala u poređenju sa Školom ishrane, sa nadnaslovom Mamina. Krenimo redom: „žene koje nemaju dovoljno mleka ne treba da brinu kada je u pitanju imunitet njihovih beba“ (str. 15). Ili: „Sve mame, naročito one koje su to po prvi put, suočavaju se sa dilemom da li njihovo dete dovoljno jede“ (21) – Naravoučenije bi glasilo: neka se mame ugledaju na tate, koji, ako sledimo argumentum ex silentio, niti imaju dileme niti brinu za svoju decu. Zatim sledi malo nauke, pa saznajemo kako su u časopisu Pediatric objavili istraživanje o tome „u kom su periodu mame najčešće uvodile čvrstu hranu u ishranu svojih mališana“ (str. 21). Da li iz ovoga sledi da su deca koju hrane očevi isključena iz razmatranja, ili su ona jednostavno genetski nemoguća, kao ženska hemofilija?

Reč tata pominje se, prvi i jedini put, tek na stranici 42 („Jedem isto što i mama i tata“)! No, da ne bude zabune, već u sledećem tekstu saznajemo da: „Većina mama pravi džem u periodu od maja do decembra, mada postoji i mogućnost da se voće u sezoni zamrzne, pa da se kasnije iskoristi“ (44). Upadljiva je neisključivost autorke članka, koja dopušta da neke mame naprave džem i na proleće, kad mu vreme nije. Ali mogućnost da neko drugi osim mame napravi džem, izgleda, ne postoji.  Napomena za antropologe: muškarac u Srbiji ipak može prekršiti ovaj tabu i prići kazanu sa šljivama, ali samo u krakotrajnom jesenjem periodu pečenja rakije. Da parafraziram Žižekovu opasku o tome da je danas lakše zamisliti smak sveta nego smak kapitalizma, u Srbiji je lakše zamisliti nestanak nacije nego muškarca koji brine o deci. Zašto? Smućkavanje veštačkog mleka ili pirinčane kaše jednostavije je i kratkotrajnije od kuvanje kafe. Čak ni za zahtevije obroke nije potrebno biti Džejmi Oliver. Oljuštiš i isečeš jabuku, šargarepu ili krompir na kriške, prokuvaš u lončetu desetak minuta, samelješ u blenderu 45 sekundi i eto ti obroka. Lakše nego rasklopiti Kalašnjikov.

Već čujem zle jezike kako govore – pa šta hoćeš, da kao Šveđani izbacimo iz upotrebe reči mama i tata, ili da nam decu usvajaju LGBT-ijevci? Jeste, Šveđani smatraju političkom korektnošću da roditeljstvo ne svode isključivo pod „mama i tata“, i uz to su država sa najvećim radnim doprinosom žena u svetu i najvećim procentom muškaraca koji koriste roditeljsko odsustvo. Njihove mame nisu biološki predodređene za kolica u supermarketu, kuvanje džema i hranjenje dece, nego se mogu, zamislite, baviti i karijerom i raditi ubrzo nakon porođaja ako se supružnici tako dogovore. Usput su i zemlja sa demografskim rastom, i to ne samo zahvaljujući imigraciji. Drugim rečima, žena koja se porodi u Švedskoj nije time okončala svoj život u pogledu karijere, izlazaka, putovanja...

Ali pustimo mi Švedsku, koja je u XXII veku, ja jedva preživljavam u Srbiji i u ovom XXI. Odnedavno imamo i političku platformu sa parolom „Porodica na prvom mestu“. Nemojmo se zavaravati, ta porodica počiva na principu - majka koja ’rani sina (kao bi ga, jelte, slala na vojsku), sve ostalo su sitnice. A posteri Srbske akcije na kojima vidimo šumadjsku Madonnu sa sinčićem u rukama, sasređenom paljbom jasno stavljaju do znanja koje su to porodične vrednosti – žene treba da peru, kuvaju, hrane i podižu decu, dok se muškarci bave politikom, peku rakiju i idu u rat. Pa to smo već probali toliko puta, hajde sad malo umesto puške flašicu i varjaču u ruke.

I Kuhinja je Srbija.