poslednji broj    2008   2007   2006	BETON BR.8  DANAS, Utorak 12. decembar 2006.   Piše: Saša Ćirić MRTVACI NA ČELU SRBIJE   Izborima u susret     U jeku maratonskog suđenja patriotskim beretkama i mafijaškim snajperima, koji su krajem 2003. doveli narodnjačke demokrate na vlast, počela je škripavo da se zahuktava još jedna predizborna vrteška. Nindže unutrašnjih poslova dižu iz novobeogradskih kreveta gaulajtere narko klanova, i to posle njihovog dugogodišnjeg bivakovanja na foto-poternici koja je „prevrtala nebo i zemlju“ (zbog toga su valjda stambene zgrade ostale van domašaja organa teranja). Braća Kljajević demonstriraju dirljivu solidarnost - dok jednog na TV Dnevniku pomenute nindže sprovode u hladnu maricu, drugi se saosećajno povlači s mesta sudijskog Eliota Nesa odvodeći sudski proces na početak (slično saradnji braće Petrović, prvim glavama Dunav-telekoma, odnosno Tele-osiguranja, gde jedan daje šakom - Čoli, Milošu Formula 9 Pavloviću, Guči, Nj. V. princezi Katarini, Velikom bratu, dok drugi deli kapom - Novaku Đokoviću, Formuli 9..., sve parama monopolskih firmi, državnih krava muzara). Tek, u finišu i Bagzi, koji je na atinskom suncu naučio da vozi, barem neparnim danima, progovorio je u lukavom maniru mešavine fikcije i fakata (preporuka Danku Popoviću da Milutina zameni Bagzijem i Aci Jovanoviću da pohvali autentičnost građe i preimućstva žanra). Noćas su me pohodili mrtvi, odjekuje u konfuznom biračkom mozgu posle tanušnog nedeljnog ručka. Najpre ga susreće optimistički osmeh Ustreljenog s leđa, potom ćubica onog što klija ispod dvorišne lipe i Monalizin pogled sovozofa koji se ispod ćuranske palme zavetovao komandantu tigrova i profiterskih hijena. Na kraju, pogled birača pada na haškog sužnja u introvertnoj gastronomskoj navadi koga su prvi otpisali oni (u prvom redu novomislilac Vukadin) koji su u njegovoj krvi najprilježnije tražili koji promil demokratskog kapaciteta. Žmirkavi Vojak, s manje javnih nastupa od Bin Ladena na CNN-u, od trenutka kada je s devete počeo da duva u prvu rupu na svirali, tikom principijelnog pragmatizma ponosno je stavio Arkanovu šapku na svoje zagasite šiške. Ne mari što nije Mišić ni Stepa - ne smrde glasovi šumadijske rivijere. Koga je briga za krvave tragove gardista, poslastičara i muža folk dive? Sve je na svom mestu: omraženi prethodnik cementiran je u spomen-ploču u dvorištu Vlade, u Partnerstvo će se ući i bez lociranih hajduka i jataka, Službe i dalje mogu da spletkare i kopiraju dosijea političkih neprijatelja. Srpska Džeki O. potrčala je da zasedne na tas rodne ravnopravnosti i popravi ponižavajući disbalans. Bez ikakvog političkog iskustva, s kapitalom muževljevog prezimena i plaketom premijerke Blica, čini joj se da je tako lako zasesti u državničku fotelju i stati u cipele (i svilene čarape) elokventne naše v.d. Nataše. Oni koji su Džeki O./Đ. katapultirali na sam vrh stranačke liste (koji redosled stranku uopšte ne obavezuje pri raspodeli skupštinskih mandata), podilaze najelementarnijim emocijama svekolike Srbadije, hronično ravnodušne na svaku patnju. Ali sveto advertajzing trojstvo, Šaper-Krstić-Đilas, svi predsednikovi basketpajtosi i biznis filantropi, pucaju na sigurno: bolje suza u ruci nego Kosovo na grani i u toru vuci (Ratko&Raša i još koji od vajnih militaša). I dijete Jovan, alijas mladi Čedomir, „najmiliji učenik“ i najbliži saradnik, često polaže ruke na premijerove mošti. Ali koji se duh iz lampe kolektivnog sećanja priziva: duh paljanskih stovolovki, odlazak u crkvu po moral, poznanstvo i s nebesima i s podzemljem? Ko beše inspirator krilatice: „Prekrsti se i počni!