2011   2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.34  DANAS, Utorak 11. decembar 2007.   Piše: Zoran Janić REČI BEZ STVARI           O semantičkoj hiperinflaciji     Svedoci smo da je u poslednje dve decenije, tokom onog perioda kada je Srbija uporno generisala ratove i pothranjivala anahroni koncept nacionalne države, stvorena takva politička atmosfera u kojoj se tendenciozno negiraju ne samo istorijske činjenice, nego i obične činjenice iz svakodnevnog života; semantička inflacija što se proširila iz sfere političkog govora zahvatila je i običan govor, i pretvorila ga u medijum potvrđivanja neke vrste društveno poželjne paranoje. Poriče se sve, pa i ono najočiglednije. Medijska laž, još bolje medijski orkestrirani lavež, u kojem i danas odzvanjaju dobro uvežbani tonovi ratnog huškanja, služi dezorijentaciji običnih građana i naručenom falsifikovanju sadašnjosti i prošlosti. Falsifikuje se sve, od biografija, diploma, šengenskih viza do već utvrđenih istorijskih istina. Čak su i najobičnije reči izgubile svoj pravi sadržaj ili se koriste suprotno od svog denotativnog značenja; tako je i najnoviji napad na porodicu novinara Dejana Anastasijevića i njega samog, postavljanjem bombi pod prozor njegove spavaće sobe, u službenim saopštenjima vlasti nazvan „pokušajem zastrašivanja“, da bi ondašnji ministar kulture otišao čak i korak dalje, posavetovavši napadnutog novinara da se preseli sa porodicom u neki bezbedniji deo grada ili da izabere neku drugu, manje opasnu profesiju. Ta vavilonska zbrka pojmova, ta semantička hiperinflacija koja vlada jezikom i našim životima već poodavno ima za cilj da prikrije još nešto: da živimo u prekamufliranoj zločinačkoj državi koja se nije odrekla svoje prošlosti, ni svojih zločinaca, isto kao što nije spremna da se odrekne svog osvetničkog istorijskog zaveta, kao ni usluga dobro uhodanih tajnih službi čiji su glavni neprijatelji njeni sopstveni neposlušni građani; da dosijei još nisu otvoreni, da državni službenici, novinari i propagandisti nisu lustrirani, da vojska nije reformisana ni stavljena pod civilnu kontrolu, da policijske i vojne akademije nisu očišćene od ratnih egzekutora, da je sudstvo plaćeni ili ucenjeni štićenik izvršne vlasti. Sve te anomalije nose jasan pečat sistematičnosti, pojavljuju se zakonomerno i zahtevaju resurse kakvima može da raspolaže jedino država. Živimo, dakle, u državi gde je zlo u pravom smislu reči institucionalizovano. Podsetimo se još jednom: na semantičkom crnom tržištu reči su gubile vrednost u direktnoj srazmeri sa padom standarda jezika. I padom vrednosti ljudskog života. I standarda smrti. Srbija je vodila četiri rata u svojoj nedavnoj prošlosti (i sva četiri izgubila). Zadatak semantičke inflacije je da od pogleda ljudi sakrije jednu očevidnu činjenicu – da je velika većina ljudi u svakoj društvenoj zajednici uvek protiv rata, i da je rat eksces i izuzetak, nikako i pravilo, te da društvo koje je vodilo tolike ratove zaredom teško da bi se moglo nazvati zdravim ili normalnim. „Levica i desnica“, „republika i monarhija“, „državotvorno i pravoslavno“, „fašizam i sloboda“ – semantička hiperinflacija teži da unifikuje razlike i pomiri nepomirljivo, da fetišizira pojmove u nekakvom okamenjenom obliku, iako je njihov sadržaj nepovratno izmenjen; ono što se naziva levicom odavno je postalo ekstremnom desnicom, centar zapravo i ne postoji, a popularne pseudoistorijske rasprave o četnicima i partizanima, svecima i suverenima, zločinima iz Drugog svetskog rata i još dublje kroz istoriju naovamo, ionako služe samo za zamajavanje prostog puka, dok njihova povišena emotivna dinamika daje osnovu stvaranju labilnog javnog mnjenja, nekakvog neodređenog agregatnog stanja, podložnog manipulaciji i paranoji. Istumbavši u glavama ljudi sve poznate orijentire, semantička hiperinflacija kruži javnim diskursom kao neka pustošeća sila, stvarajući sveopštu zbrku s ciljem da se potre razlika između krivice i odgovornosti, između uzroka i posledice, između osvajača i napadnutog, između dželata i žrtve. Šta možemo činiti u ovakvim okolnostima? Ne mnogo, nažalost. Moramo se pomiriti s činjenicom da smo u manjini, kao i uvek kad neka nacija zastrani na svom istorijskom putu i kad odbrana osnovnih civilizacijskih tekovina postane goruće pitanje one svesne manjine; projekat „Velike Srbije“ propao je upravo stoga što je bio anahron i anticivilizacijski, i zbog toga je Srbija zasluženo stavljena u Hagu na stub srama kao jedina evropska država kojoj je posle Drugog svetskog rata pred najvišim forumom svetske porodice naroda suđeno zbog genocida. Moramo se pomiriti s tim da je naše polje delovanja znatno suženo. Pojedinci i institucije koji bi morali biti na našoj strani kao generatori promena, tzv. inteligencija ili klasa obrazovanih, univerzitetski i srednjoškolski profesori, umetnici, pisci, javni radnici, svi oni što diktiraju intelektualnu klimu nacije, uglavnom saučesnički ćute. „Strahovitoj upornosti zločina na ovom svetu jedino što možemo protivstaviti jeste ništa manja upornost naših svedočanstava“, rezignirano u jednom svom pismu veli Kami. U Jevanđelju po Mateju, pak, kaže se: „Neka vaš govor bude da, da, ne, ne; sve što je više od ovoga oda zla je“. Ako već živimo u društvu koje decenijama organski (čitaj: planski) gaji zlo u svojim nedrima i uskraćuje slobodu građanima kao pojedincima, držeći ih, pod presijom ili otvorenom represijom, kao podaničku amorfnu masu jednako u stanju nekakve kontrolisane poluslobode (a vlastodršci dobro znaju da je takvo stanje najidealnije za prizivanje tiranije), onda bi profanu mudrost literature valjalo dopuniti i gore navedenom biblijskom maksimom, što nas uči jedino ispravnom etičkom stavu da u odsudnim vremenima valja birati između dobra i zla, po principu ili-ili. U sprezi toga dvoga možda se krije i imperativ našeg delovanja: istinoljubivost i moralnost, istinom prožeta moralnost. Pravda i sloboda u svakom društvu najtešnje su povezane; borba za slobodu pojedinca je uvek i borba za pravednije društvo. Ali ne i obrnuto: borba za bolje društvo u ime klase, naroda ili religije redovno vodi ka istrebljenju i totalitarizmu  BETON BR.33  DANAS, Utorak 27. novembar 2007.   Piše: Slobodan Georgijev PREDSEDNIČKI KANDIDAT                        Nema ničega dobrog u priči o tome šta će se dogoditi sa Srbijom i Kosovom ako uskoro neki globalni          razum ne nadvlada opštu misaonu impotenciju            koja obeležava trenutne runde pregovora o budućem   statusu „južne srpske pokrajine“.                                    Pre nego što će sesti preko puta kolege iz Prištine, srpski je predsednik Boris Tadić rekao u intervjuu francuskoj agenciji Frans pres da ne isključuje eskalaciju nasilja u Srbiji ukoliko dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Predsednik nam je poručio da ako Albanci sa Kosova u svojim institucijama posle desetog decembra proglase nezavisnost pokrajine kojom upravljaju zajedno sa UNMIK-om da bi Srbija mogla da se „digne na oružje“, a da onda niko ne može da zna šta će se dešavati. Predsednik Tadić se ovom izjavom pridružio daleko radikalnijim političkim „snagama“ u Srbiji i pitanje je šta ga je nagnalo da to učini. Takođe, ovom izjavom on je vratio na scenu ratnu retoriku iz vremena Slobodana Miloševića što svakako nije osobina „demokratskog kandidata“. On se na ovakav stav odlučio iz dva moguća razloga: ili zbog predstojećih izbora za predsednika Srbije, pa time želi da zagrabi još veći deo kolača, da uđe u izbornu masu desnice u Srbiji, ili predsednik ima neka saznanja o tome da u Srbiji postoji neka sila koja će se otkačiti u trenutku kada Kosovo postane nezavisno a državni „organi“ nisu u stanju da manifestaciju sile spreče. Ukoliko se predsednik Tadić zagreva za izbore ovo je najgori i najprizemniji način manipulacije koji je mogao da izabere njegov tim zadužen za kampanju. Pretnja ratom 2007. godine u Srbiji izgleda kao parodija potrošene politike, pa samim tim nema nikakvu vrednost, ali može da prouzrokuje puno štete u naporu da Srbija postane „normalna, dosadna, evropska država“. Posledice takve politike, koju već zastupa desnica u Srbiji forsirajući politiku malih permanentnih vanrednih stanja kao način da se odloži donošenje važnih odluka, možemo da vidimo hitrim pregledom dnevne štampe i centralnih informativnih emisija Javnog servisa Srbije. Posledice takvog diskursa u politici odjeknule su u nedavnom istraživanju CeSID-a koje je pokazalo da je 12%stanovništva u Srbiji za ratno rešenje „krize na Kosovu“. Tih 12%stanovnika Srbije u ogromnoj meri zastupaju dve kategorije stanovništva: domaćice i penzioneri, populacija koja informacije dobija iz „Dnevnika“ i tzv. tabloida. Ovakav ratnički diskurs predsednika Tadića je u predizbornom kontekstu već prepoznala ekipa analitičara okupljenih oko ideja Vojislava Koštunice i ocenila kao dobar način da se porazi Nikolić. Još je gore ako je Tadić zapravo „predsednik bez zemlje“ odnosno ako on zna da će „neka sila“ pokrenuti „masu“ u Srbiji i izazvati novi rat na Kosovu, a da „država“ tu neće moći da dela u cilju sprečavanja novog nasilja. Ova druga mogućnost, ili drugo čitanje predsednikove poruke, ne može a da nas sve ozbiljno ne uznemiri, diplomatski rečeno. Ako predsednik i premijer, zajedno sa postojećim institucijama, nisu u stanju da kontrolišu situaciju u državi onda je Srbija u situaciji koja može da dovede do njenog potpunog uništenja. Nemogućnost institucija da kontrolišu potencijalne izazivače nasilja, dakle, impotencija tajnih službi i javne bezbednosti, jer oni „snabdevaju“ institucije informacijama, govori da su one „otrgnute“ od „politike“ i da same vode neke svoje poslove. Kada je reč o tajnim službama u Srbiji njihova dosadašnja dela govore za sebe: u prošlosti su služile za obračun sa političkim neistomišljenicima, pretvaranje države u doušničku mrežu, potom su organizovale ratove iz kojih su crpeli novac koristeći sve poznate i nepoznate modele krađe, otimanja i šverca, ne prezajući od trgovine drogom i ljudima. Posle pada Miloševića čuvaju optužene pred haškim sudom, ubijaju Đinđića i očevidno održavaju neke poslove sa okolnim mafijama u oblasti strateških grana organizovanog kriminala. Opstaju jer politički vrh ne želi da se od njih jasno i direktno obračuna stvarajući im ambijent u kome i dalje mogu da proizvode klimu u kojoj opstaju samo zločinci, secikese i ostali ološ. Garnirung oko „udbomafije“ predstavljaju brojni srpski tajkuni, povezani sa političkim partijama, kojima je u interesu da konfuzno stanje u Srbiji traje što duže jer nisu spremni za utakmicu na terenu na kome su pravila jasno utvrđena. Ovaj koloplet sada preti novim sukobima, a političari, uplašeni za život ili pridruženi toj ekipi, prenose poruke koje imaju kao posledicu potencijalno vraćanje Srbije u kameno doba. Možda bi se rešenje zaista moglo pronaći u nekim primerima iz prošlosti. Kada je, na primer, Šarl De Gol početkom šezdesetih „dao“ nezavisnost Alžiru našao se na udaru slične mafjaško-vojno-policijskocrkveno-tajkunske grupe koja je pokušala da ga likvidira i poništi nešto što je bilo neminovno. De Gol je preživeo udar, zaverenici su osuđeni ekspresno, a Francuska je krenula ka oporavku. Ovde Đinđić nije preživeo, ali mira i normalnog života neće biti dok se Srbi i Albanci na neki način ne pomire i počnu zajedno da žive i rade jedni kraj drugih bez želje da jedni drugima upravljaju. To pomirenje će doći ako Srbija pokaže dozu zrelosti i prizna nezavisno Kosovo, bez obzira na preambulu Ustava i ako čitavu stvar podrži i kontroliše EU zajedno sa Rusijom i SAD. Na tzv. političkoj eliti u Srbiji je da proceni da li je moguće dostići taj nivo razuma i poštenja i okrenuti se budućnosti ili će i dalje čitav narod držati pod presijom pa makar za 50 godina svi nestali sa ove teritorije. Pitanje Kosova nije pitanje srca već poštenja i nekih drugih delova tela naših najviših „organa“  BETON BR.32  DANAS, Utorak 13. novembar 2007.   