Upravo je objavljen 200-ti broj kulturno propagandnog kompleta „Beton“. Receptura za Beton zahtijeva velike literarne vještine; sigurno je bilo izazovno baviti se teškim  “štemovanjima” po nacionalizmu, palanačkom duhu i svemu što zagađuje ovdašnji književni i kulturni prostor?

Baviti se i nije bilo tako teško kao što je često bilo naporno čitati dela koja odišu mediokritetstvom i početništvom, još i više nego nacionalizmom. Nacionalizam nije dominanta literarne mejnstrim produkcije, ali on je zlatna podloga delovanja većine državnih i kulturnih institucija u Srbiji. Kultura u Srbiji, a ponajviše književnost, odražava dvostruki paradoks. Prvi paradoks je da aktuelni autokratski režim još uvek nema formiranu svoju kulturnu elitu (zato potkupljuje i korumpira ličnosti sa javne scene ne bi li ih uvukao u svoje redove, primeri Aje Jung i Lazara Ristovskog). Drugi paradoks je da u Srbiji postoji konflikt dve vrste nacionalizma: onog, navodno mekšeg, koji je bio kičma prethodnih vlasti i tadašnjeg kulturnog establišmenta i sadašnjeg, koji je maskiran retoričkom simulacijom o evrointegracijama i Briselskim dogovorom. Na kulturnom planu, državni nacionalizam cementira najautoritarniju kulturnu tradiciju koja se ogleda u tzv. borbi za zaštitu ćirilice, savezu države i crkve, reviziji istorije. Tu je državno sponzorisana kultura obična sluškinja nacionalizma. Tako da dok na političkom planu opozicioni nacionalizam napada onaj režimski zbog navodne popustljivosti u pregovorima o Kosovu, dotle na kulturnom planu postoji harmonija dva nacionalizma u promovisanju restriktivnog i autističnog tradicionalizma.

Rekli ste da je “Beton” od početka izlaženja kritički uticao u dva polja: političkom/društvenom i kulturno-književnom”. Šta se promijenilo u književnosti i kulturi tokom dvanaest godina “preispitivanja vrijednosti” onoga što je bilo u fokusu “Betona”?

Sve što se promenilo, promenilo se nagore u oba ta polja, koja su međusobno čvršće povezana nego što to licemeri u kulturnom polju žele da priznaju. Ono što je pre 12 i po godina delovalo kao pokušaj društva u Srbiji da se suoči s prošlošću i kako-tako razvija nekakve demokratske standarde, dolaskom Vučića i naprednjaka je poništeno. Njegova navodna proevropska agenda je Potemkinovo selo, jedna nedosledna retorička magla koja skriva ustoličenje Vučićeve samovlasti, na način jednog Putina, Erdogana ili Orbana. Zadatak državno sponzorisane kulture je da vrati stari sjaj nekadašnjih mitomanskih zabluda, istorijsku autoviktimizaciju i bežanje od srpske odgovornosti za ratove i zločine. Veliki problem je što se na tom zadatku, sasvim svesno, nalazi kulturna elita u Srbiji, većina pisaca i udruženja, koja – bilo iz uverenja, bilo iz kukavičluka – dozvoljava da procesi u kulturi idu u tom smeru.

Kakva je onda aktuelna srpska književna scena koja je tradicionalno polarizovana na urbane proevrospske pisce i naci-književnike koji istrajavaju na matrici Matije Bećkovića i “Knjige o Milutinu” i kakve su refleksije aktuelne politike prema tim odnosima?

Ta podela na „urbane proevropljane“ i nacionaliste, koji bi trebalo onda da budu seoskog porekla, ne postoji i pitanje je da li je postojala nakon 1970-ih, kada je većina predominantno počela da se rađa u gradovima. Danas su i desnica i ekstremna desnica, i u politici i u kulturi, takođe urbani. Na kulturnoj sceni postoje: tvrdi i meki nacionalisti (kao meko i tvrdo kuvana jaja, skuvana u mutnoj vodi istog ideološkog bućkuriša), veliki broj oportunista koji pristaju uz svaku dominantnu struju i podeljena i malobrojna kritička inteligencija, od koje jedan deo lamentira za vladavinom Demokratske stranke, dok drugi deo nastavlja da kritikuje ovaj režim, jož žešće nego prethodni, kao i da razobličava taj savez dva nacionalizma. Uzgred, bivši pesnik koga ste pomenuli, u Betonu poznat kao Šerlok Ćerač, nadgrobničar i vlasnik kolekcije izanđalih metafora, bio je prominentna ličnost prethodnog režima, a taj status je zadržao i u ovom. On je otvorio ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu, što, „viđu čuda“, nije pošlo za rukom ni Dobrici Ćosiću.

