2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.101  DANAS, Utorak 27. jul 2010.   Piše: Erna Murić IDENTITETI I KOČNICE     Bila nam je Srebrenica. Simboličko mjesto, zaposjednuto govorima/šutnjama koji ga markiraju/prekrižuju shodno vlastitim i uvijek pogrešnim čitanjima. Dok se čeka ili ćuti 12.juli, umnožavaju se kako retorike osporavanja tako i retorike glorificiranja, uzdizanje i snishodljivost, čemerna stvarnost bosanska. No, u ovom tekstu, Srebrenica je samo povod da se progovori i upita o slijepim ulicama današnje građenke i građanina, o zatvorenim njihovim prozorima/umovima. Gdje se to i kada otpočelo sa bespoštednim izjednačavanjem religijskog i svakog drugog (čitaj: nacionalnog) identiteta? Jer, čini se da religijski identiteti, sve ako ih i ne nosite kao perjanice, preuzimaju ličnost u cjelosti, tako da, omen est nomen, bivate prećutno i protivoljno klasificirani u primjerene vam ladice. Idealna nesanica bosanskohercegovačkog društva je upravo ova iz koje se ne budimo: identizacija (prema: kolonizacija) znači da Trojstvo vječno vlada i da bi idealni predsjednik ove države nužno morati biti tripliciran, mogući hibrid, troruko čudovište. Jer, kako drugačije nazivamo/mislimo/imaginiramo one koji ne pristaju ili, sačuvaj Bože, žive na granicama, uzimajući od svake, ne pristajući samo na jedan, isključiv, nemogući izbor. Doslovnije: koliko glasova nam danas poručuje o tome da biti pravoslavac ne mora isključivo biti Srbin (i obratno) ili da biti Bošnjak ne mora značiti biti musliman, biti vjernik uopšte. Deklarativi religijski identitet, dobro poznat u političko-nacionalnoj retorici, većma je trendovsko stajalište: to je, recimo iskreno, ubilački     identitet par excellance. Idealna nesanica završava u noćnoj mori vječnog kruženja: ti si ovo jer ovo si ti. Ovo si ti. Čak i ako nemam blage veze o tome šta je ovo i šta si ti. Kažu, luda država. Ne mislim da je luda, uopće, utoliko ukoliko ludost podrazumjeva jednu sreću izmještenja, radost prevazilaženja. Ne, jer ova država (federacija? republika?) ukotvljuje se na mjestu susreta Istoga, odbijajući mogućnost priziva. Radije, glupa država, kojom vladaju mitolozi. Doslovce, i svi. Jadni mi mladi i oni koji se osjećaju mladim jer su bez posla. Ako pokucam na vrata Banjaluke ili Bijeljine, neće li me maršnuti jer donosim opasnost balijanstva? A možda je to samo moja predodžba, možda bih se trebala uvjeriti, noseći optimizam kao baklju vlastite ludosti  BETON BR.94  DANAS, Utorak 20. april 2010.   Piše: Dušan Pržulj NEOHANDŽAR     Sećam se dobro toga dana 1990. godine u Sarajevu. U ulici Juraja Najdharta, u sarajevskom tada najlepšem i arhitektonski najmodernijem naselju Nova Breka, desio se jedan politički incident. Imao sam 11 godina. Posle fudbalske utakmice na malom travnatom terenu u toj ulici, prešli smo na betonski deo i tu okupljeni uz smeh i čukanje lopte, bili smo svedoci neobičnog političkog performansa jednog od nas. Kažem političkog na osnovu kasnijih spoznaja o tome šta je uopšte političko, nacionalno, fašističko i antifašističko. Tada jednostavno nisam imao nikakvu ideološku niti nacionalnu samosvest. Naš drug Emir koji je bio i na jednom mom rođendanu, stao je na jednu nogu, raširio ruke i počeo da peva pesmu čiji sadržaj do tada moje uši nisu čule. Pevao je o nekakvom ustajanju na oružje, polumesecu i zvezdi, Muslimanima. Sećanja su trošna, teško je prisetiti se svih reči, ali sećanje me ne vara da se niko nije ni brecnuo na to njegovo izvođenje, samo je jedan drug nešto promrmljao o handžar diviziji i to je bilo sve. Razišli smo se kao i uvek i pošli svojim kućama. Dan posle, njegova majka me presrela kod haustora moje zgrade i pozvala u njihov stan, rekavši mi da Emirov otac Besim želi da priča sa mnom. Niko me nikada od starijih nije zvao ni na kakve razgovore, a posebno ne na razgovor koji je imao nekakvu čudnu auru, koju moje mlado srce do tada nije moglo osetiti. I dok je majka zatvarala vrata dočekao me Emirov otac sa ispruženom rukom i pozvao da sednem. Sećam se dobro tih reči kojima mi se izvinjavao zbog pesme koju je Emir pevao. Ja tada nisam znao ni šta je handžar niti da li je istina to što je izvalio jedan od drugova, ali bilo mi je