“, kada se sveta matera crkva monopolistički pripusti u školska dvorišta i u studentske menze, a sve bez dovoljno obrazovanog kadra, uređenog stručnog nadzora i uz njeno otvoreno nepriznavanje sistema studija državnog Univerziteta? Dakle, beše li Ustreljeni - suočen sa zaostalošću zemlje i nestručnošću elita - političar od pragme, energije i grešaka, ili nam je važan samo kao novoskovani MIT, kao mučenik modernizacije kome treba čim prije podariti svaki veći bulevar u svakom od ona 3-4 veća grada u Srbiji? „Masti(& lipide) dajem, uramljenu sliku ne dajem“, veli ispuhani Ivica, nekad režimski vunder- rukovodilac. Miki Zmijanac, D konkurent, ne daje ni cigarilose ni Čea (ni Matijinu apologetsku popevku drugu Čeu) ni spec. Plaketu zlokobne Jedinice. „Sloba je car“ - u prvom redu svakog kongresa stajaće njegov predimenzionirani fotos i ostaće u našim srcima i posle govora Nikite Hruščova. A mi ćemo uvek biti manjinska podrška svakoj vlasti koja radi u interesu naroda, raspodeljuje mesta u upravnim odborima i ne osvrće se previše na blisku prošlost. Glavni kandidat za Jorika, sejač mržnje, retorzije i Velike Srbije, biće bazični predizborni adut, svejedno da li iz bolničkog kreveta ili sa grobnog mesta. Amfilohije, kalif umesto davno samozaturenog kalifa, može opet da oštri kandilo i suši tamjan. „Bratska ruka“ postaće dušmanska tuđinska ruka, Legija će se opet uviti u čaršav, izgrebati lice i tiho jecati iznad papira za koji je izdavačka prava unapred otkupio Džaba Hat. U zanosu litanije svaki „Karlobažanin“ pljunuće na određenom mestu u ulici Kneza Miloša, utoliko lakše što će čistači u oranžastom od mraka biti malo tamnoputi. I Đovani, neprijatelj destrukcije, asistentski i bez krvi protera patera stranke na fakultetsku Svetu Jelenu. Hudini srpske političke scene, napodnosio se ostavki i naostajao na vlasti, napodnosio se krivičnih prijava i napozivao na poslanički imunitet, naotvarao se stranih banaka od čijih kamata građanima trnu zubi. Minirao Ustreljenog kad god je stigao, da bi sada osedeo na isti način. Kao devac Makbet šparta Srbijom u potrazi za miraždžikom Cenzúsom. Jedino Gandalf, živ-klan-nedoatentiran, večiti opozicionar (i kao Miloševićev potpredsednik i kao Koštuničin ministar), sve čekajući kralja i evropsku zvezdicu, lamentira nad sobom besmrtnim. Njega neće niko, čak ni treći metak. Ah, da, i Dana O. dokona, finaly, dočepa se liste, kad odoše već butici i gradsko-građevinsko zemljište i Institut BIA-e. Sumarno, providne kutije i radioaktivni kažiprsti neće birati između carstva u kojem raste trava i onog po kojem pasu oblaci. Srbija je u Hadu, u ubogoj ćeliji bira svog sobnog starešinu. Ispitivači javnog mnjenja kažu da će se glavna bitka voditi između dvojice odsutnih, odnosno između krčmilaca njihove neautorizovane tapije. Hoće li to biti onaj koga sada hvale i oni koji su mu za života radili o glavi, ili onaj koji se uz krokodilske suze stranačkih kolega ubrzano spremao da mu se pridruži? Naravno da nije svejedno. Ako se ne uneredimo od bauka simplifikacije (ili žuto ili crno, ili svetlost i toplota ili mrak i Sibir), u drugom slučaju, uz koljivo trebaće nam još koji kontingent sveća da preguramo novu radnu zimu. U oba slučaja preostaje nam da upokojimo simulakrumske