Petak 04. decembar 2015.
Piše: Centar za istorijske studije i dijalog

APISE, NE VRATI SE!


Centar za istorijske studije i dijalog (CISiD) izražava svoje negodovanje povodom odluke ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Aleksandra Vulina, o prenosu zemnih ostataka i najavljenoj komemoraciji lika i dela pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Takve odluke iz domena javne komemoracije trebalo bi da se donose nakon opsežnog konsultovanja svih relevantnih faktora i nakon postizanja društvenog i vrednosnog konsenzusa o njihovoj opravdanosti i svrsishodnosti.


Nasuprot tome, aktuelna inicijativa ministra Vulina  je primer kako se ne treba odnositi, čak ni prema neosporno afirmativnim istorijskim ličnostima, a kamoli prema Apisu, čija istorijska uloga i „zasluge“ spadaju u red krajnje kontroverznih pitanja srpske istorije. Umesto pokretanja javne debate i racionalnog sravnjivanja argumenata za i protiv jedne takve inicijative, iz nadležnog ministarstva dolaze patetični izlivi  emocija i ostrašćena retorika, koja sugeriše da se ovim činom obavlja nekakva sveta nacionalna i državna misija.


Nije dobro ukoliko je ova inicijativa potekla od jednog ministra, kao njegov lični omaž Apisu i zaverenicima. S druge strane, s obzirom na simboliku koju otelotvoruje uspomena na Apisa, mnogo je gore i opasnije ukoliko je ovo deo neke šire državne politike u domenu javnih komemoracija. Sve to neminovno pokreće pitanja: Kakvi su mogući motivi ukazivanja državnih počasti Apisu? Kakve se vrednosti slave afirmacijom njegove uloge u srpskoj istoriji? Organizacija javne komemoracije ličnosti koja je svojim neodgovornim ponašanjem narušila sve principe institucionalne subordinacije i kompromitovala ustavni poredak i demokratski ugled Srbije toga vremena čini se u najmanju ruku nelogična u zemlji u kojoj je potrebno izgrađivati institucije i vladavinu prava.


crna-ruka


Obrazloženje


Negativni primer Apisovog nepokoravanja civilnim institucijama društva isuviše se često ponavljao kao pogubni obrazac ponašanja srpskih tajnih službi u novijoj srpskoj istoriji. Ne treba ići daleko u prošlost: ubice srpskog premijera Đinđića na istoj su strani vrednosnog konsenzusa koji bi promovisao lik i delo Apisa. Uz to, čini se da su političke zloupotrebe službi bezbednosti i nemoć civilnih struktura da obezbede punu kontrolu nad njima jedna od konstanti novije srpske istorije. Ova se anomalija  može pratiti – od Sarajevskog atentata, koji su na svoju ruku i protiv volje civilnih vlasti pomogli Apis i ljudi iz vojno-obaveštajne službe – pa sve do aktuelnog institucionalnog spora između zaštitinika građana Saše Jankovića i današnje VBA. Ovacije na sahrani Rankovića i najavljeni prenos Apisovih posmrtnih ostataka spadaju u istu ravan iskazivanja pijeteta prema službama bezbednosti i njihovoj premoći i samovolji u odnosu na civilne vlasti. Da li je Apis ovde prepoznat kao „kolega iz prošlosti“ savremenih službi? Nadamo se da nije i nadamo se da neće biti.


Apis je bio ostrašćeni patriota, ali ciljevi i metode koje je izabrao bili su pogrešni u tolikoj meri da su ugrožavali i narod i državu kojima je bio u službi. Moderna Srbija voli da se ponosi pravima koja su građani Kraljevine uživali 1903–1912. godine. Tada su, gotovo svi punoletni muškarci imali pravo glasa, postojala je sloboda udruživanja i sloboda štampe. U kontekstu najavljene komemoracije treba napomenuti da je Apis, zaklanjajući se iza bučnog patriotizma, dobar deo vremena posvetio borbi protiv ovih tekovina. On i ostali zaverenici su se sve vreme nakon Majskog prevrata mešali u kompetencije civilnih vlasti, cepali su ukaze koji im se nisu sviđali i uvek stavljali do znanja da će silom odgovoriti na svaki pokušaj da se oni liše svog nezakonitog uticaja. Oni su proganjali narodne poslanike, urednike novina i novinare čiji rad im nije bilo po volji.  Oni su ukratko bili jedna subverzivna grupa  koja je imala destruktivni upliv na vođenje državne unutrašnje i spoljne politike.


Ilustrativan je trenutak kada u vreme Aneksione krize, Apisov nasilnik Voja Tankosić utrčava u fijaker Milovana Milovanovića i otvoreno mu preti sabljom. Njihov uticaj se osećao svuda: oni su unapređivali svoje pristalice, a sputavali svoje protivnike. Budući vojvoda Živojin Mišić bio je jedan od onih čija je karijera gotovo uništena usled prepreka koje su postavljali Apis i njegovi drugovi. Primera je puno i veoma su slikoviti. Nije reč o pojedinačnim incidentima, već sistematskom nasilju vršenom od strane dela oficira.


Ono što stoji iznad svega kada je u pitanju istorijski sud o Apisu jeste njegovo neprestano izlaženje izvan okvira definisanih tadašnjim zakonima. Slobodan Jovanović opisao je Apisa kao čoveka „bez kompasa i kontrole“, s druge strane, za većinu stvari kojima je hteo da se bavi jednostavno nije bio dorastao. Dimitrijević je nesumnjivo bio faktor društvene nestabilnosti i simbol onoga što legalna vlast nije mogla da kontroliše. U njegovoj biografiji nema nijedne simbolične afirmativne poruke u vezi sa poželjnim položajem vojske, a naročito obaveštajnih struktura u jednoj uređenoj zemlji.


Ukoliko bi se Apisu odala pošta na takav način kojim bi se njegovo delovanje tumačilo isključivo u pozitivnom kontekstu to bi bila pogubna poruka savremenom srpskom društvu. Poručilo bi se da je poželjno da se tajno organizuju razna društva, da osamostaljena politička volja nasiljem reaguje na svaku kritiku, da oficiri ne slušaju svoje ministre, vladu i Narodnu skupštinu. Institucionalna kontrola nad vojskom i službama bezbednosti jeste i osmišljena kako ljudi kakav je bio Apis ne bi mogli da mešaju svoje privatne i državne obaveštajne poslove i dalje ih koriste za lične potrebe ili potrebe određene grupacije koja deluje nezavisno od države.


Iz svih navedenih razloga CISiD smatra da je ovaj negativan model organizovanja javne komemoracije dobra prilika da se na institucionalnom nivou predvidi i ustanovi razrađena procedura koja bi omogućila konsultovanje stručne javnosti i svih zainteresovanih društvenih faktora koji su u vezi sa simbolikom i sadržajem tih komemoracija.


http://www.internetbilten.com/saopstenja/item/29-povodom-prenosa-apisovih-ostataka-u-srbiju.html#sthash.CDjY9RsI.dpuf

Beton plus arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.