sada potpuno jasno da se u pesmi na određeni način peva i o meni. Rekao je kako se Emir izlupetao i da mi se mnogo izvinjava za sve to i da zna da sam ja Srbin i da se on ne slaže sa tim Emirovim urlikanjem. Ja sam primio izvinjenje ne znajući šta to sve znači, bivajući ponosan na svoj prvi politički razgovor. Ja, klinac od 11 godina, prvi put sam doživeo da me neko svrstava na jednu stranu i povlači ideološke zaključke o mogućoj uvređenosti zbog slučajnog izleta njegovog sina. Sve sam to skoro zaboravio, sve dok nije počelo ratno divljanje u Sarajevu 1992. Tada sam u ratu postao svestan kojem narodu pripadam, pitavši to svog oca, baš uoči samih dešavanja u gradu. „Tata šta sam ja? Čuo sam da postoje Amerikanci, Hrvati, Muslimani. Šta sam ja?“.Otac je zatvarajući drvenu vitrinu rekao: „Ti si Srbin.Djed ti je bio Srbin. I ja sam Srbin. Pa i ti si Srbin.“ I na handžar sam zaboravio. Načuo sam u par navratao o toj zloglasnoj SS jedinici i pročitao par članaka o svemu tome, ali da će se moje oči ponovno susresti sa redizajniranom handžar divizijom, to ni u snovima nisam mogao da poverujem. Moj bivši drug Emir je sada negde daleko, ne živi više u Sarajevu. Možda je sada vatreni antifašista koji lomi noseve svim desnim ekstremistima negde tamo u Americi ili Evropi. Još odavno, negde posle dvehiljadite, čuo sam da je Emirov otac Besim umro. I zbog toga mi je bilo žao. Žao mi je bilo i Emira, ali i Besima, mog prvog političkog sagovornika u životu. Onda sam tog februarskog dana na web portalu E-novina ugledao članak novinara Petra Lukovića, počasnog građanina grada Sarajeva, o neohandžar diviziji. Kratak članak koji me nije zadovoljio, pa sam odmah počeo da tražim na mreži nešto više o toj novinskoj i političkoj poslastici. Prvo sam našao Facebook grupu, na kojoj sam video link www.bosnacenter.com. Pohrlio sam na sajt i ponovo se suočio sa svojim političkim     detinjstvom, jer ono zaista jeste bilo takvo svima nama koje je rat u Sarajevu zakačio u tim najranijim godinama.I zato su nam svima u naše biografske embrione upisani tekstovi bar nekih od politika koje su bile i još uvek jesu aktuelne. Moj djed Dušan je bio učesnik Narodnooslobodilačkih ratova, dok je pradeda Vaso čudnim sledom okolnosti bio učesnik Oktobarske revolucije, nakon tuče sa jednim austrougarskim vojnikom i to sa smrtnim ishodom u kojem su dotičnom prosuta creva, tako što je u prostoriji u kojoj su se pohrvali na ferku austrougarski vojnik bio nadjačan i silovito navučen na šiljak vojničkog kreveta, nakon čega su mu se creva prosula. Posle toga je pradeda iz Mađarske prebegao u Rusiju i tamo prvi započeo revolucionarnu naraciju u mojoj porodici. Iskustava u narodnooslobodilačkim ratovima dva moja pretka bilo je i previše, tako da je to stvorilo dobrano zasićenje kod mene da bih se bavio tom temom. Tek kasnije sam otkrio drugu stranu II svetskog rata. A među tim ekstremnim pojavama i 13. brdsku SS handžar diviziju. Onaj i oni koji su je reaktivirali nisu nimalo politički naivni i prozorljivi. Vreme kao da je pogodno za takvo nešto. Velika kriza BiH državnosti, ekonomska, religiozna i svaka druga kriza duboko zarivaju svoje nokte u tkivo te zemlje. Kame ili handžara je bilo i previše. Povratak kame govori ne o žeđi za krvlju, jer je valjda toga svima dosta, već o nečemu važnijem, a to je ponovno uspostavljanje, sada i sa bošnjačke strane, kontinuiteta sa političkim praksama iz II svetskog rata, što može poslužiti kao argument svima onima koji su branili tezu da je rat u Bosni samo nastavak nerašćišćenih poslova iz II svetskog rata, posebno klaonica u Istočnoj Bosni. Kada uđemo na sajt www.bosnacenter.com dočekaće nas čudan grb sastavljen od ljiljana, nečega što jako liči na kukasti krst i naziva Bosanski pokret nacionalnog ponosa, sa dodatkom pokliča u pismu koje jako podseća na goticu: Slava Bosni. Postoje i posebne odrednice o samom pokretu, ideologiji, Ilirima, Gotima, Slavenima, Keltima, kao i odeljak o svim objavljenim kolumnama o njima. Nalazimo tu i odeljak o njihovim ideološkim i nacionalnim neprijateljima, njihove stavove o rasnim problemima, kao i deo o handžar diviziji. Stavovi BPNP centrirani su na sekularnu državu Bošnjaka bez obzira na versku