aveti, jednom čoveku odamo iskrenu poštu, inspirišući se onim što je kod njega bilo kreativno i poučno, a za svima ostalima da odlučno sklopimo korice perverznog suicidnog spiritizma     Piše: Miloš Živanović PARTNERSTVO ZA TJENANMEN   Paralelni svetovi   Eto, ubrzo po usvajanju letećeg ustava dogodila se i sledeća hitna i bizarna stvar. Hitri ustavotvorci sprijateljili su se za mir. Ponosita mala trupa, ona što na paradi salutira optuženom za najveća zlodela posle Drugog svetskog rata, ona koja je, konačno se čulo to što se odavno znalo, tog optuženog i čuvala, sada je na korak od NATO. Ah, ah, kakva sreća! Disciplina neće biti veća! NATO i Srbija, kohabitacija najmilija. Podrazumeva se da su novi oficiri sišli sa srpske planete Mars (ili Snikers), prožeti su ljubavlju (kako i premijer reče u govoru o novim kućama), ali prema Zapadu, i nemaju nikakve veze s oficirima po zlu poznatim, ili po kupovini satelita (mora biti da postoji neka koračnica, Srpski sateliti stražare u orbiti). Zbog čega li Alijansa nije pristala na Milutinovićev predlog u Rambujeu i još onda nas primila za punopravnog člana? Pa Paraćin je dokazao da imamo najviše eksploziva u regionu. Šteta samo što ne smemo da ga prodajemo Gruziji, da se Putin ne naljuti i otruje nam i javni servis i tajnu službu nekim radioaktivnim shitom. Civilizovano-privilegovani deo planete tvrdoglavo ne odustaje od nagrađivanja „garanta stabilnosti“. (Ili, kako se po Srbijici može čuti: Glasaću za tebe kad dođeš na UPRKOS TJENANMENU, ILI UPRAVO ZBOG NJEGA, OVDAŠNJI POPEČITELJI UVEK SU KINU VOLELI VIŠE NEGO MAJKU vlast.) Takav odnos prema divljim zemljama bez osnovnih prerogativa moderne državnosti najbizarniji je, i najbolniji, manir aktuelnog svetskog arstva - tolerisanje retardiranog rođaka iz daleke provincije. Retardirani rođa zadovoljno podrigucka na talasima šatro-državničkih uspeha i slave. A šta ćemo, rođače, s dva mladića ubijena na straži ispred objekta posebne namene? Titova Gardijska brigada konačno je preformulisana u Gardu Vojske Srbije, uz svečanu predsedničku besedu o dobrobitima prijema u Partnerstvo za mir. Ja i dalje štrajkujem glađu (Sad smo bezbedniji pa će investitori da pohrle i biće para za sve, naročito za čudno finansirane srpske stranke - ...Freedom and Justice for all? Argumentacija kojoj se veruje koliko i onoj koju je finansijski mag dao povodom predloga zakona o životinjama: „Mnogi ljudi vole životinje, a one su nezaštićene“.) U Novoj Gardi izgleda više nema 2. gardijskog bataljona, jedinice kojoj su pripadali ubijeni regruti. Niko se nije setio mrtvih gardista na svečanosti u sedištu bivše Gardijske brigade. I mrtvi su samo bivši. Kako rekoše The Nevill Brothers, „They’ve got us hypnotized and hysterical“. Ili, kako reče Žarko Puhovski povodom evroatlantskih integracija, ostaje nam samo da citiramo braću Marks: „Ne želim da budem član kluba koji mene želi za člana“. Prema istom principu, u jednom trenutku Sjedinjene Države su odlučile da je sećanje na Tjenanmen postalo suvišno i otpočelo je približavanje. A dalje, dalje je sudba... Kina je dobila status povlašćene nacije u trgovini; Microsoft ulazi u Kinu na velika vrata i pristaje na državnu cenzuru; Yahoo takođe; predsednik Kine dolazi u posetu i prvo se sastaje s Bilom Gejtsom, a onda s predsednikom SAD... Jedna divna simbioza korporacijskog biznisa i unikatnog ideološkog hibrida, deklarativno levičarskog, kapitalistički ambicioznog, u suštini