Piše: Srđan Nastasijević NACIONALISTIČKI SENGRUP U MIRISNOJ BAŠTI ANTIGLOBALIZMA     Antiglobalistički diskurs postao je neka vrsta opšteg mesta, ali ujedno i prikrivalica za sve i svašta. Naime, ova vrsta ideološkog sadržaja pokazala se više nego pogodnom za različite vrste reciklaža, pa tako antiglobalističke ideje danas egzistiraju u najrazličitijim formama i oblicima - od pseudonaučnih objašnjenja i prigodnih populističkih govora, do ozbiljnih studija i marketinških rešenja koja se pozivaju na mladalački i buntovni duh antiglobalističkog pokreta. Interesantno je da antiglobalizam na srpskoj političkoj sceni egzistira isključivo u svojoj rudimentarnoj formi, uzduž ideološkog kontinuuma nacionalizam – ekonomski protekcionizam – antisemitizam. Budući da ne proizilazi iz civilnog, sindikalnog ili aktivističkog sektora, kao što je to slučaj, primera radi u Italiji (Tute Bianche, Ya Basta), već iz sfere nacionalnog ekstremizma, antiglobalizam u Srbiji ima karakter teorije zavere i isključivo je u službi samoizolacije kao spoljnopolitičkog koncepta. Paradoks zamenjenih uloga, međutim, postaje potpun tek sa saznanjem da se većina građanski orijentisanih nevladinih organizacija u Srbiji radije bavi promocijom tržišne ekonomije umesto temama koje su par excellence aktivističke poput skandalozne privatizacije Jugoremedije ili skorašnjih ekoloških akcidenata. KOKA-KOLA VS. ŠLJIVOVICA Osnovna konceptualna razlika između nacionalizma i antiglobalizma leži u činjenici da, iako naizgled srodni u svom radikalnom i kritičkom tretmanu globalizma kao savremenog fenomena, ove dve ideologije počivaju na potpuno različitim vrednosnim sistemima koje promovišu u ime dijametralno suprotnih ciljeva. I dok ideološki fundament alter-globalizma čine: antiratna politika, ideje solidarnosti i radničkih prava, kritika neoliberalne ekonomije i njenih reprezenata, direktni oblici demokratije(globalizacija odozdo) i nove, nehijerarhijske forme organizacije koje „uništavaju nasleđene paradigme građanske neposlušnosti“(Andrej Grubačić), ideologija nacionalizma bazirana je na idejama kolektivizma, očuvanja nacionalnog identiteta, odbrambenog ili osvajačkog militarizma, nacionalne isključivosti, kao i na vrednostima snažne i centralizovane nacionalne države. Ova vrišteća nekompatibilnost dveju ideologija, međutim, neretko ostaje zamagljena u naletima uzavrele nacionalne i patriotske retorike koja najčešće nema nikakve veze sa izvornim libertarijanskim vrednostima na kojima počiva „pokret za globalnu pravdu“. Kada, primera radi, Vojislav Šešelj izjavi da „američki globalizam pokušava da samelje nacije i kolektivnu svest, a ljude pretvori u robove koji će piti koka-kolu, slušati rok muziku i drogirati se“ neko bi mogao pomisliti da se ovde zaista radi o iskrenom zalaganju za pravo na sopstveni kolektivni identitet. Međutim, kada taj isti Vojislav Šešelj u knjizi, nadasve indikativnog naslova, „Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije“ doslovce piše o „iluzornoj hrvatskoj svesti“ i „muslimanskoj ’samosvesti’“ poentiravši tezom o tome kako je „današnji ’hrvatski narod’ veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta“, postaje sasvim jasno da je nešto trulo u državi Danskoj. U nacionalistički obojenim interpretacijama, antiamerikanizam se javlja ne kao izraz gađenja prema moći i dominaciji svetskih silnika već kao iskreni žal za pozicijom moćnika. Šljivovica možda nije isto što i koka-kola, ali uz dobar marketing ...ko zna? Jer jednoga dana... Da, da. Jednoga dana! ANARHO VS. ANAHRO I u naučnoj literaturi koja se bavi ideologijom alter-globalističkog pokreta, diferencijacija između nacionalizma i alter-globalizma postavlja se kao konstantan zahtev. Tako autori uticajne studije „Globalizacija odozdo“ izričito odriču mogućnost bilo koje vrste „saradnje alter-globalističkog pokreta sa pojedinim desničarskim pokretima“, smatrajući da su ovi „isuviše netrpeljivi prema manjinskim grupama, demokratiji, homoseksualcima, pravima žena, imigrantima, rasnim manjinama“. Međutim, upravo ova vrsta anahronih, ultrakonzervativnih desničarskih pokreta u Srbiji („Obraz“, „Dveri Srpske“, „Rasonalisti“) slovi za autentične predstavnike antiglobalizma. Utopljeni u nacionalizam i antisemitizam ovi pokreti nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa emancipatorskom energijom novih društvenih pokreta niti sa alter-globalističkim konceptom „novog internacionalizma“. Zapravo, niti jedan od ovih pokreta ne poseduje elementarnu vrednosnu niti moralnu osnovu za kriticizam, jer sve ono što neoliberali i globalisti čine u ime „slobodne trgovine“ i maksimalnog profita, oni bi bili spremni učiniti u ime nacionalnog ili državnog razloga. Antiglobalistički diskurs u Srbiji ispunjen je anahronim političkim sadržajima i obrascima te kao takav nema nikakvih dodira sa savremenim globalnim tendencijama. Njegov tradicionalistički karakter, srednjevekovna rešenja i klerofašistički background čine ga u potpunosti anahronim, dok se jedino smisleno tumačenje postojanja ovog diskursa mora potražiti u još uvek snažnim otporima srpskog društva prema modernizaciji i promenama  BETON BR.28  DANAS, Utorak 18. septembar 2007.   Piše: Svetlana Slapšak KOSOVO U GLAVI     Dolazim po tebe, Murate! Francuski reper sa imenom Sinik (pisano sa „es“, ne sa „se“) je svoj realistično-angažovani hit snimio u nekoj dečijoj bolnici: kod teško bolesnoga maloga crnoga pacijenta, Sinik nagoveštava dijagnozu rečima „u njegovoj glavi je Kosovo“. Konfuzija, neizlečiva bolest, užasna izraslina, beznađe? Sve to. Uzgred, ni Sinik nije belac, ali francusko slovo zakona o državljanstvu ne prepoznaje boju kože. Druga je stvar koliko je prepoznaje stvarnost, zakonita ili nezakonita. Jedno je izvesno: tamo daleko, nejasna i bezoblična, teško prepoznatljiva ali uvek spremna, vreba kolektivna zver, koja će skočiti na svaku nepravdu (kad je prepozna) nanesenu Siniku, pacijentu ili sličnima, dakle svakom obliku „Kosova u glavi“. Možemo je formulisati kao glas javnosti, kritički duh, građansku tradiciju otpora, liberalno levičarstvo - svaka definicija je nepotpuna, ali upravo to je definicija fenomena kome je na nekim drugim delovima planete već uveliko odzvonilo - u Srbiji, recimo. Nije samo reč o tome da su oni koji o Kosovu misle drugačije udaljeni iz javnosti, već su i stigmatizovani, pa je dijalog odnosno promena mišljenja nešto sasvim isključeno. Prostor za razgovor o Kosovu je potpuno de-racionalizovan, može se konstatovati samo klinička smrt imaginarnoga pojma „srpska inteligencija“. Zašto bi baš većinski usmereni intelektualci bili krivi za Kosovo? Samo zato što o njemu nisu mislili. Jer kada se misli, ne može se završiti ni u stereotipima, niti u dosadnome nacionalističkome tuljenju, niti u očitim lažima, niti u bilo kome drugom obliku inače mizernoga tematskoga horizonta srpske kosovonanije. Starija krivica je biti većinski usmeren: najbolje adaptirani na komunističko jednoumlje (računajući i tome pripadajući slavski antikomunizam) isto su se tako najbolje snašli u nacionalističkome jednoumlju. Ne videti paralelu, i ne osetiti bar pobunu stila protiv formule mi-svi-Kosovo izvestan je znak gorepomenute dijagnoze. Kulturna invencija je plod zajedničkoga (ne nužno planiranoga) rada državnih institucija, individualnih intervencija, ponekad njihove interakcije sa masovnom kulturom, ponekad čak i sa subkulturom. Tu bismo očekivali invenciju Albanca, manje ili više planirani napor obrade političke stvari u kulturi. Individualna intervencija je, recimo, nežni (mogućni) ljubavnik Albanac iz romana Mir-Jam, dašak egzotike - i ženske slobode izbora - između slovenačkih gora i Crne Gore. Jugoslovenske institucije su posle rata ponudile lako kolonijalni, ali probavljiv lik Albanca, u varijantama od čestite starine, neprobojnoga patrijarhalca koga novo vreme „slama“, sve do nepokolebljivoga borca, ukratko više privlačne nego odbojne muške zveri - sve to u filmu, gde se najlakše guta. „Igranje drugoga“ kao performativni kulturni kod omogućilo je igranje Albanaca i igranje Albancima, i ostavilo nešto tragova u filmu i pozorištu, a sa mnogo dobre volje će se ti i danas naći u raspršenim ostacima beogradske urbanosti. To je i bila glavna osnova nekoliko pokušaja sasvim drugoga Beograda da u retkim peticijama i javnim manifestacijama pokaže da nisu svi mi oko Kosova i Albanaca. I, sa druge strane, jasan dokaz da čak i državna intervencija može otvoriti prostor tumačenja i afirmativne političke akcije. Mainstream kultura je uspešno zaobišla i ovakve, najmanje zahteve poštovanja ljudskih prava i građanske tolerancije. Čim je postalo dozvoljeno, a to je bilo KOSOVO U GLAVI JE MOĆNA METAFORA, JER SE DRUGAČIJE NE MOŽE OPISATI STANJE U KOJEM SVI ZNAJU DA KOSOVO NE MOŽE VIŠE BITI SRPSKO, ALI SE GUŠI SVAKI GLAS KOJI BI REKAO NEŠTO O POSLOVIČNOM NOVOM RUHU znatno pre nego što će se komunizam uspešno transformisati, Albanci su zamenjeni Šiptarima i ustoličeni su kao kolektivni neprijatelj broj jedan, sa situacionističkim zamenama i dopunama (svi ne-Srbi, po volji i porudžbini). Ako zasada odbacimo riku i bes, ostaje tzv. fina književnost, recimo Slobodan Selenić i Svetlana Velmar Janković. Premda je u njihovim delima glavni negativac mračna i neljudska Prečanka, nije zanemariv ni dubinski pokvaren Albanac: oboje su objekt srpske plemenitosti, iskrenosti i naklonosti, a vraćaju kako samo oni umeju. U doba kulturne prevlasti disidencije 80-ih, tik pre nego što će se veći deo odlučiti da otplovi na Meduzi, Hana Dalipi je napisala, objavila, i dobila nagradu za izuzetni roman Vikend u materini, u kojem karnevalizuje albansko-srpsku svakodnevicu, a posebno rod, seksualnost, i manje-više sve što je na obe strane sveto. Autorka je za vreme rata emigrirala, a i šta bi drugo. Poslednji put je viđena u Parizu, a zatim joj se gubi svaki trag. Slučaj Svetlane Đorđević pokazuje da je reč o sistemskim rešenjima - pa izvolite, srpske a i albanske književnice! Imate širok izbor između pranja nogu junaka, svete ili civilne Petke, a ko hoće može i magijski realizam: samo probajte ono što vam je pred očima! Drugim rečima, kulturna invencija je izvesno deo dužnosti intelektualaca sa koje god strane da u njoj učestvuju, i srpski intelektualci su zastrašujuće masovno ispustili mogućnost da svojoj zemlji pomognu time što bi stvarali privlačne, zapletene, upitne i mnogoznačne, a zašto ne i naprosto pozitivne i tolerantne slike, likove, situacije Albanaca i albanskog, srpsko-albanskog i albansko-srpskog - čega