pripadnost. U pitanju je beli stanovnik Bosne. Dalje stoji da za sada svoje delovanje ograničavaju na sadašnje granice Bosne, ali da će nastojati da povrate granice stare bosanske kraljevine. Zalažu se i za nacionalizaciju celokupne imovine koja bi se njihovom borbom morala naći u bošnjačkim rukama. BPNP je takođe i protiv ulaska Bosne u EU i NATO, a razlog tome je cionistička elita koja stoji iza samog projekta globalizacije. Postojeći dan državnosti BiH odbacuju i promovišu 29. avgust kao datum kada je doneta povelja bosanskog bana Kulina. Opozitne ideologije su im komunizam, cionizam, kapitalizam i islamizam, a ideologija iza koje stoje jeste bosanski nacionalizam. Na kraju ističu značaj porodice kao centralne vrednosti, oštro se ograđujući od svih seksualnih identiteta koji se suprostavljaju heteroseksualnoj hegemoniji. U pododeljku Rasa odeljka Ideologije otvoreno se i bez imalo kamufliranja nekoliko puta citira Adolf Hitler sa propratnim tekstom anonimnog autora. Čineći ovo, ljudi koji stoje iza ove organizacije uspostavljaju kontinuitet sa zločinačkom praksom 13. oružane brdske SS Handžar divizije. Oni tako dodatno destabilišu postojeću naraciju o zločinima počinjenim u BiH tokom devedesetih, nepotrebno otvarajući debatu o zločinima u BiH tokom čitave njene istorije, ali i o motivima zločina koji su se desili tokom proteklog rata. Zločini Handžar divizije su bili jezivi i odvijali su se na području Brčkog, Bijeljine, Lopara, Zvornika, Ugljevika, Šekovića, Vlasenice, Gradačca, Bosanskog Šamca, Tuzle, Lukavca i Kladnja. Na tim lokacijama pobijeno je oko 1800 lica, dok je na teritoriji Šida, Sremske Rače i Vinkovaca ubijeno 700 osoba. Pored svega, još im se ubraja i slanje preko 5000 ljudi u koncentracione logore. Ovakve rekontekstualizacije zločina počinjenih u II svetskom ratu otvaraju novu stranicu u reviziji bosanske istorije, dodatno relativizujući kraj samog rata, kao i njegove početke, dopuštajući da se govor o zločinu pretvara u govor koji će sve više zločin videti kao mesto kreiranja novih politika i energiju za generisanje političkog polja u kojem će se poigravanjem sa tekstovima o zločinu najviše poigrati sa Bosnom i njenom sudbinom, na kraju sve svodeći na jedan, mogli bismo reći, istoriografski zločin  BETON BR.93  DANAS, Utorak 6. april 2010.   Piše: Saša Ćirić SREBRENICO, SRAMOTO MOJA   Katarza na srpski način     Kako su skupštinski hroničari sumirali, posle trinaestočasovne žučne rasprave Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Deklaraciju kojom „najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine“. Agencijska vest veli da je za Deklaraciju glasalo 127 narodnih poslanika vladajuće većine, da je protiv bio 21 a da 1 poslanik nije glasao. Protiv ovog teksta Deklaracije bili su poslanici narodnjaka (DSS i NS). Poslanici SNS, SRS i LDP nisu učestvovali u glasanju, svako iz svojih razloga: LDP zato što je zahtevao oštriji i eksplicitniji tekst Deklaracije u kome bi bio pomenut genocid, naprednjaci jer nije usvojen njihov predlog Deklaracije kojom se osuđuju svi zločini sa isticanjem onog u Srebrenici. Radikali su imali svoj anahrono-blasfemičan tekst Deklaracije o osudi turskog genocida nad Jermenima (1915-1923), tvrdeći da su u ratovima 90-ih pripadnici srpskog naroda bili najveće žrtve te da njima pripada primat subjekta osude. I u vladajućoj koaliciji nisu sve partije sa istom motivacijom glasale za predloženi tekst Deklaracije. Jedinstvena Srbija je svoju podršku uslovila donošenjem druge Deklaracije u kojoj će se osuditi zločini počinjeni prema Srbima u istom periodu, što je ideja koju je lansirala SPS, iako su njeni predstavnici u raspravi repetirali zaključak da se svest građana Srbije promenila, da sada znaju mnogo više o zločinima koje je počinila srpska strana i da je ova Deklaracija „hrabar čin i ruka pomirenja“. Maratonska opereta donošenja tzv. Deklaracije o Srebrenici ima nekoliko relevantnih slojeva. Pre svega, parlamentarna rasprava pokazala se još jednom kao ogledalo moralnog brloga u kome su srpska politika i srpsko društvo duboko zaglavljeni. Ni danas, deceniju i po kasnije od genocida koji su počinile vojne snage bosanskih Srba pod komandom generala Radislava Krstića i