totalitarnog (možda im je zbog toga neko 1999. dokačio ambasadu). Uprkos Tjenanmenu, ili upravo zbog njega, ovdašnji popečitelji uvek su Kinu voleli više nego majku (Putin je ipak mnogo nezgodan čovek za takvu ljubav). A Kinezi mora da su ganuti pošto su tako ljubazno zamolili da ne puštamo prokletu Letnju palatu. Uvaženi profesor-državnik požurio je da prenese kinesku molbu jer, zaboga, što da puštamo film koji sadrži dokumentarne snimke s Tjenanmena, baš sada kada nam ustav nalaže da vratimo Kosovo, a Kina ima pravo veta... To je jedan urnebesan bildungsroman, rableovski obojen, s podužim naslovom - Kako da se kao fašisoidni saborno-narodnjačko-konzervativni pozer i kavgadžija što nežnije i lepše uvučeš zapadnjačkim institucijama tako da one oćorave na jedno i po oko i proglase te za „garanta stabilnosti“. Kakva sramota! Zar je nemoguće postići konsenzus koliko nisko se sme ići? Jeste dobri Imanuel tako davno umro, ali bez neke varijacije kategoričkog imperativa zaista će tama progutati prokletu avliju. Film je, na sreću, ipak prikazan, ali sramotni žuti trag ostaje, da svedoči kako je u zemlji u kojoj se gotovo svakodnevno preispituju tekovine obaranja totalitarnog režima neko pokušao da zabrani film zbog snimaka s Tjenanmena. Tako se strukture prožimahu u partnerstvu. Za kaznu, predlažem sledeće: U narednih godinu dana Ministarstva kulture i inostranih poslova da finansiraju isključivo filmove koji se bave događajima na Tjenanmenu 1989, da se organizuje festival „Sećanje na žrtve s Tjenanmena“ i da se svi filmovi, Letnja palata kao prvi, prikazuju na video bimu ispred kineske ambasade, a može istovremeno i u Prištini. Žao mi je što ne znam nijednu parolu na kineskom, ali može da posluži i ova s Jamajke: „Say it loud, I am black and I am proud“  BETON BR.5  DANAS, Utorak 17. oktobar 2006.   Piše: Slobodan Georgijev SA KOSOVOM ILI NA NJEMU     Između dve rečenice i između dva srpska ustava smeštena je istorija Kosova u poslednjih dvadeset godina. Prvu rečenicu izgovorio je nekada broj jedan srpskih komunista Slobodan Milošević i njome je poručio da niko ne sme da bije srpski narod na Kosovu. Ovaj revnosni aparatčik promenio je ustav SR Srbije i izvršio pravno nasilje u tada važećoj SFRJ, da bi nam pokazao da Srbija zna gde su joj granice na jugu i severu i da je rešila da brani svoje teritorije. Drugu rečenicu, o tome da se Srbi rađaju i umiru sa Kosovom u sebi, izrekao je aktuelni premijer Vojislav Koštunica, deklarativni antikomunista, obrazlažući nužnost stavljanja Kosova u novi ustav Srbije. Kao nekada Miloševića, i Koštunicu je podržala čitava skupština. Kao nekada jednopartijska i ova višestranačka reagovala je složno, saborno reklo bi se. Posledice prvog čina od pre 18 godina živimo još uvek. Ne samo što su tukli srpski narod na Kosovu, i sa zemlje i sa neba, što su ga obogatili osiromašenim uranijumom, nego su ga i u ogromnom broju raselili, pa su nekadašnji stanovnici Kosova interno raseljena lica u ostatku Srbije. Prva rečenica koja, istini za volju hoće da kaže da briga za narod postoji, označavala je politiku mača, svađe, sile, velike manipulacije i opšte pljačke. Lažni mit o centru srpske duhovnosti, i onda kada Srba tamo više nije bilo, svesno je zloupotrebljavan da bi se pravdali katastrofalni politički potezi i da bi se amnestirala kratkovidost elita. Istorija je onakva kakvu izaberemo, rekao je neko, a pitanje je za Srbiju zašto je ona poraz izabrala