Ponedeljak 30. septembar 2013.
Piše: Saša Ilić

Gutanje žaba

Beogradski prajd 2013.

Izgleda da je većina “žaba” iz alegorije premijera Zorana Đinđića preživela i danas stoji na evropskom putu kojim se uputila srpska Vlada; stoji i čeka da ih neko “proguta”. Dačić je do sada progutao kosovsku, Vučić donekle fiskalnu, međutim onu koja predstavlja poštovanje LGBT prava u Srbiji za aktuelne srpske političare predstavlja, izgleda, najteži zalogaj. Po tom pitanju, vicepremijer Vučić se ne razlikuje od svog rivala Dragana Đilasa, koji se proslavio svojim homofobnim stavovima, braneći Beograd od onih “čija bi seksualna opredeljenja trebalo da ostanu u čeitiri zida”. On je te 2009. godine deklarativno podržao Paradu ponosa, ali je odmah potom zavapio da je ugrožena bezbednost grada, te da bi se “seksualna opredeljenja, prema njegovom patrijarhalnom vaspitanju, trebalo tretirati kao privatnu stvar”. Sa ovakvim stavom, koji je zdušno podržavao i ostatak vlasti, posebno tadašnji ministar policije Ivica Dačić (čiji je sindikat sa Dverima brinuo o bezbednosti države), bilo je nemoguće učiniti bilo šta. Ni naredne godine, kada je uz veliko policijsko obezbeđenje organizovan Prajd, Dačićeva policija nije uspela da predupredi napad oko 6000 huligana, koji su predvođeni navijačima i obrazovcima demolirali grad. Demonstracija nemoći policije i države trebalo je da sa vrha signalizira građanstvu kako je promocija LGBT prava toliko opasna za Srbiju da nas niko ne može spasiti od njenih negativnih posledica. Policija je u Beogradu, uostalom, često glumila nemoć, dozvoljavajući huliganima da rade po receptu nekih drugih centara moći, sa kojima je država oduvek bila u dosluhu. Slično se događalo u vreme Koštuničinog mitinga “Kosovo je Srbija”, kada su napadnute i zapaljene hrvatska i američka ambasada, ili kada je nekoliko godina ranije zapaljena Bajrakli džamija. Tadašnji gensek radikala Aleksandar Vučić je od pogibije jednog jurišnika na ambasadu SAD gradio svoj kosovski narativ, optužujući neke medije i političare za “svakodnevno provociranje građana svojim zalaganjem za nezavisnost Kosova”. Danas za vicepremijera Vučića nema više kosovskih provokacija, međutim LGBT prava stoje kao “nesvarljivi” deo evropske agende.

 

Foto: Vera Vujošević

 

Vicepremijer je pre nekoliko dana izašao pred javnost i, poput Đilasa nekad, saopštio da će on učiniti sve da “obezbedi mir i bezbednost za sve učesnike tog skupa, ako uopšte bude doneta odluka da se Parada održi”. Vučić je potom dodao da on neće učestvovati na Prajdu jer “ne želi da bude licemer i neće da jedno govori u domaćoj javnosti, a drugo drugima, te da stoga neće da učestvuje”. O tome šta ova formulacija znači, već je pisano u retkim (elektronskim) medijima u Srbiji, koji još uvek kritički misle o vladavini koalicije naprednjaka i socijalista. Ostali su zadivljeni fantastičnom, gotovo biblijskom transformacijom nekadašnjeg generalnog sekretara SRS. On je pritom dodao da je prezadovoljan svojom strankom, jer su zahvaljujući njenim odlukama u rekonstruisanu Vladu ušli neki ljudi koji su “najavili da će učestvovati na Paradi”. On je pritom mislio na Branka Ružića, ministra bez portfelja zaduženog za evrointegracije kao i na Tanju Miščević, glavnog pregovarača sa EU, koji su ovih dana najavili svoje učešće na Prajdu. Reklo bi se da je Vučić najzadovoljniji sobom, jer kako drugačije tumačiti njegove iskaze koji nisu usmereni prema promociji LGBT prava, pa čak ni prema tim retkim akterima vlasti koji su se odlučili da podrže Prajd, već prema organizaciji koja je to omogućila, tj. SNS-u. Poznato je, međutim, da on autoritarno upravlja ovom strankom te se prema tome može smatrati da je jasno čija je zasluga za “približavanje Evropi”, najveća. Razume se – njegova, Vučićeva. Naravno, nema veze što je on svojom ogradom od licemerja poručio većinskoj Srbiji da on sa tom Paradom ne želi da ima ništa, te da će radije ostati u svoja četiri zida dok sve ne prođe. Mogu Ružić i Miščevićeva kao eksponenti Vlade da pronesu i njegov steg u tri boje tog dana ulicama Beograda. On će za to vreme variti “žabu” daleko od očiju javnosti i pitaće se u jednom trenutku, kada Naši i 1389, pod geslom “Marš na Prajd!”, budu napali Paradu, za koga on to svim srcem navija, otvoreno i bez licemerja.

 

Kada bismo se podsetili Vučićeve savlovske faze, mogli bismo da utvrdimo kako ovom političaru nije bilo teško da izlazi na ulicu kada je trebalo braniti prava uhapšenog Radovana Karadžića, ispraćati Šešelja u Hag, demonstrirati sedeći na stiroporu protiv nenarodne vlasti, kao i u ostalim muškim, mačo i patrijarhalnim akcijama. Međutim, Prajd, iako važan deo seta evropskih vrednosti, za srbijanskog vicepremijera predstavlja korak koji je najteže napraviti na putu transformacije od genseka SRS ka proevropskom lideru, kakvim ga vidi većina medija, političara, ljudi odbeglih od zakona, te kontroverznih biznismena koji se nadaju da će uz njega lakše zauzeti upražnjeno mesto Miroslava Miškovića u panteonu. Međutim, najteži udarac za vicepremijera bi tek mogao da usledi i to od njegovog dioskura Ivice Dačića, koga ovih dana svi pozivaju da se pridruži Beogradskom prajdu 2013. Sam Dačić je mnogo pragmatičniji od Vučića i on bi to mogao učiniti ukoliko njegova kalkulacija bude pokazala da bi mu taj gest mogao doneti dragocene političke poene. U tom smislu, promocija LGBT prava u Srbiji nikada nije bila stvar istinske borbe za manjinska prava već isključivo stvar politikanstva, kalkulacije i velike homofobije koja vlada ovom zemljom. Retki su bili oni političari koji su istinski shvatali značaj Prajda, dok je Palma bio glasnogovornik većinske Srbije u danima pred potencijalno organizovanje Parade. Ove godine, Beogradski prajd imaće uvod u vidu Nedelje ponosa koja je već počela prethodnog vikenda održavanjem međunarodne konferencije o slobodi okupljanja LGBT zajednice. Međutim, bezbednosna procena samog Prajda, koji je najavljen za 28. septembar, nije još gotova. No možda se ispostavi da je Dačić ovu “žabu” već progutao.

 

Novosti, 27.9.2013.

 

Beton plus arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.