Ratka Mladića, u Srbiji ne postoji konsenzus o tome šta se u Srebrenici dogodilo, odnosno ne postoji elementarno ljudsko dostojanstvo da se počinjeni masovni zločin nazove prav(n)im imenom genocida. Retorika nacionalističke opozicije predstavljala je kontradiktoran miks poricanja zločina, njegove relativizacije i opravdavanja, prikrivanja pod izgovorom da žrtve ne treba deliti i izdvajati žrtve samo jedne strane, vrednosne ekvilibristike (svi su činili zločine prema svima, dakle – svi su jednako krivi za njih) i stavljanja skupštinske osude zločina u kontekst trenutnih međudržavnih odnosa Srbije i zemalja u regionu. Zajednička osnova protivnika Deklaracije, pripadali oni amoralnim pragmaticima ili skupštinskoj desnici koja baštini ideologiju teritorijalne ekspanzije Srbije, jeste da je Deklaracija faktički neutemeljena, moralno partikularna, politički štetna, da slabi pozicije Republike Srpske a srpski narod izlaženacionalnoj blamaži. Sa druge strane, retorika vladajuće koalicije utemeljena je u Foto: FoNet     humanističkoj etici, ali je ta etika dezavuisana kompromisnim formulacijama koje otvaraju vrata sumnji u posvećenost donosioca „ciljevima obezbeđenja stalnog mira i stabilnosti na prostoru Zapadnog Balkana, kao i daljem unapređenju prijateljskih odnosa među državama bivše Jugoslavije“, kako stoji u tekstu Deklaracije. Zločin nije nazvan genocidom već su se sastavljači Deklaracije pozvali na presudu Međunarodnog suda pravde kojim je zločin okarakterisan kao genocid. Ta providna kamuflaža očito je bila ustupak Demokratske stranke koalicionim partnerima, jednako kao i najava donošenja Deklaracije o osudi zločina prema Srbima. Tzv. druga Deklaracija treba da smanji odijum nacionalista u vlastitim redovima, ali time će suštinski biti obezvređeni moralni argumenti isticani kao temelj potrebe da se osudi masovan i etnički motivisan srebrenički zločin. Paradoksalno, ono što je zajedničko svim stranama, jeste osećanje sramote, s tim što se donosioci Deklaracije stide što je srebrenički zločin počinjen „u naše nacionalno ime“ a protivnici zato što Deklaracija navodno baca ljagu na to isto ime i na nacionalni ponos. Duboka podeljenost među poslanicima, izrečene teške reči koje vređaju pijetet žrtava i osećanja njihovih porodica, tesna većina kojom je Deklaracija izglasana u sitne sate, bujica odvratnih komentara koja je zapljusnula web-portale domaćih medija, naprosto demantuje normativni optimizam koji širi izjava predsednika Srbije Borisa Tadića da su „Skupština Srbije i srpski narod pokazali da se distanciraju od tog monstruoznog zločina i da ne stoje iza njega“. Da je to tako, Ratka Mladića bi domaće službe bezbednosti davno locirale i transportovale u Hag a podrška „srpskom heroju“ svela bi se na marginalne incidente sa krivično procesuiranim akterima. Odgovornost srpske vlasti i državnih institucija jeste u tome što su omogućili bujanje šovinističkih i neonacističkih pokreta, tribina, publicističkog i medijskog treša koji je godinama služio kao logistički softver konzerviranja ksenofobije, autoviktimizacije i laži o ratovima 90-ih. Opet, sa druge strane, imajući u vidu sav jal zatočnika „etike“ nacionalnog interesa, što u Srbiji što u Republici Srpskoj, bilo bi kratkovido ne podržati makar i ovakvu Deklaraciju kao prvi korak na putu konačnog raskida sa Miloševićevom zločinačkom politikom 90-ih i povratka istini i humanosti u javnom životu. U tom smeru idu i prve reakcije visokih evropskih zvaničnika koji pozdravljaju Deklaraciju kao „važan korak za Srbiju u suočavanju sa svojom bliskom prošlošću“, te kao „ključ pomirenja za ceo region“. Ima ozbiljnih glasova upozorenja koji motivaciju da se donese Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici vide kao deo diplomatskog pragmatizma Srbije. Treba istovremeno ubiti dve muve: osudom zločina i izvinjenjem porodicama žrtava pokazati da je Srbija spremna da se nosi sa presudom Međunarodnog suda po kojoj je osuđena za nečinjenje u sprečavanju genocida, te ujedno poboljšati svoj status pred istim sudom u sporu oko pitanja kosovske nezavisnosti. Kako bilo, kao što je i Srebrenica zločin-simbol, simbol većinske krivice srpske ratne politike 90-ih, tako je i ova bledunjava Deklaracija osude zločina u Srebrenici jedan simbol. Simbol da se srpsko društvo poražavajuće koprca u naporu da iskorači iz nasleđenog i samoskrivljenog greha, ali da u tom iskoraku uvek stane na pola puta. Političke promene su vidljive, volimo da verujemo da su nepovratne, ali niko živ ne zna koliko je kancer trajne moralne oštećenosti prodro u biće građana Srbije i koliko je Deklaracija o Srebrenici zapravo jedna dirigovana gluma i čisto samozavaravanje  BETON BR.90  DANAS, Utorak 23. februar 2010.   