god. Domovini se služi mržnjom, u redu. No kako je mogućno da izazovni tematski sklopovi potpuno izmaknu pažnji književne sredine? Recimo, slučaj države koja vojno napadne svoj integralni i navodno najsvetiji deo? Recimo, slučaj najgorih neprijatelja koji godinama ne napadnu zaleđe države dok ona sebi daje luksuz da napadne sve svoje susede istovremeno, pa i nesusede na krajnjem severu? Recimo, slatko-lepljiva retorika koja koristi radi dopušta Slovencima i Hrvatima da imaju svoju državu, ali ne i ostalima, a naročito ne Albancima? Recimo, jako razumna rasprava bivših targetaša o potrebi da se Srbija pridruži NATO paktu, i istovremeno pena na ustima kada se spomene nezavisnost Kosova? Recimo, potpuna nesposobnost da se Crnogorci ubede milom, i istovremeno očekivanje da će se Kosovo prikloniti samo pretnjom, vređanjem i silom? Recimo, „lukavo“ podgrejavanje latentnog evropskog rasizma prema Albanacima? Recimo, namig sa najvišega mesta koji Srbima, onim pravim, omogućava da glasno govore epski a broje pare za cenu Kosova u tihoj molitvi? Kako naivno u poređenju sa tim zapletima izgleda Den Braun sa tračevima o Magdaleni... Naravno da bih za ovakve zaplete zaželela boljega pisca nego što je Den Braun, što je bogohulna želja iz provincijalne perspektive bilbordske idolatrije SSSS (sasušeni starci služe svakome) pisaca. Srpska država, kakav god da je model javne laži i licemerja nudila u zadnjih 15 godina, nije ponudila nijedan program tolerancije i antirasizma, naprotiv. Ne da bi to iko pametan očekivao, to je samo ilustracija konteksta još veće krivice intelektualaca za današnje stanje duha i pameti oko Kosova: niko ih nije ozbiljno sprečavao da takvu državu kritikuju što se Kosova tiče. Kosovo u glavi je moćna metafora, jer se drugačije ne može opisati stanje u kojem svi znaju da Kosovo ne može više biti srpsko, ali se preventivno i drugačije guši svaki glas koji bi rekao nešto o poslovičnome novome ruhu. Izgledi takve glave su skoro nikakvi. Oni koji misle da Kosovu treba prepustiti odluku o nezavisnosti, bez obzira na evropsko muljanje, nisu nužno obožavatelji bilo kojega nacionalnoga programa, baš naprotiv, svi im otprilike isto smrde. Ali ta beznadežno jednostavna situacija je posledica svesnog i koristoljubivog odbijanja intelektualaca da svojim osnovnim vežbama i veštinama, ne ulažući ni mnogo vremena a ni talenta, spreče predvidljiv razvoj. Kao i ranije, kao i obično, kriv je svako ko je huškao, kriv je svako ko je ćutao. Ostaje samo da što više ja-ova kaže javno zbogom i sa srećom Kosovu, i da ih ne bude briga što ih ni najednoj strani ne čuju  BETON BR.26  DANAS, Utorak 21. avgust 2007.   Piše: Srđan Nastasijević UMRI MUŠKI U ZEMUNU   Antiheroji srpske horor svakodnevice     I dok se već pomalo zanemoćali Brus Vilis jedva snalazi u ulozi analognog policijskog heroja Meklejna i njegovim putešestvijima kroz digitalni svet sajber kriminala, u zemlji Srbiji postaje sve teže i teže razaznati prave heroje od kriminalnog ološa. Budući da je naša svakodnevica ispunjena grotesknim likovima poput pukovnika Legije i njemu sličnih, filmske asocijacije na uniformu i policijsku značku u Srbiji pre bi mogle ići u pravcu kokainomanske figure Zlog poručnika u nezaboravnoj ulozi Harvija Kajtela, nego u pravcu pravdoljubivog i požrtvovanog (Yipikaye MotherFucker) Džona Meklejna. Ali pošto povod za ovaj tekst nije nikakva filmska priča već gnusni i nažalost stvarni događaj koji se nedavno odigrao u Beogradu, bez daljeg odlaganja, prelazim na stvar. Akteri pomenutog događaja, koji bi se najbliže mogao opisati kao brutalna policijska tortura, bili su dvojica uniformisanih policajaca (pozornika) i njihove žrtve - nekolicina pripitih maloletnika. Mesto događaja - plato ispred Mekdonaldsa u centru Zemuna. Vreme događaja: subota 7. jul 2007, 23h. Susret policajaca i mladića čini se sasvim slučajnim (niko nije pozvao miliciju), a do konflikta dolazi nakon kraće verbalne rasprave. Događaj prepričavam onako kako sam ga sopstvenim očima video i doživeo. Policajac se zaleće i pesnicom udara jednog od momaka u glavu. Zatim istu radnju ponavlja još nekoliko puta. Osoba koju udara, najverovatnije je maloletnik. Mladić izgleda prestravljeno, ali ne pruža nikakav otpor. U međuvremenu, drugi „organ reda“ hvata nesrećnog momka i držeći mu ruke iza leđa daje šlagvort svom kolegi da nastavi sa torturom, što ovaj naravno i čini. Posle nekoliko teških udaraca u glavu, momak pada na pločnik a unezvereni pripadnik MUP-a nastavlja da se iživljava sada već šutirajući ga nogama i udarajući pendrekom. Kolega mu se pridružuje u brutalnom iživljavanju. Nakon bezazlene primedbe jednog od momaka iz grupe i poziva upućenog policajcima da „prestanu da biju njihovog prijatelja“, jedan od antiheroja ovog reality horora, okreće glavu prema mladiću, i ubrzanim korakom kreće ka njemu. Tup udarac pesnicom u glavu, pa još jedan. Policajac je razjaren i van sebe. I dok dečko pokušava da se skloni i nekako zaštiti od udaraca svog mučitelja, na opšte zaprepašćenje svih prisutnih, činovnik sa dozvolom za maltretiranje izvadio je svoj pištolj. Uhvativši oružje za cev, u stilu najokorelijih pljačkaša i razbojnika, krenuo je ka prestravljenom mladiću. Posle nekoliko udaraca drškom pištolja jasno se mogao čuti i zvuk repetiranja!!! Pripadnik MUP-a Srbije je nišanio prema svojoj žrtvi u trenutku kada je nekolicina okupljenih i revoltiranih građana smogla hrabrosti da stane u zaštitu žrtve torture. Pravi heroji ove drame, bili su naravno obični (Beo)građani jer su se svojom hrabrošću i snagom građanskog autoriteta suprotstavili ogoljenoj samovlasti, bahatosti i sili. Problem, međutim, leži u činjenici da se najveći broj slučajeva policijske torture odigrava daleko od očiju javnosti. Iako novi srpski Ustav veoma jasno i izričito propisuje da je „ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite“, kao i da „niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju“ svakome je jasno da je ovde reč o najobičnijoj simulaciji građanskog društva te da za najveći broj slučajeva policijske brutalnosti javnost nikada ne sazna. Prazne ustavne proklamacije u društvu koje nije do kraja raskrstilo sa dilemom poput one da li vlast proizilazi iz narodnog tj. građanskog suvereniteta ili pak izvire iz mračnih dubina nacionalne pseudo-mitologije, više su nego beskorisne. Ali vratimo se za čas uniformisanim herojima i antiherojima velikog filmskog platna, sa početka teksta. Osobenost filma kao umetnosti oduvek je ležala u njegovoj moći da rekonstruiše postojeću i izmišlja paralelnu stvarnost, da oživljava likove i omogući nam da se poistovetimo i pročistimo. Film, između ostalog, ima i tu sposobnost da oživljavajući likove i priče problematizuje neka od univerzalnih moralnih pitanja, da bude magično ogledalo vremena i društva u kome nastaje. Kultni film Serpiko, sa još jednim policajcem kao glavnim junakom, snimljen je prema istinitom događaju, otvorivši pitanje korupcije u njujorškoj policiji, dok je film o ozloglašenom antiheroju, Zlom poručniku, problematizovao pitanje zloupotrebe policijskog autoriteta, ali i načeo večitu temu ambivalentnosti ljudske prirode kao i temu pokajanja i preobražaja. Srpska savremena kinematografija, sa druge strane, ili čemerni i ničim izazvani pseudo-žanr poznatiji kao domaći film, gotovo da nije u stanju da problematizuje niti jednu ozbiljniju i društveno-relevantnu temu iz naše svakodnevice. Glavni junaci srpskih filmova po pravilu nisu prljavi policajci ili ratni zločinci, brutalni zatvorski čuvari ili perverzni profesori, jer suočiti se sa ogoljenim likom antiheroja, kako onog u nama tako i u onom Drugome, nikada nije bilo lako. Međutim, upravo ova vrsta katarze čini se preko potrebna srpskom društvu. U iščekivanju rođenja prvog autentičnog institucionalnog antiheroja na domaćem filmskom platnu, čije bi pojavljivanje trebalo da označi buđenje srpske kinematografije iz duboke kome ne-refleksivnosti, a srpsko društvo približi putu katarze, pronađite i poslušajte novi album anarho-pank-kantri umetnika Mischief Brew-a pod nazivom „Songs from under the sink“ i saznajte zašto biti građanin znači uvek stajati uspravno Piše: Saša Ćirić KOSOVO - KRETENSKI TRIANGL   (a capella, u kapeli)        KAKVO JE STANJE NA TABELI, KAKVO JE ČIJE PROLAZNO VREME AT THE MOMENT? Kladioničari su konsternirani ali na nogama: navođenim projektilom spolja nokautiran je Golijat. Finac se pokunjeno odgegao kući, plan o nadziranoj nezavisnosti ritualno i u slast, stavku po stavku, progutao je ministar za Kosovo, Žan Luj Popje novog svetskog poretka. Iljušin je oganj naše osame polio sa 40 tona tečnog ohrabrenja - bratskoj majčici sa Istoka ponizno&sladostrasno je ponuđena grbača za novu hladnoratovsku fuziju. Ipak, kladioničari su mirni. Niko se nije kladio na pomahnitalog luzera, niti će. Jer berzom gospodare krvoloci JFK-a, vojna industrija i teksaška hegemonija kojoj ni „oružje za masovno uništenje“ ni „globalne terorističke pretnje“ nisu više potrebni kao opravdanje. Sila je silna tek kad se pokaže i nametne, kada svi izvršavaju njene naloge. U aroganciji, podaništvu patuljastih saveznika i kratkovidoj bezobzirnosti, mamuza se istorija i čeka vlastiti krah. Ili detantna izmena kursa. Albanska vlast na svetom komadu Zemlje već skoro deceniju sve resurse bacila je na jednu kartu: independencija ili smrt. Nema novog goriva - ostao je sveopšti ustanak i suicid za slavu. Suviše se čekalo, još od ilirskih vremena. Čas je kucnuo: uzmi ili ostavi, ali ne reci da sve je bilo uzalud. DA VIDIMO, ŠTA KO NUDI? - Ko nudi izgradnju građanskog, sekularnog, modernog, realno multietničkog društva na Kosovu? Svi, odnosno niko. - Ko nudi bolje obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, bolji položaj žena, bolesnih i nemoćnih, lica sa posebnim potrebama, više posla, strana ulaganja, perspektivniji život? Svi, odnosno niko. - Ko se zalaže za smanjivanje tenzija i prevazilaženje podela, povratak raseljenih, kažnjavanje zločina, osudu odgovornih, ekonomsku i kulturnu saradnju? Svi, odnosno niko. ZAŠTO SU JAKI NA JEZIKU A SA FIGOM U DŽEPU? Zato što im je status jedina važna stvar. Ko će crtati mape, čija će se zastava vioriti i na kojem jarbolu, hoće li biti dve ili jedna stolica i u kojim međunarodnim organizacijama. Rešenja za svakodnevni život će pasti s neba, samo kad se reši status, zadrži ili proglasi Kosovo našim, jedino našim. U ČEMU SE RAZLIKUJU SRPSKA I ALBANSKA STRANA? Srpska Vlada pristaje da Kosovo bude država, ali insistira da se ne zove država niti da ga iko prizna kao državu. Albanska strana insistira da Kosovo bude država, i pre svega država, i ne pristaje ni na šta drugo. Srpski predlog je „daj šta daš“, nameran da ostvari maksimum svojih interesa u apsolutnom minimumu opcija koje se nude. Albanski je jednostavan. I maksimum i minimum su jedno. Čekao si dugo i trpeo si mnogo - uzmi sve, jer sve ispod toga je ništa. Čak i ako je lukavstvo, srpski predlog je neočekivano suptilan. On podrazumeva prefinjenu glumu političara i razumevanje biračkih statista: to što je naše na mapi za vremensku prognozu, nije naše niti će ikada biti, ali mi smo zadovoljni što je i toliko naše i pravićemo se da je naše sasvim i u punoj meri naše administrativne uprave. Albanskim političarima ne treba teatar, oni stvaraju istoriju. „Jo negociet“ zvoni kao „No passaran“, dok prognoze o mogućim sukobima odišu žanrom ratnih priprema i zastrašivanja. Francusko klasično pozorište naspram pučkog romantičarskog teatra života. ŠTA NAS ČEKA? Iza produžene agonije neiskrenih pregovora i šatl diplomatije Kontakt grupe, uslediće američka brutalna jednostranost. Srpsku nespremnost da se pomiri sa realnošću zameniće ogorčenost i frustracije, albansku strepnju i nepopustljivu isključivost - sirotinjski trijumfalizam. Upokojena južnoslovenska utopija biće najzad demontirana do atoma. Ostaće tek užagreni pogledi ka bedemima Šengenskog carstva, koje baulja zabavljeno traženjem jedinstvenog predloga Ustava, smanjenjem nezaposlenosti i mržnje/distance prema emigrantima, zbunjeno socijalnim disproporcijama i stepenom kulturnih razlika između starih i novih članica. Srbiju čeka ludilo izgubljenog identiteta, tralje sna o neostvarenoj imperijalnoj sili u regionu, dezorijentisano društvo poraženih krivaca sa vladajućom političkom elitom nespremnom za dan posle nezavisnosti Kosova. Jedino što je gore od poraza u novoj Kosovskoj bici jeste političko-kafanska dreka i lelek o nepravdi, izdaji, zloj kobi istorije; vera u konačnu pobedu, kad-tad  BETON BR.25  DANAS, Utorak 7. avgust 2007.   