Objavili ste knjigu eseja i kritika “Ne uzimaj me u usta – kritika zajedljivog uma” (Zagreb, 2016), koja se smatra povratkom “prave” književne kritike u književne tokove  regiona. Zašto se jedan autor opredjeljuje za pisanje određenog žanra, šta je vas navelo da pišete književnu kritiku?

Zato što me je književna kritika oduvek privlačila kao profesionalno čitanje koje nudi priliku da se razvija vlastiti ukus. Dodatni podstrek, posebno od doba pokretenja Betona, 2006, iako sam je pisao i godinama pre toga, je taj što su se retki usuđivali da osporavaju vrednost nagrađivanih knjiga, odnosno novih knjiga uopšte, da ukazuju na njihove loše strane ili da dekonstruišu njihov ideološki bagaž. Drugim rečima, nedostatak negativne književne kritike je motivisao moj polemički poriv. I treće, književna kritika je kreativna aktivnost, kako su to tvrdili još Skerlićevi naslednici, na „razmeđi“ privatnog i naučnog, u stalnom riziku od pristrasnog, interesnog, neukog ili kratkovidog čitanja i procene, pa zahteva u isto vreme i veštinu i znanje i smelost i rafiniran i nijansiran ukus. Elem, književna kritika izgrađuje ne samo estetski ukus, već i karakter.

Šta biste izdvojili kao dominantne karakteristike postjugoslovenske književne produkcije i šta danas osim ekonomije izdavaštva povezuje književnost YU-regije?

Razume se, pomenuću samo neke. Postjugoslovenske književnosti, kao i društva, povezuje zajedničko nasleđe, antifašističko, jugoslovensko i socijalističko, kao i zajednički problemi, tranzicioni i post-tranzicioni, ratovi, zločini, privatizacija država, nerešeni konflikti i politička instrumentalizacija istorije. Sve to se, više ili manje, ogleda u delima tzv. recentne literarne produkcije. S druge strane, ove književnosti (ipak je primerenije koristiti plural) odlikuje razvoj žanrovskih modela proze, senzibilitet za manjinske grupe (socijalne, etničke, seksualne), kao i za teme koje je mejnstrim tabuisao (zločini vlastite strane, ali i zločini prema ne samo Jevrejima, već i Nemcima posle Drugog svetskog rata – u istorijskim romanima na primer). Drago mi je što se naporedo javljaju autori kojima je blizak eksperimentalan pristup i u poeziji i u prozi, koji su svesni supstancijalnosti umetničke forme i potrebe posvećenog rada na vlastitom stilu.

U Vašim književnim kritikama vidljiva su dva pravca, jedan je da volite da plivate neprekidno protiv struje, (mutne), a drugo su visoki književno-kritički kriterijumi. Šta je presudno da se u vašim tekstovima ova dva pravca podudaraju, odnosno šta Vas najprije privuče da pišete o nekoj knjizi?

Privlače me nagrađene i, posebno, izvikane knjige, da im lično izmerim težinu i proverim sud žirija; knjige autorki i autora koje poznajem i naročito one koje cenim, da vidim kojim smerom idu i da se nisu na tom putu malo „zaneli“; knjige autorki i autora koji se probijaju i stiču ime, jer im treba dati podršku i ukazati na eventualne greške neiskustva. Na poseban način me privlače ideološki tendenciozne i podmukle knjige.

Hvala na pohvali u Vašem pitanju. Ako prihvatim Vašu figuru plivača protiv struje, iako sam u stvarnosti osrednji plivač, ja to nisam izabrao, takve su (bile i ostale) okolnosti. Jednostavno malo je kompetentno-kuražnih plivača i plivačica. Oko kriterijuma vrednovanja književnih dela bi se dalo razgovarati dugo i zanimljivo, ali ja verujem da mi je vrednost knjige na prvom mestu. Pošto nijedan čitalac, profesionalni ili amaterski, bio kritičar ili naučnik, nije nepogrešiv niti njegov je ukus najmerodavniji, na književnoj sceni je neophodan dijalog. Svoje kritike (u zagrebačkim Novostima, Betonu i koekude) doživljavam upravo kao vlastiti prilog takvom književnom i kulturnom dijalogu, kojeg uglavnom nema.