Peva: Dušan Pržulj   Peva: Szerbhorváth György POVRATAK PESNICE   VÁRADY, PRAVO, PRAVIČNOST I MORAL           Nesvakidašnji politički čin Dejana Stojadinovića vratio je simboliku pesnice u srpski medijski prostor i pozvao nas da se zamislimo nad ovim starim simbolom svih potlačenih i obespravljenih. U centru Beograda je zapucao Velju Ilića na očigled njegovih političkih saradnika i prijatelja i na jedan neverovatno vešt način udario po političkom obrazu Velje Ilića i pesnicom-u-akciji posvedočio da ovaj moćni politički simbol i dalje nastavlja da živi svoj medijski život. Odvojimo se ovde od brutalnosti ovog čina, od stajanja na stranu ovoga ili onoga političkog subjekta, zaustavimo se na samoj pesnici i pokušajmo da shvatimo ozbiljnost ovog čina, čije sve posledice možda ni sam akter nije mogao da nasluti. Naravno ovaj nas čin podseća na skoro izvedeni napad na Berluskonija, vešt i medijski genijalan ne samo kao uspeo napad već i kao medijski uspešan, jer ne samo što je medijski bombastičan već je i veliki medijski šamar jednom medijskom magnatu. Pesnica je skoro potpuno nestala iz srpskog medijskog prostora nakon Otpora i njegove uspešne medijsko-političke prakse. Otporaška pesnica nije imala značenje pesnice kao u slučaju napada Dejana Stojadinovića, već je svedočila simbolički i pozivala na jedinstvo jednog naroda protiv iracionalne političke prakse tiranina. Tim    Bilo je nepravedno što je Nemačka morala da plati danak posle I svetskog rata, jer je to doticalo i manjine koje su živele na njenoj teritoriji. Bilo je nepravedno što je morala da plaća i posle II svetskog rata. Pa i to što je zbog Holokausta morala da obeštećuje Jevreje, jer je to doticalo i džep malobrojnih Jevreja koji su ostali na njenoj teritoriji! Ili bar tako treba da misli Tibor Várady, ako je konsekventan u svojoj logici koju već godinama prati. Poslednji put je 23. januara u dnevnom listu Magyar Szó izložio da se Srbija ne sme kazniti, tj. da je Hrvatska uzalud tuži, jer bi eventualna kazna pogodila i vojvođanske Mađare. A iz toga sledi da srpska država – makar se u njeno ime i činili zločini – nikad ne može biti pozvana na odgovornost, jer na njenoj teritoriji žive manjine (i deca, dodaću ja). A prateći ovaj „način razmišljanja“ stižemo do toga da na kraju krajeva svaka država može od sad nekažnjeno da čini svireposti, koje god hoće, jer ne znamo ni za jednu državu na svetu koja nema manjine – i ne samo etničke ili verske manjine, nego na primer i manjinu neistomišljenika, ili manjinu bespomoćne dece i staraca. Nemojmo se čuditi što profesor prava svetskog glasa, koga su nazivali i sivom eminencijom Saveza vojvođanskih Mađara, tako razmišlja. S jedne strane, pravniku je u simbolom ukrašeno je pola Srbije, čak je u jednom trenutku bio popularniji od mnogih drugih simbola prisutnih godinama u srpskoj javnosti. Pesnica sama po sebi je u stvari jedan forma-simbol, koji su koristili i levi i desni radikalni politički pokreti. To je simbol ujedinjene borbe, simbol političkog jedinstva bez obzira na politički sadržaj. Pesnica je javno dobro svake političke borbe koja samopouzdano stupa na scenu. Simboli se naravno aktiviraju po potrebi i koriste sa razlogom u političkoj borbi i bivaju često i zaboravljeni zbog slabe upotrebe. To se desilo i sa pesnicom, koja se samo sporadično pojavljivala u javnosti, sve dok nije 5. februara zapucala lice jednog od vodećih srpskih političara. Nasilje izazvano u centru Beograda na predizbornoj kampanji Nove Srbije svedoči o tome da se korišćenjem pesnice na ovakav način nasilje može udvojiti i izazvati svojevrsni višak nasilja, višak kojem se ne može uzvratiti pesnicom, pa ni pesnicama. Ovo je medijsko zapucavanje, koje