za model artikulisanja svoje „samobitnosti“. Dok su popovi i pesnici oplakivali gorku sudbinu i stradanje srpskog naroda, Milošević je progasio pobedu i produžio ostanak na vlasti. Matrica po kojoj Srbi nikada ne gube ratove učvršćena je zajedno sa prećutnom saglasnošću o tome da poraz kao opcija ne postoji. Danas situacija naizgled nije ista. Srbija formalno ne preti nikome, njena vlada govori o načinima rešavanja kriza mirnim putem. Međunarodna uprava na Kosovu i lokalna albanska administracija nisu uspeli da naprave nešto što bi do kraja moglo da bude održiv sistem, nisu mnogo uradili na integraciji stanovništva, nisu sprečili etnički motivisano nasilje, nisu uspeli da spreče rušenje brojnih manastira Srpske pravoslavne crkve. Stvarnost ih neprestano demantuje. Kosovsko društvo nije slobodno, daleko je od nekog uređenja koje bi i nealbancima moglo da da neka prava. Stvarnost demantuje i tvorce novog srpskog ustava. Kosovo je deo Srbije na neki irealni način, žele da nam kažu ovi moderni zakonotvorci. Jednom na mitu formirana svest teško se nosi sa činjenicama. Kao argumenti u debatu uvode se izmišljene stvari. Vrhunac kreativnosti, intervencije literature u pravnu materiju, ostaje zapisan u preambuli ustava gde se kaže da se taj „najviši pravni akt“ upravo rađa iz činjenice da je Kosovo Srbija. Ako se ustav donosi imajući u vidu da je Kosovo zauvek deo države Srbije, a ono to nije već osmu godinu, onda oni koji tako vide stvari i ne doživljavaju Srbiju kao realni društveni entitet nego kao neku vrstu čardaka između neba i zemlje. Iz ovoga sledi najstrašnija veza između onog i ovog režima koja se tiče nesposobnosti da se u jednom trenutku uradi nešto što bi imalo značaj za celu zajednicu. Ustav se „donosi“ da bi se na vlasti ostalo još neko vreme. Vade se mačevi iz korica i vitla se mitovima iznad glava građana Srbije da bi se ispunili ciljevi kratkoročni i jalovi. Mobilizacija je opet frekventna reč u javnom govoru Srbije, samo što sada, 15 godina kasnije, demonstracija ovakve političke prakse ne dobacuje dalje od trivijalnog. Nemogućnost da se Srbiji dozvoli da izađe iz mitskih obrazaca shvatanja sveta, života i ostalog, a čije je delovanje skupo platila pokazuje da bez temeljne promene „kulturnog modela“ neće biti pomaka. Dokle god budemo slušali o „krvi i tlu“, „rasnoj, genetskog posebnosti“, „urođenim osećajima“, kao osnovama našeg postojanja kao zajednice, priključenje nekom normalnom civilizacijskom krugu neće biti moguće. Srpska veličina u budućnosti ovaplotiće se ne u zadržavanju teritorija nego u sposobnosti povećanja sopstvenih mogućnosti za život sa drugim nacijama. Iako na Kosovu, u Hrvatskoj i BIH nema puno otvorenih kapija, nema utabanih puteva za dijalog i „razumevanje“, Srbija će morati da otvori nova vrata i da na nivou regiona pokaže koliko je jaka da razume potrebe drugih. U tu svrhu od male će pomoći biti pozivanje na „biblijske obrasce“ koliko na zdrav razum i sve ono što uz njega ide. Ako želi da vrati Kosovo, Srbija će od sebe napraviti tako dobru sredinu da će joj Kosovo samo doći  BETON BR.4  DANAS, Utorak 19. septembar 2006.   