Piše: Milica Jovanović „NE DAM KOSOVO NA PRVOM SASTANKU“   (Queeria, Forum B92)                         Beše to kratka ljubav bez nade Što prođe brzo k’o aprilski dan, Al’ od nežnih reči i misli o sreći U srcu večno ostade san.        Džordž Orvel, 1984     Kao što i dolikuje svakom društvu, bez obzira da li postoji samo u mašti nadahnutih pisaca, nevidljivi svet koji naseljavaju nevidljivi prijatelji dobio je i prve obrise političke organizacije. U duhu manifesta kojim su se, kako pričaju stari, nekada davno plašila mala deca i veliki posednici političke moći, jedan pokret na pomolu najavljen je lukavim zahvatom u najomiljeniju srpsku fantaziju 21. veka. Prethodnicu ovog pokreta čini nekoliko desetina (stvarnih) građana Srbije, koji su se jednog nedavnog jutra okupili na vračarskom platou i odmarširali do Gazimestana. Za razliku od pionira bivše države, koji su marširali tragom oslobodilaca Beograda i drugih stvarnih i zamišljenih toponima jugoslovenskog antifašizma, ovaj marš srpskom avangardom čini i jedna iznenađujuća navika njegovih protagonista. Oni, naime, vole da čitaju. Štaviše, tvrdi izveštač, čitanje ih zaista uzbuđuje kao i rasprave o knjigama, koje se do pohabanosti korica čitaju i šalju dalje. I naslovi i autori tih knjiga ostaće zasad nevidljivi; možda zbog prirode konspiracije, ili nekih objektivnih nedostataka. Zanos i uzbuđenje mladih ljudi u gazimestanskom maršu svoje poreklo nalaze u istom onom paradoksu uspostavljenom kao sušta suprotnost romantičarskog paradoksa ljubavi („što više daješ, to više imaš„), o kom govori Žižek objašnjavajući lakanovski koncept žudnje za prividom: „što više imaš onoga za čime žudiš, to ti više nedostaje, pa je čežnja još veća“ (Koka-kola kao petit object a, u: Žižek, „Manje ljubavi, više mržnje“, Beogradski krug, 2001). Petnaest odsto srpske duše, poput dekofeinirane dijetalne Koka-kole, uprkos čvrstim garancijama u najvišem pravnom aktu Srbije, sve manje postoji - zapravo, pojavljuje se na sasvim neočekivan način, kao „prazno mesto za koje je smisleno tvrditi da nešto predstavlja“, čija neuhvatljivost postaje njegov ključni ontološki dokaz. I osnovni motiv za još jedan gutljaj. Stoga je poduhvat predstavnika žive organizacije građana koji traže odgovore, rade na sebi i drugima - kako ih je opisao jedan od retkih svedoka nevidljivog sveta, Slobodan Antonić - ostao neuspešan. Mada su prešli administrativnu granicu, sreli se usput sa američkim vojnicima i albanskim policajcima, i konačno zaista stigli do Gazimestana, čitav je put bio uzaludan, osuđen na neprestano mimoilaženje sa onim za čime se žudi. I koliko se god puta ponovio, na mnoge dovitljive i raznovrsne načine, taj pokušaj susreta nikada neće dovesti do ispunjenja želje. Popularni fantazam srpske političke elite zaista zaslužuje svu pažnju svetova sa obe strane čarobnog ogledala, pre svega zato što je tako zahvalan za oblikovanje socijalnih čežnji i izvrdavanje odgovornosti za tekuće probleme. Mada neće priznati da je govor o Kosovu „carstvo beskrajno mnogih virtualnih istina, pa otuda carstvo u kome nikakva istina ne prebiva (u čemu je, naravno, njegova istina)“ (B. Arsić, Razum i ludilo, 105. str), kreatori i tumači srpske Mišja rupa via Nebeska Srbija političke zbilje zasnovane na zamračenom predmetu želje, uživaju sve blagodeti simboličke neodređenosti „najskuplje srpske reči“. Nema, naime, drugog načina za održavanje plamena zanosa i uzbuđenja Kosovom - za koje većina građana Srbije u ovostranom, vidljivom svetu, zaista ne mari. Većina Srba nikada nije bila na Kosovu. Niti koga tamo ima, niti koga tamo zna. I većina će vam reći: Ko još mari za Kosovo. Samo da je boljeg života. Da je više posla i da nam deca nisu gladna, objasniće Antonić jednom prilikom. Ali, većina Srba će se najdublje užasnuti kada bude videla kartu Srbije bez Kosova. Osim na mapi, Kosovo unutar granica Srbije postoji („insistira da egzistira“) još i na zastarelim agendama domaćih ubeđivača u paralelnu stvarnost. Taj se zadatak, nadasve, tiče izmeštanja Kosova u područje žudnje koja ne može biti zadovoljena. Nema povratka na Kosovo, jer tamo nikad nismo ni bili. Čežnja za Kosovom, oponašajući Levinasovu metafizičku želju, postaje alibi u kom iskrsava i održava se - srbijanska politika. Oni koji su učesnike marša poslali na Gazimestan, sačuvali su tajnu. I oni žele da Kosovo nestane iz stvarnosti, jer će samo na taj način postići apsolutni užitak  BETON BR.23  DANAS, Utorak 10. jul 2007.   Piše: Branislav Jakovljević KRALJEVO, KRAGUJEVAC... SREBRENICA   Protiv kulture beščašća     * „Odjednom je počelo da puca. Okrenuo sam se prema zapadu i pao na zemlju. U istom trenutku, na mene su pali i moji drugovi i pokrili me. Znao sam da nigde nisam povređen. Mitraljez je prestao da puca. Čuli su se samo jauci, kukanje i ropac drugova koji su još bili živi. Zatim su se čuli puščani pucnji. Ovi pucnji su se čuli sve bliže meni. [...] Kako su mi se sve bliže približavali, razmišljao sam o tome gde će zrno da me pogodi i hoće li da me ubije, ili samo rani“. * „Pao sam dole, i ne znam šta se onda dogodilo. Nisam razmišljao. Nije bila moja ideja da prvo padnem i tako preživim, samo sam pomislio da je kraj. Ne znam da li sam u tom trenutku ležao bez svesti, možda sam bio još uvek svestan, ali ne mogu tačno da se setim tog trenutka. Sve što znam je da, dok sam ležao dole, osetio sam bol u u desnoj strani grudi. Osetio sam bol na desnoj strani, ali ne znam da li sam bio ranjen, i osetio sam bol u desnoj ruci. I patio sam. Ali sam nastavio da ležim tako na stomaku sa glavom okrenutom u desno. Pored mene je bio čovek koji je dosta ječao. Ne znam da li je bio pogođen, možda je bio skoro mrtav. Ne znam ko je to bio. Sve što sam mogao da čujem bili su njegovi jauci. I ja sam patio, ali nisam vikao. Nisam kukao. Ne znam koliko ozbiljno sam bio ranjen. Čekao sam na još jedan metak da me pogodi i čekao sam da umrem“. Ova dva sećanja sa masovnih stratišta predstavljaju iskustvo koje je možda suštinsko za dvadeseti vek: iskustvo masovnog, administrativno sprovedenog pogubljenja; iskustvo birokratski obezličene smrti; iskustvo potpuno proizvoljnog ubijanja, i isto tako slučajnog preživljavanja; iskustvo, zapravo osećaj, daha masovne smrti na potiljku, fizički pritisak mrtvih tela i onih koji polako, u mukama umiru; kao i iskustvo nemoćnog iščekivanja smrti, osluškivanja njenih glasova, njenih koraka, njenog rasuđivanja i njenog začuđujuće ljudskog lika. To je, rečju, susret sa smrću u statističkom paklu dvadesetog veka, u kome brojke, krajnji zbir i „čist račun“ postaju vredniji od svetosti svakog pojedinačnog života, i svake pojedinačne smrti. Prvo od ova dva svedočanstva potiče iz masovnog streljanja u Kraljevu oktobra 1941. godine. Drugo, iz masovnog streljanja u Srebrenici jula 1995. Stavljajući ova dva iskaza jedan pored drugog, nije mi namera da uspostavim analogiju između zločina koji se desio nad Srbima i zločina koji su počinili njihovi sunarodnici. Još manje mi je namera da relativizujem jedan i drugi događaj u ime bezličnog, bezimenog i prečesto zloupotrebljenog humanizma. Na ovo poređenje podstakla me je poseta stratištu u Potočarima u julu ove godine (2004). Prizor koji sam tamo zatekao učinio mi se kao odjek onoga što sam, odrastajući u Kraljevu, doživljavao svakog oktobra: od fabričkih hala pretvorenih u sabirne centre, masovnosti pomena u kojoj se donekle ogleda masovnost zločina, sve do jezive sličnosti same topografije spomen parka (u oba slučaja radi se o nekoj vrsti prirodnog amfiteatra), i do ponavljanja opomene da se zločin više nikada ne ponovi. Zbog svega ovoga, kao i zbog zajedničkog iskustva preživljavanja masovnog pogubljenja stanovništva, gradovi kao što su Kraljevo i Srebrenica trebalo bi da imaju malo bolje i malo dublje razumevanje jedan za drugog. Zbog toga, ne zbog nostalgičnog „bratstva-jedinstva“ trebalo je da u Srebrenici bude tuce autobusa iz Kraljeva - umesto toga, došla su jedva dva autobusa iz čitave Srbije. Ali i zbog još nečeg: način na koji se ova dva događaja pamte i zaboravljaju govore rečito ne samo o prošlosti, nego i o budućnosti. I ne samo o bivšoj ideologiji, nego, još važnije, o jednoj ideologiji u nastajanju. Razlike između dva događaja su rečite koliko i sličnosti. Dok su žrtve kraljevačkog streljanja ostale anonimne, u Srebrenici se žrtve ukopavaju pod imenom i prezimenom. To je, sa jedne strane, rezultat savremene tehnologije koja omogućava preciznu identifikaciju žrtava. Sa druge strane, skorija istoriografija upozorava na političko „licitiranje“ brojem mrtvih u masovnim zločinima u Kraljevu i Kragujevcu, koje je počelo odmah po završetku Drugog svetskog rata i dostiglo vrhunac početkom sedamdesetih. Ista istraživanja upućuju na transformacije u načinu obeležavanja ovih događaja u istom razdoblju, od parastosa i okupljanja porodica nastradalih do masovnih muzičko-scenskih svečanosti. U tom razdoblju, u Kraljevu je iznikao spomen park u kome su masovne grobnice obeležene redovima posečenih stabala. Sećam se da se govorilo da jedan grob izdvojen od ostalih pripada nemačkom vojniku koji je i sam streljan pošto je odbio da puca u nevine ljude. U Potočarima takvog groba nema. To može da tumači kako ko hoće. Ja bih se zadržao samo na tome da se čak i taj detalj uklapa u zvaničnu politiku SFRJ iz šezdesetih i sedamdesetih. Naime, trebalo je nekako ublažiti paradoks koji je nastao kada je tradicionalni krvnik počeo da zapošljava i hrani hiljade radnika koje naša industrija nije uspela da zaposli. Na kraju, ono na šta ukazuje novija istoriografija o zločinu u Kraljevu jeste zastrašujuća ideja nasilnog saobražavanja zločina jednoj ideologiji. Poslednjih trinaest godina, kritika te ideologije korišćena je da se objasne uzroci novih zločina i novih krvoprolića, u kojima su Srbi često bili počinioci, a ne žrtve. Jedna ideologija, bezbedno smeštena u prošlost, korišćena je kao univerzalni odgovor na sva pitanja