vešto konteksualno izvedeno sa svom tom prisutnom političkom scenografijom jeste neodbranjivo i može se slobodno nazvati jednim političko-medijskim nokautom. Pesnica u slučaju Ilić-Stojadinović otvara novu fazu u političkom životu srpske pesnice kao veoma bitnog političkog simbola. Efekti ovog čina su višestruki. Neko će na ovo gledati i kao na proizvod novog političkog humora, ali i kao na sredstvo kolektiva koji stoji iza ove pesnice. Pesnica je započela novi život samo zato što je posvedočila da izaziva medijsku štetu i podstiče na raznorazna tumačenja. Ali ovo je atak i na same medije koji žele sve da upakuju u svoje strogo konstruisane agende. Pesnica koja udara u lice jednog političara udara i u samo oko kamere zato što se svojom ponovo rođenom medijskom moći nameće oku kamere i skreća pogled sa lica Velje Ilića i nasilno ga usmerava ka sebi. To svedoči da je pesnica zadobila novu medijsku moć i da ostaje i dalje javno dobro kojim će raspolagati neki novi politički subjekti i grupe, medijski pesnicom osvežene srpske političke scene   materijalnom interesu da se svaki proces oduži koliko god može (nisam našao javne podatke o tome koliko stručnjaci srpke države dobijaju da je brane u Hagu i drugde). S druge strane, Tibor Várady je uvek razmišljao pragmatično. Zanima ga, navodno, istina, ali pravičnost – teško. Bio je pragmatičan i kada je postao ministar pravde u Panićevoj vladi, koja je na kraju služila samo kao Miloševićeva marioneta, ali pragmatičnost je pokazao već u vreme socijalizma. Treba samo pročitati njegove spise objavljene za vreme jednopartijskog režima: Várady nikad nema problem sa režimom ako je on pravno u redu, kompaktan, za njega je svaki režim dobar, dok unutar režima treba lavirati i činiti kompromise. Dovoditi u pitanje pravičnost i moralnost nekog režima, to nije zadatak pravnika. To je posao filozofa, intelektualaca, jednog potpuno nepotrebnog sloja. Nemam prava da dovodim u pitanje Váradyjevu stručnost. Ali malo je sumnjivo da mu je za vreme socijalizma valjao socijalizam. Još 1988, kada je režim već uveliko pucao, on je rešenje video u ozbiljnom poimanju samoupravljanja (tj. socijalizma koji je trasirao Tito). Potom se, u dresu UJDI-a, našao u parlamentu, a zatim i u ministarskoj fotelji (šta se tačno desilo s njim tada, pa i 1992, saznaćemo kad se budu otvorile arhive; svakako ne za naših života). Tada još nisu kamenovali one Mađare koji se nisu kandidovali u partiji sa mađarskim prefiksom – a gle, otkad Várady ne zastupa srpsku partiju, to je sve više moguće. Pogotovo što se nakon nekoliko godina on sam pojavio na strani Józsefa Kasze, kao stručnjak SVM-a. Zatim je u Hagu zastupao nacionalističku vladu Koštunice – pardon, srpsku državu - takođe sa ciljem da se izbegne kažnjavanje Srbije, štaviše, da se ne bi proglasila odgovornom, jer bi u tom slučaju bili kažnjeni i vojvođanski Mađari, dok bi bosanski Srbi dobro prošli. Posle Koštunice, usledilo je zastupanje Tadićeve Srbije, koja je, je li, generalno nevina kao jagnje. Várady se, izgleda, kao ministar pravde 1992. nije sreo sa činjenicom da je ne tako davno, jugoslovenska država držala hrvatske građane kao taoce na nekoliko kilometara od njegovog voljenog Zrenjanina, u štalama, i bolelo ju je dupe za međunarodno pravo. Ali ove proste činjenice mogu se tumačiti i ovako i onako. Profesionalnost, profesionalnost pre svega (a profesionalac nikad ne radi za džabe, zato je profesionalac). A pravičnost? Ili bar moralna nadoknada? To nije u vidokrugu jednog profesionalca. Nemojmo se onda čuditi da se ista ta srpska država nikada neće izviniti što je koristila vojvođanske Mađare kao topovsko meso, vodeći ih na hrvatski front sa neupotrebljivim oružjem. Srpska država se neće izviniti porodici mog druga iz razreda (a kamoli plaćati odštetu), koji je pao kod Dubrovnika 11. juna 1992. Tri dana kasnije, Várady je postao ministar i pretpostavljam da nije razmišljao o tome da li srpska (jugoslovenska) država snosi ikakvu odgovornosti za ovu besmislenu smrt vojnika, ili ne daj bože, da li treba da se izvini, da pruži materijanu pomoć. Vojvođanski Mađari su deo srpske države, i na šta bi to ličilo da jedan vojvođanski Mađar preuzme odgovornost za smrt jednog vojvođanskog Mađara Prevela: Kristina Rac  BETON BR.87  DANAS, Utorak 12. januar 2010.   