Piše: Miloš Živanović NAJSTARIJI INSTRUMENT ZA DUVANJE, ILI SOFA SURFERS   Paralelni svetovi     Sabornost je sve što nam treba. To je kao neki veliki ljubičasti krug koji Židovi nemaju, a mi imamo. Taj krug je toliko golem da uključuje sve što se može zamisliti kao potreba. Purple Haze, veliki ljubičasti skup (matematički, ne politički), za vedre optimističke promisli. Znači, krug podrazumeva i prvog-među-jednakima i kapitalnog-među-prvima, ovaj, ministrima. Sabornost kao osnov duhovnosti podrazumeva da raja ima da čuje šta njih dvojica mne (ja mnim, ti mniš... oni mne) glede duvanja. Pa, situacija je takva da je srpski instrument za duvanje najstariji među svima koji su ikad bili duvani i mnogo govori o nama. Aooj, Gučoo! i pečenje, a tek duvanje. E sad, duvaju Srbi, mislim beli Srbi, al’ duvaju i crnci Srbi, mislim Cigani, ovaj Romi (sreća te bar Židovi ne duvaju, bar ne u našoj Guči). Kako mi volimo da duvamo, nema šta tu da se neko čudi što gde-gde prsne poneki incident povodom rase i krvi. Ali, kako to na našem Saboru (u centru naše duhovnosti) duvaju i crnci? Da li su oni jahali s Lazarom? Da li oni dovode našu sabornost pod znak pitanja (ne pod kafanu, sačuvaj me Bože)? Pa još i ti stranci. Strankinje, ‘ajde i nekako, razumljivo je da su one tu kad je reč o drevnoj spravi za duvanje. Ali šta ti stranci? Došli svi zbog Boba Markovića, crnca, pa se tamo valjaju po našim brdima i zelenim livadama bez ograda (stvarno, gde su krave bile?). Ma svi su oni, hm, h... h... hipici, i Slovenci. Jednaki-među-prvima kazivaše da ko ne razume sabor(nost) i duvanje i pečenje, taj, brate-bate-brte, ništa o kompleksnosti Srbije ne razume (nego samo zvecka, zvecka, dodavaše Kapital). Da priznam, mnogo je komplikovan taj Purple Haze krug sabornosti i duvanja da se tek tako razume, u jednoj kristalnoj misli i jednoj državničkoj rečenici. Šta ću, zbog toga je Premijer Premijer, a Kapital Kapital. Sabornost, javlja mi se, to je kad smo u duvanju saborci i imamo ražanj, ministre i strankinje (može i domaće, ali samo pijane) i TV dnevnik slika kako nam je super. Golemi ljubičasti krug, kao cvetak, kao perut u noći, kao oreol (za ekonomsko-propagandni eksperiment). Guča, Srbija, Duvanje i Slanina! (Ma ko je rek’o Nacionalni nihilizam?!) Ne lezi vraže, tehnikom paralelne montaže - Sofa Surfers u vojsci! Brojni fanovi su se uplašili da ih je sustigla Vojna policija, proglasila za Srbe i odvukla u kasarnu. Na sreću, Surfersi su o.k., samo je Sofa u pitanju. Naime prebolime, sofa je omogućila amero-trupersima da prolaze nam kroz teritorijicu i da se zadržavaju, da vežbaju s nama, da pucamo zajedno u noć. Ostaje da vidimo ko će da im sudi ako u tom zadržavanju naprave neku nepodopštinu. Ja mislim da im sude migovi, remontovani (ima para, od Telenora). Jer ti ameronatovci u svojim redovima imaju i crnce i Židove i muslimane i hipike i homoseksualce, pa zar da nam ta menažerija tu vršlja, i to baš kad nam je sabornost u toku. Šta ako banu na sabor i navale da duvaju? A naše pečenje, ministri i strankinje? Nego, što nismo zvali Dabl Jua na sabor? On vole kantri, kao Nikson, voleo bi i duvanje. Purple Haze - Dabl Ju i Premijer u sabornom duvanju, voze se na Harliju LTD (Harli Invalid Harli, sve četiri krute, optimizam, šarolikost). Natovci volu da dođu, a mi volemo da spičimo u mirovnu misiju, da budemo mirotvorci i garanti stabilnosti (sta-la-bilnosti). Ako smo mirotvorci slično je kao da smo okupatori, a to je baš moćno. Ali obavezno da se povede utrenirani sveštenik egzorcista i da se vidi kako kod Hezbolaha stoji stvar s duvanjem. Purple Haze Hezbolasi. Taj sveštenik, pre nego što ode, da ispita sledeću stvar: Zlehudi novinari prenose da je naš trener pred utakmicu sa Španijom rek’o da Španci igraju „demonski dobro“. A onda Španci u finalu pobede pravoslavne Grke s neprirodno velikom razlikom, kakvu Crkva ne voli. Suviše to liči na neku katoličko-satanističku ujdurmu. Da li trener zna nešto što Crkva i država ne znaju? Otkud mu to? Pa dokle će država i Crkva da ćute pred ovakvim opasnostima po našu sabornost. Vojska da se upozori da ne sluša Sofa Surferse i da pred polazak horski recituje Lazareve lestve, zlu ne trebalo  BETON BR.2  DANAS, Utorak 18. jul 2006.   