koja se tiču ne samo istorije, već i sadašnjosti. Uz to, evidentni su žurba i napor da se između nas i tih događaja sa početka i sredine devedesetih uspostavi što veća istorijska distanca. Sada je više nego ikada potreban zaokret od strategije zaborava ka strategiji pamćenja. „Licitiranje“ brojem mrtvih u Kraljevu i Kragujevcu pripada istom ideološkom obrascu koji se trudi da zločine kao što je onaj u Srebrenici potisne, i da ih svede na cenkanje sa Haškim tribunalom. I u jednom i u drugom slučaju radi se o instrumentalizaciji smrti. Ako se usudimo da imena gradova Kraljevo, Kragujevac i Srebrenica izgovorimo u istoj rečenici, to nije radi osude ili krivice, ili bilo kakvog uopštavanja te vrste, već radi iskoraka iz jedne kulture beščašća. Ona nema ni nacionalnost, ni granice, već se ogleda u zaboravljanju, mehanizaciji, ignorisanju i unižavanju smrti, tuđe i svoje Piše: Saša Ćirić KINDER JAJE                               ili vs. političarenja dece kukuruznog polja        Slobodno neka podigne ruku svako ko ima utisak da Ministarstvo inostranih poslova Vuka Jeremića predstavlja obdanište, a Narodna skupština pod Oliverom Dulićem fakultetski kampus koji se sprema za ekskurziju. Zašto je Demokratska stranka na čelna mesta dve izuzetno značajne funkcije gurnula taze tridesetogodišnjake? Posredi je predsednikov sindrom „razrednog starešine“ i takozvanog „bašte“, duhovnika u manastiru koji ispoveda mlađe sveštenike. Boris Tadić bira osobe bez političke težine i izgrađenog kredibiliteta ne bi li njima manevrisao po svom nahođenju i bez rizika. Ova pragmatička postavka ismeva ugled državnih institucija, proizvodeći imidž Srbije kao nezrele zemlje. Godine 2002, s proleća nekako, na Skup o socijaldemokratiji u Skupštinu grada Beograda došli su predstavnici evropskog levog centra, među njima i 34-godišnji engleski laburista. Na moju konstataciju da je mlad politički funkcioner, odgovorio je da je u politici od svoje 15. godine. Upoznao je različite nivoe vlasti i organizacije stranke, učestvovao u rešavanju problema od socijalnih i ekoloških do unutarstranačkih. Tačno je da to nije mogao biti naš model, jer Srbija nije imala vremena za postupnu evoluciju. 90-ih se ludovalo i sazrevalo brzo. Ali, današnje partokratsko voće je bljutavo gorko. Šta povezuje Miloševićevog mladog socijalistu Jeremića i junošu SPO-a Dulića, po ličnoj želji Danice Drašković inkorporiranog u Inicijativni odbor Studentskog protesta 1996/97? Kažu stručnost i perspektivnost. Ne sporim. Ali, uz neiskustvo, ima još nešto. Nesamostalnost i beskrajna servilnost, kompromis sa svima pre svake političke ideje i doslednog stava. To su ljudi od karijere, ljudi od gume, demokratska Srbija budućnosti. Hoće li DS-deca na vlasti upropastiti državu ili njen politički kurs? Ne, jer je politika bazičnih državnih interesa definisana tako da joj ne bi odmogao ni sam Milošević, niti bi joj pomogla simbioza De Gola i Asteriksa. Prisustvujemo tranzicionom ismevanju politike putem infantilizacije njenih aktera. DS podučava da je mladost vrlina, ne potencijal; da je politika slika i utisak, ne sadržina i učinak. Bez snage da raskrsti sa očevima odgovornim za ksenofobno huškanje i unormljavanje zločina, ova stranka nam podmeće svoju bezidejnu metiljavu decu, koja su lukrativno poturila leđa za teret njihovog kratkovidog oportunizma i politike uvećanja bogatstva profitera svih fela  BETON BR.20  DANAS, Utorak 29. maj 2007.   Piše: Saša Ćirić KRISTALNA NOĆ SA SREĆNIM KRAJEM   Noći bugija i anatomija radikalizma     ŽIVELA VLADA! (panegirik Vojislavu Koštunici) [Čitaocima je ostavljeno da panegirik shvate kao sarkazam ili kao doslovan autorski tekst] Posle 15. maja u Srbiji postoji samo jedan politički maher: Vojislav Koštunica. Njegovim imenom biće nazvana čitava jedna oblast sistemske kombinatorike i jedan prolaz u Las Vegasu (ili bar jedno prodajno mesto u „Lavovima“). Predvodnik višečlane koalicije (ne samo DSS-a), sa manje od 17%glasova postaje prvi čovek Vlade. Jedini je političar koji od polovine 90-ih zavlači radikale za koaliciju a da mu oni ne uzvrate nijednom psovkom. Čovek koji je menjao rupe na svirali, ali ne i sviralu. Čovek koji je zaigravši va banque, bio spreman da Srbiju gurne u trošak i mrcvarenje još jednog izbornog kruga i da je ostavi bez legitimnih institucija. Čovek koji je po prvi put odsedeo puni skupštinski moleban, preživeo radikalsko-LDP-ovsku drobilicu a da nije pustio ni senku glasa o tome šta će kao premijer Srbije učiniti kad Kosovo dobije neku formu nezavisnosti. Čovek koji je zadržao neokrnjene, i vlast i nacionalne ciljeve. Čovek koji je režirao antičku dramu tromesečnih pregovora o formiranju Vlade, a završio sa holivudskim cajtnotom. Čovek koji je od analitičara napravio unezverenu telad: šta je značila riplijevska drama apsurda sa stolicama Tomislava Nikolića. Da li je stidljiva udavača demonstrirala BIA bicepse ili je na oči tvrde patrijarhalne nacije ostvarila poliandrični ideal - naizmenični brak sa dva različita muža? Da li su narodnjaci obnarodovali dve utičnice na svojoj duši koje se uvek mogu aktivirati ili je populo vožd svoje koalicione milosnike i s leva i s desna čisto vukao za nos? Svejedno, premijerski svlak je ofajtan a identitet očuvan. Štaviše, kao Djed Božićnjak svima je doneo nešto vredno: Vlada će nastaviti reforme, Srbija će nastaviti svoj prekinuti put ka Evropi, jednom prava opozicija će se gojiti na Vladinim greškama, lupajući joj packe čas sa državotvorne čas sa humanitarne strane. I najviše, sinhrono je zadovoljio USAEU i Rusiju (svetom burmom vlasti svezao je prave demokrate i proverene patriote). I pre nego što je otkucala ponoć a da premijer nije ni gubio cipelicu (a i ko bi je tražio: Solana?, Sergej Lavrov*, Slobodan Jovanović#, Sv. Sava+, Zubin Mehta¨...), jedna preteća Kristalna Noć pretvorila se u čudesni spektakl u kome su svi živeli složno i srećno do isteka punog mandata. SM MARTIRLUK Zašto pojava zvana srpski radikali izmiče teorijskom interesovanju naših analitičara? Radikaloznanci obično govore o procentima i demagogiji, prostakluku i moćnoj stranačkoj infrastrukturi, samozaveštanom zemunskom magistratu, zbijaju pošalice na račun uređenja grobnih mesta u Kragujevcu i okolini ili povodom vesele leksike i udarničke doktorske naklade šlang haškog sužnja. Međutim, neopravdano se ostavlja po strani pitanje šta radikali danas jesu po-sebi-za-sebe? Odista, čisto fenomenološki, šta to radikali jesu? Politički sadomazohisti. Oni vole da boli. Kao što njima patnja predstavlja izvor užitka, svoje interno zadovoljstvo distribuiraju drugima, neistomišljenicima jednako kao i svojim biračima. Nije ovde reč o tome da zamislimo Lidiju V. (zvanu Violeta) kao domino damu u kožnom kompletu, jake šminke i lake ruke, ili Natašu J., vojvotkinju od skupštinskog bokala, kao nositeljku „zlatne kiše“, te Acu „Glistu“ (M. Vasić) ili Tomu žalostivog kao tarantinovskog roba iz trapa sa plastičnom jabukom u ustima. Takvu imaginaciju posvećujemo i ostavljamo Petru Lukoviću, masteru političke erotologije. Poenta je u tome da su radikali slasno bolno svesni svog postpetooktobarskog usuda da nikada neće biti vlast u Srbiji ili njen deo. To je vrelo njihove naslade, ali i gejzir nesvršive frustracije. Oni mogu izmeštati autobuske stanice po Novom Sadu, proterivati novinare sa posla u Kikindi ili pretiti „ustašama“ po Leskovcu. No, negustirana slatka kaša vlasti im tek draži gladni brk. Tako snažni a tako bespomoćni, i tako pošteno naivni da ih svaki verolomni lukavnik može žedne preko vode prejahati samo ako im ponudi makar kafenu kašičicu vlasti. Oni rastu kao titani i tuguju kao Polifemi. Nikome potrebni, zatočili su se u tamnicu svoje vulgarne mržnje i pobegli na ostrva svojih praznih pretnji i teških kleveta. Nesposobni da se menjaju, kao prognane sluge i iskreni saučesnici srušenog režima malog požarevačkog Bonaparte, žalostivo gude o mračnim vremenima koja su nastala i zlokobno, kao gavranovi, proriču svoj povratak u slavi koju je patnja večito marginalnih učinila blistavom. Ali, kao da ni oni sami nisu čvrsto uvereni u teritorijalne mape svoga sna: Karlobag se promitario u Ševeningen, Herostrati sa Pala forsiraju udbaške mišje rupe, Zemun je trampljen za Novi Sad. Otuda neplanska amplituda sastavljena od čoporativne parlamentarne agresije i elegičnih tugovanki o rasporedu sila u svetu. Čas zveckaju silom, čas nepravdom, čas blate protivnike a vazda ljuto opozicionare. Zalud su bili svi pokušaji da se radikali privole nametima civilizacije. Svakako je plemenito da se radikali vide kao demokratska stranka koja ravnopravno sa ostalima participira u političkom životu zemlje, sve ne bi li se izbeglo predosećanje građanskog rata. Integrisati varvare, dokona se, potrebitije je nego li grubo ignorisati trećinu aktivnog biračkog tela ili ga prevaspitavati što silom što manipulacijama. Da, ali šta činiti kada se radikali otvoreno izruguju normama demokratije, pravdaju ili umanjuju (srpske) zločine, preziru pristojnost a promovišu bahatost i prostakluk? Jedini izlaz da se sluđeni gubitnici tranzicije, mentalni IBovci i kajmak-mistici razvrgnu od njihovih političkih SM predstavnika jeste da se upokoje aveti 90-ih: istina obelodani, svi optuženi privedu, zločini osude, podvuče crta ispod koje se u državnoj politici dalje neće ići. (Onaj ko u ovaj metod ne veruje je antropološki nihilista ili suicidni cinik.) Ima li potencijala u radikalima za njihovu radikalnu političku transformaciju? Sigurno da da - i da se odreknu nesuđenog martira u Hagu, i da trajno isperu usta sapunom, i da drugačije definišu svoj nacionalizam. Za svoju i dobrobit Srbije, nova Vlada i resto političke elite mora im na delu demonstrirati politički realizam bez himera koje vode u konflikte i koče razvoj zemlje. U tom, i samo u tom slučaju, onaj će zloćudni demon koji izjeda dušu srpskim radikalima i goni ih da maltretiraju sve oko sebe, svoju nasladu potražiti van svakodnevne političke prakse karamazovskih samoponiženja. Reformisanim radikalima će se tako pružiti prilika da konačno postanu vlast i to ne kao prokažene parije koje sustiže anatema sa svih strana sveta, već kao regularni evropski desničari, benigne galamdžije i kafanski velikodržavni nostalgičari (lepenovski hajderovci, korisni kao plovak/lakmus preteće fašizacije društva) Piše: Miloš Živanović MUZIKA JE PUT DO SREĆE   Paralelni svetovi                      Kakve su se samo raznovrsne veze definisale u polju prelivanja i mešanja popularne muzike i politike od perioda između svetskih ratova do danas - američki folk, ruralni bluz, rasna segregacija, sindikati, Bili Holidej, Dilan, hipici, Vijetnam, Ohajo, pankeri, Džo Stramer i mlađani Toni Bler, Kings Roud, Kingston, Zapa protiv žene Ala Gora, reperi, oni strašni stari i ovi smešni novi, poput Eminema i njegovog marketinškog angažmana protiv Buša mlađeg... U Srbiji, muzika nema ništa sa tom prljavom politikom, bar tako kažu - i uporno ne veruju da po pravilu, ako nema sa politikom, ima veze sa politikantstvom. Ili ipak ima veze sa politikom, pošto je Pesma Evrovizije tako značajna evropska stvar. Čak, Eurosong je značajnija institucija od Međunarodnog suda pravde (kome smo dobro natrljali nos) i Tribunala za ratne zločine (kome uporno