Subota 07. septembar 2013.
Piše: Saša Ćirić

DECA JEDU SVOJU REVOLUCIJU

Damir Avdić: Tiket za revoluciju (Algoritam, 2012)

 

 

Leti se čitaju bajate knjige. Recimo one od prošle godine koje si pozajmio a nisi hteo da pišeš o njima po sećanju. Otuda sada priča o Damiru Avdiću, performans kantautoru i literarnom osveženju koje se iznenada pojavljuje, ne rešava ništa i odlazi u legendu. Ovoga puta urbanu legendu o slam propovedniku i konzervativnom subverzivcu, autoru koji posle kafana, kafića i noćnih klubova kao književni topos instalira kladionicu, na casting za likove poziva postdejtonsku izgubljenu generaciju i obrušava se na antiglobalizam i antikapitalizam kao na nove privredne grane industrije (levičarskog) aktivizma.

 

Nekoliko je specifičnosti Avdićevog pisma. On ljubi statičan dramski mizanscen i pozornicu sportske kladionice na koju uz stalne mušterije, kojima je popunjavanje tiketa pre radna obaveza nego karta za obećanu zemlju u jednom pravcu, upadaju retorički obdareni likovi, daidža i Hafa, PTSP-ovac nežnog srca i povratnik iz belog sveta čije su filipike usmerene protiv lokalnog mentaliteta, posebno čamotinje zaparloženosti. Ono što zamagljuje ovu seriju skečeva jeste monološka kanonada likova, ojačana eliminacijom zareza, i razmena baražne vatre replika – komičkih paradoksa. Unutrašnjim i javnim monolozima dominira specifičan skaz, tj. erotski prezasićen govorni idiom sarajevske mladeži koji sadrži obilje alegorijskih referenci na savremeni sport, film i politiku, ali i stihove Avdićeve CD poezije, koja je predmet satiričnih opaski likova u kladionici.

 

stoni fudbal

 

Dvostruk je paradoks Avdićeve jezičke burleske. I njegova proza, kao i muzika, baštini i forsira leksiku i ritam socijalno angažovane, ratno dokumentarne proze i lirike egzistencijalne surovosti, ali na semantičkom planu umesto afirmacije revolucionarnih promena nudi posprdnu kritiku revolucionarnog diskursa u medijima i na javnoj sceni koji zastupaju angažovani umetnici (domaći reperi i filmadžije u prvom redu) i pripadnici NGO sektora. S druge strane, bivši učesnici rata i žestoki momci sa asfalta, daidža i Hafa, su kao guava, spolja tvrdi iznutra sočni i hranljivi: sentimentalni, didaktični i altruistični kao iz dečje slikovnice. Njihov nauk (naspram velikih nedostižnih tema sitne i dostižne radosti) sledi i glavni lik koji ocu savetuje da se mane jalove nostalgije za Titinom državom u kojoj je sve bilo lepše i na svom mestu, već da majci posveti više vremena i izvede je na ručak i na kolače.

 

Labavi okvir Avdićeve dramske novele dodatno je raslabljen na kraju kada uz kršenje „jedinstva mesta radnje“ svoje dangube presvlači u akcione heroje krimi žanra, puštajući ih da pljačkaju filijalu banke u susednom ulazu iste zgrade. Doduše, s ciljem da epizoda poentira efektom burleske i apsurda. Filijala se gasi i u njoj nema para, nesuđeni pljačkaši se dva dana kriju u podrumu ispod banke koji je neko zazidao pa ne mogu da pobegnu kako su planirali, novine su objavile da je opljačkana velika svota novca ali ih niko ne traži, jer su bankari, policija i novine međusobno u dilu da podele novac od osiguranja navodno otuđenog novca.

 

Damir Avdić se i u Tiketu za revoluciju dokazao kao vremešni krstaš/križar/sveti (scenski) ratnik koji razobličava nove medijske i ideološke magle i himere. Autonoman deo njegove priče jeste autentičan bunt zbog bosanskog stanja rđave beskonačnosti, u kome su mladi već zatrovani i ogorčeno besperspektivni a bez svog naročitog doprinosa. U takvom stanju i priziv revolucije za Avdića ne može biti ime nade već je fasada za globalnu prevaru i licemerni biznis.

 

 

 

                                                                   (Novosti, Zagreb, 30. avgust 2013)

Beton plus arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.