Piše: Zoran Janić PROJEKCIJA NA HORIZONTU   Fotografije i instalacije Lori Novak     Uspomene su drugo ime za proticanje vremena u čovekovom životu. U ciklusu pod zajedničkim nazivom „Iz tame“, Lori Novak, savremena američka fotografkinja i multimedijalna umetnica - rođena je 1954. u Los Anđelesu, upravo one godine kada je film u boji ušao u široku upotrebu - okrenula se posmatranju vlastite prošlosti kroz iskušavanje uskih, utilitarnih granica porodične fotografije kao komercijalnog žanra, pribegavši postupku koji stoji na sredokraći između instalacije, performansa i fotografije: projektujući slajdove na noćni horizont sa drvećem i nebom u krupnom planu, slikajući ih zatim fotografskim aparatom, rukovodila se željom, po sopstvenim rečima, da vizuelno „obeleži sam protok vremena”. Dokumentaristički stvorena iluzija, fotografisana fotografija, iluzionistički aranžiran artefakt – tako bi u najkraćem mogao da se nazove njen postupak, u čijoj osnovi leži potraga za sopstvenim identitetom i konceptom vremena po kojem kolektivno sećanje i iskustvo prethodi svemu ličnom. „Kao najstariju od tri devojčice, najviše su me slikali. Udubila bih se u razgledanje tih fotografija, pokušavajući da dokučim kakvom sam se prikazala pred fotografskim objektivom, kakvom su me videli moji roditelji i, najzad, kakvim mi se prikazao svet onda kada sam po prvi put uzela aparat u ruke da bih i sama slikala”, svedoči o svojim prvim koracima Novakova. Vizuelni znaci vremena i identiteta na njenim fotografijama zapravo su destilati uspomena, kondenzovani tragovi sećanja dati posredstvom slika iz njenog porodičnog albuma, višestruko transponovani kroz različite medije i rearanžirani. Prvo bi fotografije bile prebačene na slajd a zatim projektovane na zid prazne sobe ili napolju, na otvorenom, na noćni predeo, sa drvećem, nebom i zvezdama kao džinovskim projekcionim platnom, da bi potom ta efemerna instalacija takođe bila slikana aparatom, dakle vraćena u okvire prvobitnog medija, ali podignuta za stupanj više – prerastajući na taj način iz označitelja individualnog sećanja u znak kolektivne memorije, u vizuelni kod određene istorijske epohe – prerastajući, dakle, u umetničko delo. Stvaralaštvo Lori Novak, po rečima Marijane Hirš (Marianne Hirsch), stoji u znaku „postmemorije”, naknadnog prisećanja pripadnika generacija rođenih posle holokausta, stasalih „pod dominantnom silom narativa što prethodi njihovom rođenju, usled čega njihove vlastite priče bivaju zamenjene pričama onih što su rođeni pre njih, uobličenim, pak, traumatičnim događajima koje pripadnici ove potonje generacije ne mogu shvatiti, ali ni ponovno oživeti“. Zahvaljujući post-memoriji kao posebnom vidu sećanja, ta traumatična prošlost sad biva savladana, ali zaslugom pokolenja kojem nije zapalo u deo da neposredno učestvuje u određenim istorijskim događajima, već da kritički sudi o njima. Pripadnici tog pokolenja, osvrnuvši se unazad da bi bolje sagledali istorijski i društveni ambijent iz kojeg potiču, umesto ličnih uspomena zatekli su Gorgoninu glavu istorije i hekatombe mrtvih. Užasnuti onim što su tamo ugledali, nije im preostalo ništa drugo do da u nekoj vrsti prirodne, samoodrambene geste – ne bi li skinuli sa sebe nepodnošljivi teret prošlosti koja je za njih postala ništa manje važna od sadašnjosti – prekinu konsenzus tišine, a zajedno s tim i zavet ćutnje svojih očeva i majki, kako bi život mogao da krene dalje. Pogledajmo dve fotografske instalacije Lori Novak iz ciklusa pod naslovom „Iz tame”, nastale s početka devedesetih. Slika br. 1: Na zidu od lisnatih krošnji drveća vide se obrisi dve ženske figure koje sede jedna uz drugu, skrštenih ruku, frontalno naspram posmatrača. Zauzimajući centralni prostor slike, na mračnoj pozadini neba, te dve figure su ponajviše nalik nekakvim prikazama iz snova, utvarama koje na naše oči blede i nestaju, ili su to možda lica utopljenica, potonulih ko zna kada i ko zna gde, okovanih u večnom ledu, ako se već u tim crtama ponajpre ne kriju mutni obrisi duhova sa spiritističke seanse, što se sada po     prvi put, na kratko, pojavljuju u rastvoru u