natrljavamo nos, a tek ćemo ga pravo natrljati). U rangu je sa Evropskim prvenstvom u fudbalu, ali ipak važniji, jer nas u fudbalu nešto neće. Pobeda na Evroviziji u stvari pokazuje da smo mi vazda bili na pravom putu demokratskih promena, ali oni to nisu hteli da vide. Pobeda na Evroviziji ojačava našu poziciju u borbi za Kosovo. Kad pobediš na Evroviziji, to znači da si najbolji u Evropi. Ako socio-muzičke fenomene sa početka uporedimo sa dotičnim festivalom (bez ambicija da se mešamo u muzikološke poslove), kristališe se nepremostiva razlika - svi izvođači na Evroviziji podsećaju na boy band grupe, koje ne nose nikakav idejno-ideološki koncept, izuzev kratkotrajnog kupoprodajnog potencijala, ne određuju se po bilo kom pitanju, čiji članovi ne dele i ne zastupaju nikakve stavove, pa ni muzičke (ako se učini da se za nešto ipak zalažu, to ima težinu izjave neke misice da želi mir u svetu). Opšte mesto, i večita inspiracija, da je muzika = subverzija, makar i u krajnje diskretnom i destilisanom obliku, izgleda više nije opšte. (Ako ćemo po ovoj slici suditi, ljudi što mladost i život posvećenički provode komponujući, pišući, vežbajući, zureći u žice, doboš, miksetu, monitor, ili gramofon, svejedno, više nisu tu, ako i jesu, svakako su nepoželjni.) Tako su spektaklom prodefilovali i ljutiti pankeri, i a la Whitesnake rokeri, i šlager-izvođači, i latinski ljubavnici, i seks-bombe, i Dženis Džoplin... Sve može da prođe, imidž se ne stvara nego u trenutku fabrikuje i ne znači ništa (baš kao što na našoj konzervativno-mačističkoj sceni i ulici vlada neočekivani glamrock fazon, a muškarčine se oblače u modu zapadnjačkih queer subkulturnih modela), kao ni sumanute, zaumne i eventualno komične „koreografije“. Pobeda na takvom festivalu za Srbiju je kec na desetku, nek’ je lepo, nek’ je veselo, i samo bez politike. (Da li vas ovo na nešto podseća? Mene na srpsku pesničku scenu. I na to da pesnici čine neku svoju estradu, rezervisanu za „elitu“, van koje ne znače ništa. Zato, kakvi pesnici, takvi i pevači.) Britanski Independent, vrag mu babin, donosi tekst u kom se tvrdi da naša pobednica predstavlja novu i drugu Srbiju, onu koja je oduševljena Evropom, da je to pobeda nad starim imidžom prominentnih srpskih umetnica, prostitutki u pratnji kriminalaca i ratnih zločinaca, sve u svemu, da je pobeda korak ka EU. Takođe je primećeno da su ex-yu republike blagonaklono glasale za Srbiju, što bi trebalo da bude znak velikog međunacionalnog i međuestradnog izmirenja (za uzvrat, mi ćemo biti tužni što je njihov Adolf tako bedno prošao). Vrući poljupci mira božjeg, samo ne moramo „ono“ da pominjemo, što da nam bude neprijatno, da se prljamo politikom. Puno hvala brate „nezavisni“, nešto sam se zasitio sitnih komplimenata koji liče na tepanje retardiranom malom bratu iz provincije. Pretpostavljam da je lako i lepo upućivati takve poslanice kad imaš grad iz kog potiču i Bitlsi i petostruki šampion Evrope u fudbalu. A kad dugo nije dobro i nemaš ništa, oči su suviše gladne i sumnjičave da bismo ih tek tako zamazali. Zato, neka je večna slava Džonu Pilu sa Bi-Bi-Sijevog radija, čoveku koji je mnogo uradio za muziku našeg vremena. Koliko je Evrovizija uradila, ne znam. U Beogradu - slavlje, petarde, pucnjevi, rafali, blokiran grad. Proslavlja se pobeda nad Evropom. Da li su to slavili ljudi potpuno drugačiji od onih na Cecinom nastupu i na dssabornom novogodišnjem koncertu? Ili je to ista „elitna masa“? Koja uz Evroviziju razvija svoju „sociologiju slobodnog vremena“? Sve ovo je neka komplikovana postapokaliptična PC upravljačka simulacija? Đinđića i Kenedijeve su pobili mutanti iz svemira? Nagrađena pevačica u poseti parlamentu - ali poseta je apolitična, kao i parlament. Seća li se iko Boba Marlija i koncerta koji je održao na svojoj Jamajci, razorenoj bedom, rasnim i etničkim trvenjima, konstantnim neredima, političkom i stranačkom rascepljenošću i nasiljem, posle kog su pokušali da ga ubiju? Nije Bob bio ni uz jednu od dve suprotstavljene partije, ali teško da je bio apolitičan. Beograd je oduševljen prilikom da organizuje Eurosong 2008. Apolitični balkanski BBC (RTS, naravno) je na konju (ili na magarcu, videćemo kasnije). Pošto je nedavno Otac Nacije objasnio da su Đinđića ubili Albanci (mutanti), biće nam objašnjeno i kako Srbija cveta bez Đinđića. Ali, ni u raju nije sve pesma. Neprincipijelni rad menadžerskog tima naše pevačice iziritirao je i samu veliku glavu Nacionalnog javnog medijskog servisa nacije i našeg nacionalnog prava da znamo sve nacionalno, i to do crvenila. Kako je to bilo neizdrživo, on gonjen nemirom iznenada nepozvan upade u respektabilnu erteesovsku emisiju, stavljajući na muke respektabilnu autorku, staru zvezdu starih vremena i progonjenu novinarku na pravdi boga zagašenog BK televizijskog servisa. Tek tada videsmo koliko je čoveku teško, da ni pobednička pesma ne pomaže, jer progone ga magarci. Da li će sukob od nacionalnog značaja, RTS vs. Magarci, biti okončan na vreme da se naredna Evrovizija nesmetano organizuje? Ako ima Boga, taj festival će voditi Otac Nacije lično, a između muzičkih numera pesnici srpski kazivaće svoje trans-stihove, i kritičari srpski svoje trans-recenzije - samo lepota, ništa politika. Dva festivala u jednom, konačni šamar Evropi, mat. Ostaje pitanje treba li pozvati Vahabite da učestvuju, zanimljiv je to outfit, da se vidi sva naša bogata raznolikost. Postoji li način da pretplatu plaćam HRT-u? I tako, prolaze dani, spektakl za spektaklom. I sve apolitično, a estetično. A to što Stounsi konačno dolaze (plašim se da to izgovorim), to je samo još jedna potvrda da je Srbija divna zemlja, apolitična. Organizaciju koncerta ponovo drže neki lovci u mutnom, menjaju se lokacije, karte su možda rasprodate, možda nisu, koštaju ovoliko, ili možda onoliko. Van Gog je figurirao kao potencijalna predgrupa - hoće li biti tog nezaboravnog dueta, Đule i Ruška Jakić? Pa da, otprilike smo na tom nivou. Ali, sve je to očekivano u mandatu jedne apolitične boy band vlade. Muzika među Srbima. Da parafraziram Zapu, it’s not dead, it just smells funny  BETON BR.19  DANAS, Utorak 15. maj 2007.   Piše: Slobodan Georgijev NADZIRANA NEZAVISNOST ZA SRBIJU   Inicijative: pismo Evropskoj uniji     Poštovani, Mi, gore potpisani, odlučili smo se na ovaj dramatični korak vođeni željom da se stanje u Srbiji promeni na bolje i da se spreči dalje propadanje naše države u nestajanju. Imajući u vidu vrednosti na kojima je nastala vaša zajednica, u prošlosti osakaćena stalnim trzavicama i ratovima, a danas manje-više složno polje različitih kultura, obraćamo vam se u nadi da ćete naći vremena da razmislite o našim predlozima. Pre nego što se pozabavimo samom molbom iliti predlogom, želimo da podsetimo na neke činjenice koje doprinose boljem razumevanju našeg trenutnog stanja u kontekstu globalnih procesa. Da bismo te procese precizirali i postavili u odgovarajući kontekst potrebno je objasniti događaje iz nedavne prošlosti, što je nemoguće ako se ne osvrnemo malo dalje u istoriju u vreme u kome su koreni onoga što će se docnije ostvariti. Problemi nastaju kada pokušamo da tačno odredimo polaznu tačku iz koje bi bilo moguće formirati valjani referentni sistem koji bi nam omogućio da u jednom, jasnom sledu posmatramo događaje i postavimo ih u ravan koja bi nam omogućila donošenje ispravnih zaključaka. U tom smislu, čini se, trebalo bi poći od prvih međuetničkih sukoba na ovom području, ali i tu postoje sporenja koja se odnose na datiranje prvog plemena, odnosno, tačno pozicioniranje onih koji su prvi zauzeli određenu teritoriju. Evropa čeka Ako bismo metodološku nedorečenost ostavili po strani i vratili se na ono što se događa danas, a upravo nas je to nagnalo da vam se obratimo, videćemo da se Srbija našla u problemima koje nije u stanju da samostalno prevaziđe. Zbog čega se to dogodilo? Naše je mišljenje da je upravo ona gore pomenuta metodološka neodređenost direktno proizvela sveopštu blokadu srpskog društva i onih institucija za koje su Srbi i svi građani koji žive u Srbiji mislili da objektivno postoje. Nemogućnost da se odredi polazna tačka iz koje će se posmatrati sopstvena pozicija izazvala je toliku zbrku da ni Ajnštajnova formula E=mc2 ne može da pomogne i postavi stvari u iole stabilni referentni okvir. Pokušaji da se takva neodređenost prevaziđe insistiranjem na univerzalnim ljudskim pravilima i demokratskom, liberalno-kapitalističkom, tržišno-kompetitivnom sistemu nije donela nikakav rezultat i dileme nisu razrešene. Srbija je entitet koji se neprestano razara i pokušava da se konstituiše (po sistemu: sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo), ali sada više izgleda nema unutrašnju snagu da sam dobaci do nekog konsolidovanog oblika. Zbog toga što se ne zna kolika je, gde je, koliko ima stanovnika, gde ide i odakle dolazi, Srbija je zemlja koju davi njena sopstvena mapa, što je svakako lepa figura za neko književno delce, ali u stvarnosti vodi ka potpunom poništenju svakog „realiteta“. Zato vam se obraćamo i želimo da vas zamolimo da učinite sve što je u vašoj moći da Srbija u budućnosti dobije status „nadzirane nezavisnosti“ koji bi podrazumevao veću involviranost evropske administracije u sve institucije srpskog društva. Potreban je period od nekoliko mandata punog nadzora i implementacije procedura koji bi pomogli da se srpsko društvo izgradi na vrednostima koje ne bi bile u suprotnosti sa principima na kojima je izgrađeno moderno evropsko društvo. U tom periodu predstavnici Srba i građana koji žive u Srbiji ne bi imali izvršnu vlast, već bi prolazili kroz specifične treninge u cilju sticanja veština izgradnje normalnog društva. Vremenom bi EU prepuštala određene izvršne projekte lokalnim administracijama i na tim pilotima bi mogla da se meri uspešnost započetog ozdravljenja. Molimo vas da uzmete u obzir vremenski tesnac u kome se Srbija našla i da reagujete na najbrži mogući način. Da odmah bude bolje, jer Srbija ne može da čeka. Živela Srbija! Živela Evropska unija! Znamo se  BETON BR.18  DANAS, Utorak 1. maj 2007.   