Piše: Miloš Živanović PARALELNI SVETOVI   Gardijska brigada iz veoma ličnog ugla     Januar 2004, straža Dobanovci, noć, -15 stepeni Celzijusa s jakim severnim vetrom, šuma crna kao Darkvud, Zagore šta ja ovde radim, osim što puštam da mi, kako je kasnija kapilaroskopija utvrdila, od zime pucaju krvni sudovi na levoj šaci. Nadao sam se da ću konačno otići na koncert Rolingstonsa, a završio sam u Gardijskoj brigadi. Gde sam pogrešio? Ne samo da sam bio dovoljno neoprezan da dopustim da me pod stare dane dovuku ovde, nego ni posle skoro dva meseca nisam shvatio gde sam u stvari upao. Zasad je podnošljivo, ponavljao sam, proslavljena vojna sila je, mislio sam naivno, do sada premerila dubinu pada i nivo suvišnosti. Meni se ne može desiti ništa iz repertoara maltretmana kroz koji su ljudi prolazili deceniju ranije. Fatalna pogreška! Na psihološkoj pripremi za stražu vremešna gospođa psiholog ukorila me zbog života u divljem braku, zbog neprivrženosti crkvi i izrazila zabrinutost i sumnju da možda pripadam nekoj problematičnoj verskoj zajednici. Mada ozbiljno hendikepiran, dopušteno mi je da vršim stražarsku službu, ali tek pošto smo utvrdili da ne patim od glavobolja i vrtoglavica . Po pravilu službe, na straži se može ostati najviše dve nedelje (valjda su sračunali da ćeš posle dve nedelje nespavanja početi psihički da se menjaš, sa uvek napunjenom automatskom puškom M70 AB2). Pravilo službe jeste Božja zapovest urezana u klisurine, ali nesrećni pripadnici 2. gardijskog bataljona na straži ostaju po mesec ili dva bez prekida, odnosno dok im ne promrznu bubrezi i testisi i zeleni Puh majorov ih ne transportuje direktno na VMA. Kako se vojni rok skraćuje, ponosni i gladni gardisti na straži ostaju sve duže. Ako ostanu dovoljno dugo, priča se po kuloarima, bivaju odlikovani Ordenom s brkovima pukovnika Ćosića. Ah da, ako ste na straži već pet nedelja i dođe Kontrola iz Generalštaba, obavezno recite da ste juče stigli, jer bi u suprotnom pretpostavljeni morali da istrpe teške kritike i da onda svoj gnev istresu na crva- regruta. Inače, 90 odsto oficirskog i podoficirskog kadra čine, kako bi rekao g. Pušić, Čokmudi koji su potegli sve rodbinske veze da se nađu u Gardijskoj brigadi i primaju gardijski dodatak. Nastanili su se u prestonici, svako prema svojim mogućnostima i rodbinama, ali mahom u ćumezoidnim stančićima koji im pojačavaju frustraciju izazvanu smešnim zaradama i akutnom besmislenošću dotičnog radnog mesta. Ne treba zaboraviti ni grupaciju vukovarskih veterana. Oni su sada mudraci i vračevi. Kao i regruti, komandni kadar se vremenom oseti nasamarenim i na sve dopuštene i nedopuštene načine pokušava da se spasi straže (poslovična ukrućenost i poltronstvo u kontaktu s višim činom se podrazumevaju). Mislio sam da ću videti novu generaciju oficira koji će provesti sve te promene, koji će ići u mirovne misije i tako to. Ali, niko ne zna da kaže dobar dan ni na makedonskom, a svetski jezici su mistična