Iako se čini, da predstava Enciklopedija živih, premijerno izvedena 8. novembra u Centru za kulturnu dekontaminaciju (nastala prema tekstu Zlatka Pakovića i Jetona Neziraja uz dramaturške intervencije Borke Pavićević i Škeljzena Malićija), teži osnovnom zaključku da je nacionalizam instrument eksploatacije, njeno ispitivanje posebnog slučaja, odnosa Srba i Albanaca tokom sto godina, ona se gradi ukrštanjem više rakursa. Tu su na prvom mestu istorijska činjenice: zaverenička politika velikih sila na Balkanu, zarobljenost albanskih plemena teškom oskudicom, međusobnim sukobima i patrijarhalnim moralom, imperijalna i često zločinačka politika srpske politike prema albanskom stanovništvu, što će kulminirati devedesetih godina 20. veka.

Scena iz predstave Enciklopedija živih

Takođe, ona dovodi u fokus ponašanje intelektualnih elita i medija u odnosu dva naroda kao slugu zločinačke politike, uz blaćenje, omaložavanje drugog naroda i falsifikovanje činjenica (čemu će, uz navođenje mnogih citata, efektno poslužiti i instrumentalizovanje poznatog slučaja Martinović u kome će se samopovređivanje jednog nesretnika, iskoristiti da se lažima podgreje sukob dva naroda). Ali će se, mnogobrojnim navodima, u predstavi začuti i glas jedne druge elite, nažalost usamljene. Reč je, pre svega, o svedočenju i upozorenju Dimitrija Tucovića, koji je u svojoj knjizi „Srbija i Albanija“ vizionarski predvideo posledice jedne nakazne politike Srbije prema albanskom stanovništvu koja će dovesti do neprijateljstva dva naroda. Takođe, rakurs iz koga se posmatra nesposobnost da se prepoznaju nacionalističke i identitetske zablude (isticanje porekla, zastava, himni istorijskih spomenika) koje produbljuju neprijateljstvo i dovode do žrtvovanja običnog naroda dok političke elite grade na nacionalističkim mantrama svoju poziciju u ovom sukobu.

Kako se u samoj predstavi  razotkriva da pitanje nije prvenstveno nacionalno već klasno u njoj će se izričito navesti:

Svi ovi rakursi omogućuju da se u predstavi ukrste činjenice tragedije sa farsičnim prizorima koje kulminiraju u zajedničkoj večeri albanskih i srpskih političara: Tačija, Vučića i drugih (donekle zamišljenoj jer se zaista desila, mada na njoj nije bio Tači već Edi Rama). Neće se mimoići ni ni onaj aspekt u kome patrijahlni moral i položaj žena biva ugrađen kao podrška ovom nesretnom spletu okolnosti. Ili, da u jednoj ludačkoj sceni pojavljivanja Aleksandra Vučića kroz likove tri glumaca, kao  Sveto trojstvo, ukazuje na momente apsurdnosti Njegove vladavine.

Istovremeno ova predstava je jedna vrsta ne samo čina, već i manifesta. Ona na dramatičan način dovodi u vezu ove različite i naizgled heterogene rakurse. U nju su ugrađeni slučajevi pojedinaca u toj širokoj političkoj fresci. Tako će se u njoj naći i slučaj ubistva Fehmija Aganija, istaknutog kosovskog političara u vreme proganjanja Albanaca 1999. godine, za vreme NATO bombardovanja Srbije. O vojniku srpske vojske koji je odbio da učestvuje u toj egzekuciji. Svedočenja novinara o tim proganjanjima. Istovremeno, predstava ispituje i mogućnost da pozorište bude poligon ne samo estetskog nego i političkog i moralnog čina. Ona je u sklopu više projekata ostvarenih u poslednjih 4-5 godina koji teže ponovnom uspostavljanju odnosa između Srba i Albanaca, koji se, kroz kulturnu razmenu, pozivaju na ostvarivanje ljudskih prava i koji tragaju za mogućim načinima zaustavljanja razdora. Često su i same istrošene, ali upotrebljavane za trenutnu senzaciju, fraze jezika u takvom diskursu su podloga ovog razdora pa, što predstava i čini, takav jezik dekonstruira. Predstava se zalaže za borbu protiv neprijateljstava i za zajedništvo dva naroda, za dijalog ljudi a ne nacija. Za uklanjanja nacionalističke magle koja prikriva suštinu: zloupotrebu naroda u ostvarenju egoističkih ciljeva vladajuće grupe, za uvećanje njenih poseda i moći. Ali ona poziva pozorište da preraste svoju ulogu zabave i, radikalnim sredstvima, posluži ovom osvešćivanju. Jedna od kulminacionih trenutaka predstave jeste priprema za klanje i žrtvovanje jagnjeta. Kao da je ovaj čin jedini mogući u moru hipokrizijskih strategija teatra koja se završavaju na vrćenju u krug i datosti. Žrtva, naizgled posvećena ovom osvešćivanju, emotivno deluje na gledaoce.

Predstava se završava songom “Neće moći dokle hoće” po pesmi Emine Busuladžić. Direktni dokument koji poziva na konačno ustajanje.