Piše: Jovan Nikolaidis CRNOGORSKA KRIVICA     Očekivalo se, bar kod onih kod kojih mišljenje o krivici crnogorske vlasti i crnogorskih građana uopšte, glede događaja koji su prije deceniju i po do temelja prodrmali i srušili ustrojbu države koju smo od milja zvali Juga, nikada nije devalviralo, da će nakon sticanja crnogorske nezavisnosti, energičnim zahtjevima crnogorske inteligencije biti pokrenuto sa najvišeg mjesta do najvećeg stepena pitanje crnogorske krivice. Da će se pročišćenje sa te elitne grupacije prenijeti širokom opštenarodnom kampanjom na populaciju a sa nje povratno i na generalni stav države: Crna Gora je kriva, Crna Gora je priznala, Crna Gora se kaje, Crna Gora je stekla pouku. I sa pozicije zdravog društva te buduće evropske države ide uzdignuta čela dalje rasterećena grijeha kome je kumovala, kome je bila pratilac ali ne i pravedni sudija. Ništa se osobito od očekivanog nije desilo. Zaborav, ta sjena zlokobnih nakana svake kvazidemokratije. Zaborav, tvrđava zatvorenog društva. Zaborav, oruđe totalitarnih politika koje nisu izumrle već samo mutirale u kriminogene oblike nove vladavine. Vladavine samoljubivog opijata utisnutog u pore nove crnogorske države, u duše većeg dijela crnogorskih građana koji ne haju, vladavine koja podstiče i verifikuje nekažnjivost crnogorskih zločina i zločinaca. Simulira se otvorenost, demokratičnost, ukupne reforme, i odvojenost zakonodavne, sudske i upravne vlasti, a savjest naša crnogorska i dalje spava na uzdignutoj postelji plemena i serdarstva. Crna Gora u evropske integracije ulazi zamagljenog pogleda na to „evropsko“, dok njena vlast i dalje barjači neusahlom voljom slugarenja silnima iz svijeta, usput dobro kontrolišući mehanizme vladanja populacijom. I Evropa i Amerika, iz dubokog interesa, pomažu tom padu nedobronamjernih, nedovršenih i lijenih. Crna Gora nikad nije bila slobodna, danas je to najmanje, sjutra će se priča o slobodi sanjati sa grozomorom iz udžbenika o opštem padu. Crna Gora će biti prodata zemlja a njeni građani jeftina radna snaga onih što su nas učili demokratiji, neoliberalnoj ekonomiji i ljudskim pravima. A što, ipak, sa liberalističkom elitom, grupicama školovanih socijaldemokrata, postmodernističkom inteligencijom i drčnim intelektualcima iz nezavisnih medija. Izdaja! Sopstvenih ubjeđenja, zanosa orobljene mladosti, izdaja pred svojom savjesti i tvrdoći principa koji su im nekoć bili visoki. Uvučeni u svoje rezignacije jedni nehajno odmahuju rukom. Drugi su utonuli u sinekure države koja ih je pripitomila. Treći pak, kao i ona izdajnička sorta iz rečenica Žilijena Bende, kevće kako se u novo doba mora sa novim intelektualističkim instrumentarijem, te da je povući crtu imperativ svakog pragmatičnog pogleda na društvo i populaciju; time oni povlače tanku crvenu liniju između ljudskosti za kojom su vapili i izgubljene bitke koju su priznali, ustupajući front istim miriocima srpskog i crnogorskog, istim politiziranim lopovima sa transparentima o časti i junaštva, istim nuditeljima nade da će nam s Evropom na grbači biti bolje, ljepše, lakše... Četvrti, oni najmanje krivi jer su u međuvremenu umrli prepuni jada i nemoći, leže na grobljima čije su humke označene krstačama, arapskim pismenima iz Kurana ili petokrakom, rijetkom zvijezdom „su pet pera, kao značke proletera“. A o kakvoj je to krivici riječ, o čemu to sanjaju želje šačice preostalih buntovnika nasukanih na obalu očaja? S kojih pobuda i danas, kad smo neovisni i međunarodno priznati, a još uvijek ‘mladi, lijepi i pametni’, šapućemo o crnogorskom zločinstvu. I ko to još pominje krivce i krivice? Za Dubrovnik, za Mostar i Hercegovinu, za Bosnu i Sarajevo, Srebrenicu i Vukovar, za bratsku diobu, za komšijsku svađu, za batinanje mladih časnih liberala, za grijeh počinjen nad nedužnim bošnjačkim izbjeglicama, za prijetnje kojima smo tjerali po svijetu našu albansku mladež... Govor o crnogorskoj krivici možda je potreban baš stoga što se i ona, krivica njena, odgojena iz plemenske glorifikacije, osnažena samoljubljem a dotučena samozaboravom, i učinila svijetu a i nama, nalik na nebrojene kaznene ekspedicije kroz vjekove, većih i bogatijih. Te je stoga ista kao i njina. Ne! Nije ista, niti je manja, niti je lakša. Crnogorska krivica je samo njena i samo ona, Crna Gora, o njoj treba da povede računa. Ako za takvo što ima snage i volje. Ne ugledajući se ni na koga. Krivice drugih njihove su krivice, crnogorska je samo naša. I ostaćemo njome obilježeni ako ne nađemo lijeka našem pretjeranom zanosu, našoj ishitrenoj prirodi, našim neuvjerljivim opravdanjima da je takvo vrijeme bilo... Već svi tonemo u plitku vodu močvare zaborava i nehaja, dok nam skaska o evroatlanskim integracijama prostire pute grijeha koga ćemo jednom, ne plativši ga na vrijeme, iskusiti višestruko. Još koje vrijeme i neće ni nas, buntovnika sa rupom na čelu, biti među svijetom, koji je ionako sav od tuđeg znoja, krvi i suza sazdan  BETON BR.17  DANAS, Utorak 17. april 2007.   Piše: Željko Bodrožić PRIČE IZ SUDNICE                                O fašistima i njihovim pomagačima     U ime naroda, Opštinski sud u Kikindi donosi presudu da je Željko Bodrožić iz Kikinde, novinar i urednik „Kikindskih“, od oca Slobodana i majke Perse, otac troje maloletne dece... kriv jer je u tekstu „Reč ima fašista“, objavljenom u Kikindskim 3. oktobra 2003. godine, oklevetao i uvredio tužitelja Jovana Pejina, istoričara i publicistu iz Beograda, rođenog u Kikindi, nazvavši ga „fašistom“ i „idiotom“. Sud je u parničnom postupku odlučio da Kikindske i Bodrožić imaju platiti Pejinu 120 hiljada dinara „na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne boli usled povrede časti, ugleda i dostojanstva“. Tako, između ostalog, glasi jedna od mojih ko zna koliko osuđujućih presuda u kikindskom sudu zbog dela klevete i uvrede mojih „časnih i uglednih“ sugrađana. A ovaj slučaj ću malo prepričati, jer je paradigmatičan i pokazuje kako u našoj Srbijici ni fašistu ne možeš nazvati pravim imenom, a da ne budeš kažnjen. „Pa, crni Bodrožiću, što baš ti to moraš da napišeš da je on fašista? Zar ti nije dosta kazni?“, pitala me je pre prvog ročišta predsednica kikindskog suda. Njenoj koleginici koja je vodila postupak pokušao sam to da objasnim, ali džaba! I Okružni sud se složio sa kikindskim i onda mi je zbog izrečene kazne nekoliko meseci obustavljan veći deo plate. Sada je slučaj pred Sudom u Strazburu pa se nadam da će evropske sudije razumeti zašto sam za istoričara Pejina napisao da je fašista. I idiot, naravno. E, taj Pejin je krajem osamdesetih i početkom devedesetih redovno objavljivao svoje istoriografske radove, ali i stavove o aktuelnim političkim pitanjima, u lokalnom nedeljniku Komuna, koji je uređivao Rajko Rajo Popović, tada i predsednik Skupštine opštine Kikinda i direktor i urednik jedinih novina i jedinog radija u gradu. (Kasnije je Rajo postao poznat i po silnim tužbama protiv Kikindskih, a po onom Šešeljevom Zakonu o informisanju). Iz broja u broj moj „časni i ugledni“ tužitelj nazivao je sve koji su u Kikindi bili protiv Miloševića „vojvođanskim ustašama“ ili „mentalno retardiranim ništarijama“, tokom građanskih protesta objašnjavao je kako demostranti „riču“, a povrh svega imaju i „epileptičan mozak“... Uz to je godinama objašnjavao koliko su zli Mađari i Hrvati, čak mu je Rajo štampao i knjigu „Mađarski revizionizam i hrvatski separatizam“. Poslednji put se kod Raje oglasio u oktobru 2000. godine, nekoliko dana pre pada Miloševića. Za svojim mudrim i doslednim vođom nije dugo patio, jer je našao novog. Početkom 2001. godine imenovan je za direktora Istorijskog arhiva Srbije, a na predlog - pogađate - Demokratske stranke Srbije. Kako mu je novi vođa preuzeo politiku starog, tako je i on nastavio sa iznošenjem svojih političkih i istorijskih pogleda. Uz to je postao jedan od lidera Srpskog nacionalnog pokreta „Svetozar Miletić“, organizacije koja okuplja starije vojvođanske nacoše. Oni mlađi su u „Obrazu“. Šansu da kaže šta mu je na duši Pejin je dobijao tih godina u Svedoku, Politici ekspres i sličnim štampanim stvarima, a vrhunac je bilo gostovanje krajem septembra 2003. godine u emisiji „Otkopčano“ TV Novi Sad. Tu se Pejin baš „raskopčao“ i lepo objasnio gledaocima vojvođanske javne televizije kako je Baranja pod hrvatskom okupacijom, kako su Slovaci, Rumuni i pre svih Mađari u Vojvodini kolonisti, odnosno da su u 10. veku došli zajedno na ove prostore, gde su Srbi tada već bili nastanjeni. Po Pejinu Hrvata uopšte i nema u Vojvodini, već su to sve Bunjevci, a vrhunac je bila izjava da su Mađari u većini i u suštini Sloveni, što je potkrepio tvrdnjom da Mađari upravo zbog toga imaju „tako lepa slovenska lica“. Kolumnističko-sudijska flota I onda ja iste nedelje napišem da je Pejin fašista, da je Televizija Novi Sad najgora stanica, da je takav i urednik i voditelj sporne emisije... Reagovala je i grupa novosadskih univerzitetskih profesora i advokata i podnela krivičnu prijavu protiv Pejina. Tužilac naravno nije reagovao. Na sudskom procesu u Kikindi, sudinica nije želela da prihvati silne Pejinove tekstove koje smo priložili. Nije želela ni da pogleda spornu emisiju. Onda smo joj predložili da u dokazni materijal uvrsti barem transkript emisije, a ona je pitala: „Šta je to transkript?“ Objasnili smo joj „šta je to“, ali bez rezultata, jer je i „to“ odbila. A nama je bilo jasno da smo izgubili. Tužitelj je skrušeno govorio kako su se svi u njegovom okruženju potresli zbog tog teksta, kako je on istoričar od imena i kako je samo citirao mađarske kolege, pa ispada da i oni kanda tvrde isto da su Mađari, u stvari, Sloveni. Videlo se da i mladoj sudinici baš godi to objašnjenje o stvarnom poreklu Mađara. Po presudi se da zaključiti da onom koji izgovara najstrašnije reči sud štiti čast, ugled i dostojanstvo, a kažnjen biva onaj koji ukazuje na opasne reči mržnje i podela. Eto, tako je jedan fašista i idiot nagrađen, a ja kažnjen  BETON BR.15  DANAS, Utorak 20. mart 2007.   Piše: Andrej Nikolaidis BALKAN PRIDE: HATE PARADE     Balkan je idealan poligon na kojem zapadnjaci mogu zadovoljiti fašističku urgenciju, koja uvijek nađe načina da se probije ispod naslaga liberalne civilizacije, onako kao što istina na kraju uvijek pobijedi. U filmu Little Children uzoriti porodični čovjek postaje ovisnik o Internet-seksu, i svaki slobodni trenutak svog brižljivo uređenog građanskog života provodi masturbirajući pred slikama izvjesne elektronske ljepotice. Slično se ponašaju zapadnjaci pred svojom slikom Balkana, pred kojom do mile volje mogu uživati u svojim urednim životima, koji se odvijaju na bezbjednoj udaljenosti od vrtloga strasti, iskonske mržnje i iracionalnosti, koju vide onda kada gledaju Balkan. Pogled na Balkan za zapadnjaka je narcistički užitak - on ne uživa u ružnoći Balkana, nego u iznova otkrivenoj vlastitoj ljepoti, koju kao u čarobnom ogledalu vidi uvećanom i izoštrenom u kontrastu sa balkanskom ružnoćom. On je umoran od svog posla; sit je hladne žene i nezainteresovane djece; ali dok gleda snimke masakra na Markalama, kada gleda šta se dešava tamo na Balkanu, on je sretan zbog svog života. Da ne duljimo - u biti, on drka nad svojom slikom. Kako ta slika izgleda, možemo vidjeti tokom prenosa fudbalskih utakmica Lige šampiona, kada na poluvremenu UEFA, kojoj tepaju Evropska kuća fudbala (jezik je kuća bitka, veli Hajdeger; mi smo kuća fudbala, kažu oni), reklamira svoja dostignuća. Spot nas obavještava da je godina 1994, na Balkanu. Grupa Umjesto što brine o fudbalu na Balkanu, Evropa je mogla pomoći lustraciju ovih zemalja. Tako bi zaista učinila nešto za Balkan. Pobjednici u Drugom svjetskom ratu lustrirali su najveću kulturu nakon antičke Grčke - Njemačku. A nisu mogli lustrirati ovdašnje seljačke kulture? Zajebavali su Hajdegera, vjerovatno najumnijeg čovjeka 20. vijeka, do smrti su zlostavljali Leni Rifenštal, genijalnu filmsku inovatorku, a nisu mogli lustrirati Dobricu Ćosića i ostale? Zato sada opsjenar koji im je prodao sliku Balkana kao džinovskog Gipsylanda može da priča kako je jedina greška Miloševića, čovjeka koji je komandovao vojskom koja je izvršila genocid u Bosni, to što nije imao atomsku bombu. Poricanje genocida u Bosni nije revizionizam, u trenutku kada oni koji poriču holokaust bivaju poslani u zatvor? To nije kažnjivo i nije vrijedno prezrenja, sve dok ih revizionisti snabdijevaju pornografijom balkanske iracionalnosti, slikama