Već na najavu da će Vojislav Šešelj biti privremeno oslobođen iz Haškog tribunala iz zdravstvenih razloga, postavilo se pitanje šta će njegov dolazak u Srbiju doneti na političkoj sceni i ko će, zapravo, najviše od tog dolaska politički profitirati. Bio sam mišljenja, sad vidim da nisam bio usamljen, pomalo paradoksalno, da bi srednjeročno, a posebno dugoročno, najveću korist mogla da ima upravo vladajuća napredna stranka. Kao što se moglo očekivati, predsednik radikala se opredelio za taktiku blickriga. Znao je da će ga sačekati pojačano interesovanje medija i ekstaza pristalica, koji su ga nalik Odisejevoj Penelopi verno čekali od 2003. godine, istina ne rasplićući bodove tkanja već ubijajući vreme očaja možda uz poneku navijačku baklju, odurni grafit, kamenicu ili antigejparadu transparent. Šešelj ne samo da je najavio rušenje postojeće vlasti, čije čelnike je žigosao kao izdajnike i saradnike u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, već je potvrdio šovinističku dogmu Velike Srbije kao ideološku dominantu radikalne stranke, bez koje njihova politika ni u budućnosti neće imati smisla. Govoreći odbojkaškim rečnikom, bazd neinventivne ratnohuškačke retorike iz 90-ih predstavljao je „podizanje“ lopte na mreži koju su naprednjaci elegantno&efektno mogli da smečuju u sam peterac protivnika. To će reći da se ograde od izjave Vojislava Šešelja i da podvuku crtu između sebe od pre i sebe sada, trijumfalno poentirajući da su se istinski i korenito, da ne kažem radikalno, transformisali od desnih ekstremista u stranku umerenih proevropskih i proreformskih konzervativaca. Ali nisu se ogradili, niti imaju namere, opredelivši se za taktiku tvrdog ignorisanja svog bivšeg lidera uz zdravstvenu dobrodošlicu.

Otkud ovaj iracionalan i kontraproduktivan potez? Otkud kontinuitet sa iracionalnošću prethodnih vlasti koje su se lako&rado odricale antifašizma i tradicija poratne socijalističke države? Premijer Srbije izjavljuje: Ne postoji ništa u današnjoj Srbiji što može da poveže našu vlast i Vojislava Šešelja, o kojem neću ni da pričam. On to izjavljuje posle rezolucije Evropskog parlamenta kojom su vlasti u Srbiji pozvane da se ograde i osude izjave Vojislava Šešelja, okamenivši se u zavetu ćutanja uprkos rezoluciji evro-parlamentaraca. Dakle, ako je prvim ćutanjem naprednjačka vlast htela da sebe prikaže u isti mah plemenitom i superiornom u odnosu na uvrede i klevete svog bivšeg lidera, ćutanje o Šešelju posle rezolucije Evropskog parlamenta znači jasan politički stav, koji daje odgovor na našu dilemu.

Za Aleksandra Vučića i njegove naprednjake, devedesete godine, ratna invazija iz Srbije na susedne države, brutalne vojno-policijske operacije na Kosovu, kao i ideologija Velike Srbije, ne predstavljaju nikakav problem. Da li to znači da oni u svom srcu i dalje postrojavaju straže na karaulama na graničnoj liniji od Karlobaga do Virovitice, kao što je SPS-ov poslanik i ministar Mrkonjić godinama nakon Miloševićeve smrti u svom kabinetu držao njegovu uramljenu fotografiju i onda kada se stranka trudila da zaboravi na svog osnivača i prvog predsednika? Ne nužno. Rekao bih da naprednjaci neguju posebnu vrstu shizofrenije u kojoj se može tvrditi da si se iskreno promenio a da nijednom rečju ne pomeneš u odnosu na šta si se promenio, niti da navedeš nijedan razlog zašto si se promenio. Jer, kada bi pokušali iole suvislo da odgovore na to šta su činili ne samo tokom devedesetih, već i nakon petog oktobra (Šešelj ih podseća da se on i dan danas raduje Đinđićevom ubistvu, što znači da su se nekad radovali tome svi zajedno, uključujući i vidovitog ortopeda Tomislava Nikolića), morali bi da objasne kada su sa svojih zidova i iz svojih misli skinuli mape imaginarne Velike Srbije i okačili ove evrounijatske, kako su to branili srpski živalj, ognjišta, nejač i svetinje i koji je bilans njihove odbrane, te kada su četničke kokarde ušili sa unutrašnje postave svojih šubara da bi spreda metnuli žute zvezdice.