preteća nepoznanica. Ovako moćna država ima toliko vojnih objekata specijalne namene da zabrinuti oficiri jedva postižu da sastave raspise za obezbeđenje svih tih supertajnih lokacija, a kad završe sa sricanjem crnih lista i hodnici legendarne kasarne se isprazne, ostatak radnog vremena provode u ponovnom strpljivom proučavanju privatnog filma dalmatinske estradne zvezde (malobrojni svetli primeri koriste tu situaciju sumanute dosade i u maniru vrhunske dekadencije, s dozom opake autoironije, zabavljaju se uz kompjuterske strateške igre). Hruščovljev duh i zadah amonijaka levitiraju po hladnim koridorima zgrade, a u objektima specijalne namene još jedan paralelan svet, od Bukulje i Avale, preko Dvora i Užičke, do Dobanovaca i Karađorđeva. Taj svet tajnih objekata uporno nastavlja da postoji, sebe i sve nas ubeđuje da su to tajne neophodne za opstanak države, da su to tajne koje na svaki način moramo čuvati. One su na volšeban način uspele da ostanu tajne i posle svih snimanja iz aviona i satelita i Gardijska brigada će se postarati da zauvek ostanu tajne. To nije nimalo lako, neprijatelj je još uvek i svuda oko nas i među nama. Recimo, lokalni seljaci ulaze u tajnu šumu i kradu drva, ribu i divljač. Recimo, zaposleni u objektu iznose oružje uvijeno u čaršafe i pakuju ga u gepek privatnog automobila. Recimo, svi se nešto raspituju o civilnom služenju, a to nije za prave ljude, nego za one, ovakve i onakve. U celoj priči o paralelnim svetovima Dvor Karađorđevića zauzima značajno mesto. Moglo bi se reći da je to sekundarni paralelni svet, u okviru paralelnog sveta. Kao da su Gardijska brigada i plavokrvna porodica podelili taj fini komad Dedinja, te su se njihove veze mnogostruko bratski isprepletale. Karađorđevići imaju svoje interno obezbeđenje, ali ih za svaki slučaj čuva i garda – šta ćemo, Srbi smo, može neko da ponovi majski prevrat. Kad god se nađe zgodan povod, oficiri oblače svečane odore i u pratnji podobnih vojnika odlaze na prijeme kod prestolonaslednika. Vojnici su upozoreni da se klone eventualnih fotoreportera koji bi mogli da zabeleže neinstitucionalizovanu bliskost krunisane glave s nesuđenom Kraljevom gardom, novim gardijskim snom. Garda nije garda ako ne postoji figura koja će nas, poput Napoleona, poslati u smrt i plakati za nama. Eto, te gadne 2003. ubili su premijera, Stonsi nisu došli, a ja sam otišao u gardu. Komandir reče da ne bi ubili premijera da smo ga mi čuvali, ali i nije bilo žalosti u njegovom glasu, ni zbog premijera, niti zbog Stonsa. Žalilo se samo što se već ne spuštamo na Kosovo da rešimo stvar. Na terenu na Peskovima, daleko od Dedinja, peva se koračnica: Na Šiptarsku glavu mušku / greh bi bio dići pušku / nožem ide mnogo bolje / jer se stoka nožem kolje. Kako reče pokojni Fleka, a šta ćemo kad stvarnost postane žešći andergraund od svega što literatura i film mogu da ponude. Ili, kako je rekao Gombrovič, kojim ćemo formama mišljenja i stvaranja dostići naše sadašnje poznavanje života. Nema forme koja će logično predstaviti Gardijsku brigadu, ili opravdati njeno uporno trajanje. Brzo pošto sam izašao, ispred objekta Drajzer neko je ubio dvojicu stražara iz mlađe klase. Potvrdilo se da za novac i vojnike još uvek nije bitno odakle dolaze. Kit Ričards je pao s drveta na glavu, ali baš se nadam da će ovog puta Stonsi doći u Beograd. Plašim se šta bi moglo da se dogodi ako ne dođu. S jedne strane to nije za ignorisanje, s druge još manje.