i zvucima koji će održati njihove glupave stereotipe o Balkanu? dječaka igra fudbal na sumornom igralištu. Djeca trče kroz sivilo, gazeći krhotine stakla. Oko njih su zgrade oštećene ratom. Balkan iz reklame, jasno, ima biti Bosna. Jedan od dječaka na glavi ima neku vrstu pankerske krijeste - to treba simbolisati anarhiju. Odjeća tamnih boja koju dječaci nose pojačava utisak anarhičnosti - svi su odjeveni različito, prosto u ono što imaju, ali u timskom sportu kakav je fudbal, takvo odijevanje ne sugeriše individualnost, nego odsustvo zajedništva, od kojega, zar ne, Balkan tako strašno pati? Rez. Godina 2004, Balkan. Sistem je uspostavljen, anarhija prognana. Nema više pankerskih krijesta i crne odjeće. Svi dječaci su lijepo podšišani i odjeveni u dresove - svaka ekipa ima svoju boju. Svi su čisti, kao što je od krhotina rata očišćen i teren na kojem igraju, kao što su umivene fasade okolnih zgrada. Mi brinemo o fudbalu, biva ispisano na ekranu. Pa jasno: USA for Africa; Bono za sve; Michael Jackson koji u horu pjeva We are the World, We are the Children; UEFA za Balkan. Reklama promoviše izvjesnu ideologiju. To je UEFA-ina ideologija fudbala, koja je nastavak Evropske unije drugim sredstvima. Meč siromašnih dječaka na prljavom terenu pravovjeran je sa stanovišta brazilske škole fudbala, recimo. Tako se igra u favelama. Tako se igra u Trećem svijetu. Na kraju UEFA-ine reklame Balkan je integrisan u sistem evropskog fudbala - time je simbolički otrgnut od Trećeg svijeta i integrisan u Evropu. Reklama je lažna zato što smo ono što nam je UEFA, sve brinući o fudbalu, donijela 2004, imali i prije 1994. Imali smo terene i imali smo dresove. Imali smo odlično organizovane timove. Sve smo to imali i bez njih. Imali smo Sistem i imali smo red i prije nego su ga oni donijeli, još dok su nam u zemlju umjesto izaslanika Evropske Unije dolazili vladari Trećeg svijeta. Savršena replika na rečenu reklamu izgledala bi ovako: niz kadrova opkoljene Srebrenice dok su Evropljani još u njoj; rez; niz kadrova u kojima se leševi ne mogu ni prebrojati, nakon što su Evropljani otišli iz nje; na ekranu ispisano Mi brinemo o vama. Zapadnjak liberalne civilizacije politički je korektan prema doseljenicima iz Afrike, ima razumijevanja za ljude iz Azije, potrudiće se da ne uvrijedi Arape - ali će rado otkopčati šlic pred Balkanom. Jer Balkan nije bio njihova kolonija. Tu su bili Turci. Prema Balkakancima on ne osjeća krivicu koja, makar retorički, opterećuje njegov odnos prema Afrikancima. Osim toga, Balkanci su bijelci - njima možeš reći da su primitivni, da su divljaci, možeš im reći sve ono što misliš o crncima i Arapima, ali njima to ne smiješ reći. Jer će te, budeš li to rekao, proglasiti rasistom. Balkan je jedina Afrika koja im je preostala. Svježi primjer je rasistička izjava italijanskog predsjednika, koji je rekao „slavenska krvoločna mržnja“. I zbog toga nije bio proglašen rasistom, Daniel Homolya/Palić nego je Italija u svojoj verbalnoj razmjeni vatre sa Hrvatskom dobila podršku EU, pride i Gintera Grasa, koji je kao vrhovni arbitar antifašizma održao bukvicu Stjepanu Mesiću i Hrvatima. Možete li uopšte zamisliti šta bi se desilo da je italijanski predsjednik rekao nešto o crnačkoj ili islamskoj krvoločnoj mržnji? Evropska bi štampa brujala o tome, a naša prenosila stavove uglednih mislilaca. Ali reći ljudima na Balkanu koju o slavenskoj krvoločnosti - to nije uvreda, to je, biće, suočavanje sa istinom. Isti mehanizam socijalnog rasizma primjećujemo u Americi, gdje se o siromašnim bijelcima sa gađenjem govori kao o bijelom smeću (white trash), dok se hinjena saosjećajnost čuva za siromašne Afroamerikance. Mi, Balkanci - mi smo evropski white trash. Onda: šta da se radi? Mogli bismo se okupiti u što većem broju, pa nogu pred nogu do Berlina. Tamo lijepo napravimo kolonu, i prođemo istom trasom kojom se kreće Love Parade. Ponašamo se normalno: kao kada šetamo kroz Titovu ili kroz Podgoricu. Pjevamo svoju verziju one znamenite pjesme crnačke emancipacije: Just Say It, And Say It Loud: I’m from Balkan and I’m Proud. Kako nazvati tu protestnu šetnju posljednje evropske Drugosti koju je dozvoljeno zapišavati rasističkim iskazima? Balkan Pride, naravno. Kad je upalilo gayevima, možda će i nama (Tekst je preuzet iz sarajevske nezavisne informativne revije Slobodna Bosna)  BETON BR.12  DANAS, Utorak 6. februar 2007.   Izveštaj lutajućeg reportera Ivana Mandića DOBRODOŠLI NA UNIVERZITET       (25. januar 2007)     Povodom osam godina od osnivanja časopisa Dveri srpske, Srpski sabor Dveri organizovao je na Mašincu tribinu „Najveći Srbi posle Svetog Save - Sveti Nikolaj Srpski i Nikola Tesla“, sa podnaslovom „Kome i zašto smeta Sveti Vladika Nikolaj“ i „Sve što vam nisu rekli o Tesli u godini jubileja“. Odlično!, pomislio sam. Znao sam da su te tribine vrlo posećene i da imaju reputaciju pokreta koji okuplja mlade i pruža im neku vrstu utehe i nade u našim smutnim vremenima tranzicije. Veliki amfiteatar bio je prilično popunjen, tu i tamo se moglo videti neko svešteno lice i veliki broj mladih. Organizator je pozdravio prisutne rečima: Pomaže bog! - Bog ti pomogao!, zaorilo se iz mnogih grla i početna tenzija je spala. Tribina je mogla da počne. Prisutne je pozdravio dekan fakulteta, zahvalivši se svima na podršci dugoj već toliko godina, a zatim je reč dobio vladika šabački g. Lavrentije. On je govorio o borbi da se sakupe i objave vladikini spisi na polzu naroda, koji su tada bili proskribovani, a rasturači spisa svetitelja proganjani i zatvarani. U toj priči o biblioklastičkoj predanosti posebno se istakao izvesni prota Milisav koji je u najvećoj tajnosti pravio tri kopije dragocenih spisa, čuvajući jedne zazidane u zidu svoje kuće, druge iznad zvonika neke valjevske crkve i treće u manastiru skrivenom u Ovčarsko-kablarskoj klisuri! Tu tajnu je poverio našem govorniku, rekavši da za to zna samo još njegov najstariji sin - sve to za slučaj da ga tadašnje vlasti otkriju i da možda mučenjem pokušaju da iznude neke informacije i otmu plodove dotadašnjeg rada. Opis značaja običnih ljudi a pregalaca u borbi za istinu se tu negde i završio, a reč je prepuštena g. Radomiru Naumovu, odlazećem ministru rudarstva i energetike u vladi Srbije. JERETIČKE MISLI Kako to da ministar nema prvenstvo u obraćanju?, pomislio sam, pitajući se da li je i njemu neprijatno zbog toga, ali je g. Naumov razvejao moje dileme. Pozdravljajući prisutne, prvo se obratio njegovom preosveštenstvu, zatim posetiocima sa dame i gospodo, ujedinjujući na kraju sve sa jednim toplim braćo i sestre. Tu sam se negde i setio da je organizator, predstavljajući ministra, pomenuo da ga verovatno mnogi znaju iz parohijskog života Crkve svetog Marka gde je aktivan bio i pre i za vreme ministrovanja, kao i da je mnogo pomogao oko izdavanja poslednjeg broja časopisa Dveri, pa sam malo lakše prihvatio čitavu situaciju. I ostali govornici poštovali su ovaj hijerarhijski niz sa matematičkom preciznošću. Ministar se ipak koncentrisao više na naučnika Teslu nego na duhovnika Nikolaja. Veličajući slavnog naučnika, vrhunac ministrovog izlaganja se zbio kada je opisivao kako je Tesla došao do otkrića o obrtnom magnetnom polju, šetajući se parkom, posmatrajući golubove i pevušeći Getea. Naime, pored evidentne božanske promisli, ministar je primetio da po njegovom skromnom mišljenju do toga naravno ne bi moglo da dođe da Tesla nije imao svoju laboratoriju i godine studija iza sebe. U neprijatnoj situaciji koju je sam stvorio, on se najpre izvinio njegovom preosveštenstvu zbog takvog razmišljanja, a potom se pravdao posetiocima, nazivajući svoj stav ličnim i pomalo jeretičkim. STARO VINO U MEHOVE NOVE! Poslednji govornik bio je Branimir Nešić. On je predstavio udruženje Srpski sabor Dveri. Saznali smo da je udruženje uz pomoć predusretljivog Ministarstva kulture otpočelo projekat „Pokret za život“. Pripremljen je niz reklamnih TV spotova, nacrt za bilbord i akcije koje marketinški podupiru ovu ideju. Svetlo se ugasilo i pušten je kratki film. Počele su da se ređaju animirane slike o nastanku života: videlo se novorođenče u prenatalnoj fazi. Kada se svetlo upalilo (na prekidaču je u samoprekoru asistirao dekan fakulteta lično), g. Nešić je najavio da će se ovaj spot, zahvaljujući saradnji sa nadležnim ministarstvima, puštati u školama širom Srbije. Tako bi se razvijala ljubav prema životu i sprečavala pomisao na abortus u mladoj populaciji. Govornik je istakao da posebno želi da mladima pušta pojačano zvuk 150 otkucaja srca u minuti koliko nerođeno dete ima u desetoj nedelji života. Izrazio je i nadu da će se taj zvuk urezati u svest mladih opominjući ih da nikada ne budu među ubicama ljudskog roda. Dekan je opet zamoljen da ugasi svetlo, pa smo premijerno pogledali i reklamni spot koji bi trebalo da se uskoro pojavi na domaćim TV stanicama. Profesionalno produciran, spot je prikazao travu na koju ruka spušta seme iz kojeg niče cvet nalik lali. Dok se kamera približava cvetu, latice se otvaraju, tučak cveta se uvećava i zauzima čitav ekran. Na kraju stoji natpis „Pokret za život“, sa srcem u kome su dva kruga pri čemu čitav grafički simbol srca podseća na figuru Bogorodice sa novorođenčetom. Svetla su se ponovo upalila, aplauz je ispunio salu i dok su posetioci lagano izlazili, razmišljao sam kako, eto, iako sam neki vajni student reklame i medija, nisam uspeo da potpuno proniknem u poruku ovog TV spota, kao ni u ciljnu grupu kojoj je poruka bila namenjena. Izlazeći, čuo sam i komentar jedne starije gospođe: Divni su, ja tako volim da ih slušam, ali na kraju se uvek uspavam. BOŽJI LJUDI Mladi ko mladi, razleteli su se kao vetar a u holu su ostali mahom stariji da se još malo snabdeju literaturom sa štandova gde se sad stvorila poprilična gužva. U predvorju se mogao primetiti i izvestan broj božjih ljudi, onih koje često možete sresti na prometnijim gradskim mestima kako traže milostinju ili propovedaju. Jedan od njih, u belim patikama i sa nekom biblijski bujnom kosom i bradom je bio posebno upadljiv - pozivao je mnoge posetioce po imenu i grlio ih, glasno pitajući za zdravlje. Tada se zbio još jedan zanimljiv događaj. Izašavši iz sale pojavio se vladika a oko njega se namah stvorio narod koji je prilazio sa svih strana. Jedna žena, nezadovoljna što sam joj zakrčio prolaz, nervozno me je odgurnula i potrčala ka svešteniku. Narod se tiskao boreći se za vladikinu ruku a oni sa još jačom verom su hodali unazad pred sveštenikom saginjući se da bi se krstili zemljom po kojoj vladika hoda. Kako bi ko poljubio ruku, odlazio bi zadovoljan zagledajući preštampanu ikonicu kojih je vladika imao čitav štos i koje je delio kao vizitke. Bradonja u belim patikama je razgrnuo svet ispred vladike i počeo da ga celiva i levo i desno ljubeći i veliki krst što visi oko vrata, šireći ruke i ne zadovoljavajući se samo sličicom koju mu je vladika nudio. Ipak ga se vladika nekako ratosiljao i žureći ka stepeništu što vodi u kancelarije, kuda su otišli ostali učesnici, dao sav ostatak sličica nekom ko se u religioznom zanosu našao pored njega. Blagoslovene ikonice su bile podeljene, izgledalo je da je čarolija završena a ovaj što je dobio čitavu pregršt, brzo je odlazio i delovao je vrlo srećno