Koliko se u savremenim književnim tokovima, miješanjem i promjenom žanrova, multimedijalnim uticajima itd, promijenio i taj odnos književnog teksta i kritike i šta danas za čitaoce ili pisca znači književna kritika?

Moj stav je da internet, društvene mreže, virtuelna realnost i sl., ništa suštinski nisu promenili u pristupu čitalaca i kritičara knjizi, iako jesu, i to ogromno, promenili tehnološki kontekst, u smislu dostupnosti teksta i toga šta je knjiga. Takođe, svako preko svojih komentara na FB postaje kritičar, dok postovanjem teksta na blogu de facto postaje pisac. Ali kriterijumi procene, kao i odnosi moći i delovanje kulturnih modela u jednom društvu, stvari su znatno dublje od tehnoloških inovacija. Kao što znamo, do promena u glavama (čuveni Mašanov „prelom u mozgu“) dolazi teško i retko, ako ikad. A i kad dođe, ništa ne garantuje da će takve promene biti prihvatljive i progresivne.

Za pisce književna kritika još i znači nešto: to je dokaz da je neko barem listao njegovu knjigu i najčešće je prva vrednosna provera njegovog učinka. Zapravo, danas je uspeh da neka knjiga doživi objavljen prikaz. Međutim, i kad se to desi, mnogi od takvih prikaza su advertajzing ili prijateljska simulacija kritike. Prostora za kritiku je malo, mnogi od medija, posebno u Srbiji, taj prostor cenzurišu (o čemu i kako pisati), negativna kritika je takoreći anatemisana i zabranjena, književni časopisi su decenijama u finansijskoj i uređivačkoj krizi, pa je pravo čudo dobiti argumentovanu i iskrenu kritiku.

Za čitaoce književne kritike znače puno manje; za neke ne znače gotovo ništa. Pretpostavljam da deo odgovornosti za takav status kritike kod čitalaca imaju upravo lažni kritičari i kritičarke ili simulanti, oni koji pišu ono što ne misle i koji pristaju na autocenzuru.

Knjigu “Ujed istorije” objavili ste u Ulcinju 2009. godine. Šta možete reći o aktuelnoj crnogorskoj književnoj sceni u kontekstu ovih eseja i kritika koje ste pisali na temu postjugoslovenske književnosti?

Pomenuta knjižica je zapravo tek deo nikad dovršenog predgovora za hrestomatiju savremene crnogorske književnosti koju je trebalo da uredim, što se nikada nije desilo zbog razmimoilaženja stavova sa izdavačem oko toga šta jeste savremena crnogorska književnost. Bio sam mišljenja, a to je čini mi se i danas važno kao pre deset godina, da savremena crnogorska književnost mora da obuhvata sve autorke i autore iz Crne Gore ma kako da se nacionalno izjašnjavaju i ma kojim jezikom da pišu, Crnogorci, Srbi, Bošnjaci/Muslimani, Albanci, Hrvati itd, ali i sve autore koji su bilo biografski bilo književno vezani za kulturni prostor Crne Gore. Takav pristup imaju u Bosni i Hercegovini, pa su tako kao bh pisci prihvaćeni i Aleksandar Hemon i Miljenko Jergović i Vladimir Pištalo, na primer, iako je svako od pobrojanih „još nešto“: američki, srpski ili hrvatski pisac, kao što su svi oni i postjugoslovenski pisci.

Savremenu crnogorsku književnost rado čitam. Istakao bih regionalni portal „Proleter“, koji uređuje talentovani pesnik Vladimir Đurišić, podgoričku izdavačku kuću „Žuta kornjača“ braće Đurović, pojavu pisaca kakvi su Vojislav Pejović i atipični Stefan Bošković, te nove ženske glasove u crnogorskoj prozi (Ksenija Radović). Od najnovijih knjiga istakao bih kapitalni roman Ognjena Spahića Calypso, koji je iznenadio sve, pa ga i zaslužena priznanja zaobilaze, kao i roman Mađarska rečenica Andreja Nikolaidisa, koji ide u red njegovih najboljih dela, uz Dolazak i Mimezis. Dramu naratora tog romana možemo razumeti i kao dramu savremenog intelektualca koji se nalazi između magnetnog polja establišmenta i slobode nezavisnosti u kojoj si prepušten sam sebi.