mračnoj komori, poprimajući izgled crnobelog negativa ili previše osvetljenog filma, da bi odmah zatim nestali. Lice s leve strane se još uvek razaznaje, iako je na mestu usta tek mračni prorez, gotovo rupa; jedno oko se jedva   zonu sudara između dokumentarnog i imaginarnog, između stvarnog i somnambulnog, istorije i aktuelnosti. Brižljivi aranžman, kao na platnima starih majstora, ogleda se ne samo u simetričnom rasporedu detalja i prisustvu renesansnog „pokazivača-   vidi, dok drugog nema, kao da je iscurelo. Uznemireni posmatrač negde u sebi sluti kako će se obe te fantomske prikaze ubrzo rastočiti, raspršiti u maglu, progutaće ih noć, zaborav i nepostojanje, i valjda ih zato pogled s takvom pažnjom i usredsređenošću i upija, u nastojanju da pronikne u njihove crte pre nego što sasvim iščile i nestanu u nepovrat. Uostalom, navedena fotografija se upravo tako i zove: „Fade Out”, sa značenjem: nešto što bledi, nestaje. U poluprofilu, u naglašeno intimnoj gesti, druga figura sedi blago nagnuta ka prvoj, kao na kakvom starom porodičnom snimku. Njene crte su već potpuno izbrisane i pogled posmatrača, koliko god se zadržavao na mestu gde bi trebalo da bude lice, više ništa ne razaznaje osim kratke ravno začešljane kose i uha ukrašenog minđušom. Na lisnatom svodu krošnji, na koji sleva, iz donjeg rakursa, pada iskošen snop difuzno projektovane svetlosti, vidi se svaka pojedina liska, svaka i najmanja grančica, te fotografija izgleda gotovo filigranski nežno, kao da je uzeta sa najfinijeg otiska zaleđenog stakla, sačinjenog od beskrajnog mnoštva sitnih, gusto razraslih iglica inja – dva ljudska lika izvajana od zaleđenog daha večnosti. Slika br. 2: Druga slika nosi naziv „Noć i magla” (po ugledu na poznati film Alena Renea) – i predstavlja montirani kolaž od više fotografija: na desnoj strani vidimo uvećanu projekciju dva ljudska lika, logoraša, sa dobro poznatog snimka načinjenog neposredno nakon oslobođenja Buhenvalda (kasnije toliko reprodukovanog da je slika izgubila svaki sadržaj osim simboličkog), gde preživeli zatvorenici još uvek stoje iza bodljikave žice i zure u objektiv aparata; uvećani fragment te fotografije, projektovan na krošnje drveća, dekonstruiše prostor sećanja i realni prostor, amalgamski ih stapajući u jedno, stvarajući neizvesno medijatorno stanje, neodređenu   interlokutora“ na levoj strani kompozicije, od kojeg se vide samo ruke što drže portret nekog muškarca, nego i u dijagonalnoj podeljenosti fotografije na dve ravnomerne, nejednako osvetljene plohe, dve monohromatski obojene površine: prva, svetlija, akvamarinski plave boje, u gornjem delu, koja potiče od prostranog noćnog neba što zari nekom prigušenom, borealnom svetlošću iznutra; i druga, dole niže, tamnijih tonova, od mračne mase drveća na koje pada projekcioni snop sa uvećanih slajdova. Izbledeli portret na instalaciji Lori Novak (sasvim levo) predstavlja lice jednog od nestalih u logoru. U pitanju je autentična fotografija iz fundusa Njujorške biblioteke. Lica preživelih i lice pokojnika, kao i ruke koje drže fotografiju bezimenog stradalnika iz konc-logora, načinjeni su od iste neuhvatljive, paučinaste materije sećanja, sa nekom ogromnom distancom koja prevazilazi običan ljudski vek. Kad bi vreme bilo u stanju da se priseća sebe samog, to sećanje bi, na vizuelnom planu, po svoj prilici imalo onaj neuhvatljivi kvalitet koji je prisutan na fotografijama Lori Novak. Sećanje samog vremena moralo bi biti vezano za neki apriorni predmet, za samo sebe, a predstavljanje tog predmeta bila bi njegova fenomenologija – u ovom slučaju, fenomenologija nestanka i uništenja. Tragajući za ličnim uspomenama, Lori Novak otkrila je jednostavnu istinu po kojoj kolektivno i nadindividualno uvek prethodi individualnom. Čovek se rađa kao deo ljudske zajednice, a svi njegovi snovi, misli, težnje i uspomene predstavljaju samo otisak predmetne školjke sveta – što je i razumljivo, jer čovek ne pripada toliko sebi koliko svetu. Isto važi i za njegova sećanja. Kad je već reč o tome, još jedno važno saznanje (i opomena) koje dugujemo ovoj umetnici: hteli mi to ili ne, slično Buhenvaldu, i Srebrenica i Omarska ostaju naše najličnije uspomene kroz generacije koje tek dolaze