Političko presvlačenje bilo je prevelik mentalni iskorak za krhki radikalski organizam pa je, izgleda, ćutanje i ignorisanje vlastite prošlosti, ideološke i vojne, prepoznatljive po krvavim tragovima i raspirivanju međuetničke mržnje, poslednja linija odbrane ruine zvane funkcioneri napredne stranke. Da li to znači da bi ospoljenje istine preobraženja proizvelo nezaceljivu pukotinu u biću naprednjaka? Naravno da ne. Preobraćenik stiče dostojanstvo priznanjem počinjenih grešaka i javnim izvinjenjem svima kojima je naškodio svojim štetnim rečima i postupcima. Istina, našlo bi su tu mesta i za pokajničko i molitveno povlačenje iz javnog života i tihovanje na skrovitom mestu dok se gresi ne okaju (zlobnici bi to nazvali lustracijom), ali nismo baš u mogućnosti da cepidlačimo i tražimo dlaku u jajetu naših vrlih predvodnika u evropsku budućnost.

Lepo je primetio Boris Dežulović da su Šešelja ozbiljno na kraju shvatili samo Hrvati i Aleksandar Vučić. Hrvati, tj. celokupna politička scena u Hrvatskoj, i tzv. leva i provereno desna, shvatili su ga toliko ozbiljno da im je njegovo oslobađanje iz Ševeningena došlo ko kec na deset, idealno za završnu fazu predizborne kampanje za predsednika države. Tezu o osmozi srpskog i hrvatskog nacionalizma, koju je Viktor Ivančić izneo u intervjuu Radiju Slobodna Evropa, idealno je potvrdio primer emisije Bujica na Osiječkoj televiziji gde se Šešelj direktno uključio u program telefonom i poradio za stvar HDZ-a, iskazavši simpatije za Josipovića i Vesnu Pusić, tj. ponaljajući tabloidne diskvalifikacije na račun njihovih roditelja. No, mimo pitanja da li je bilo suvislo i konstruktivno potezati Parlament EU da se bavi jednim „političkim redikulom“, kome je u interesu da izazove što više skandala e ne bi li se nekako ušunjao na veliku scenu i na njoj što duže ostao, ostaje pitanje, jedino relevantno za Srbiju, zašto je sadržaj rezolucije Evro-parlamenta toliko ražestio premijera, a obaška i predsednika Srbije. I to toliko da je predsednik iz svog arsenala izvukao ne ordenje od suvog zlata već najtežu retoričku artiljeriju i osuo baražnu paljbu najpre po (jadnom) Haškom tribunalu: Što se tiče Haškog tribunala, postavlja se pitanje – šta je krajnji cilj njihove cirkuske predstave i njihovih mentora i klovnova? Šta žele da postignu? Smenu vlasti?, potom i po još jadnijoj srbijanskoj opoziciji: Ko bi ih zamenio? Dokazano lošiji, usuđujem se da kažem gori ljudi, ali veoma podložni manipulacijama, da bi poentirao jednom danteovskom vizijom, istina malko tarabićevski zamućenom I višesmislenom: Srbija bi se vratila u pakao u kome bi joj lako oduzeli i ono što se zarekla da nikada i nikome ne da.

Dobro, Nikolića ionako malo ko i u Srbiji uzima za ozbiljno, još manje nego Šešelja, a znamo odranije da je u internoj podeli Nikolić zadužen za biflanje tvrde patriotske recitacije na način radikalski a Vučić za pastoralne tonove tržišnih reformi i blagostanja što nas čeka, ako ne sledeće, ono sigurno one tamo godine. No, ovaj put, kao za vreme putešestvija Edi Rame po Srbiji, premijer naš je kipteo pravedničkim gnevom stišanim zahvalnošću susedima što su nam (još jednom) otvorili oči i pokazali nam šta zaista misle o nama: Oni koji su podneli rezoluciju hteli su da unize ugled Srbije, jer ona više nije mala i beznačajna kao što je bila, nije više vreća za udaranje. Više joj ekonomija neće biti slabija nego što je bila, jer postoje parametri koji pokazuju kako će izgledati neka zemlja za dve ili tri godine i iz tih parametara se vidi da ćemo imati svetliju budućnost nego neki drugi uz regiona. Nije trenutak za close reading analizu ove retorike, ali evidentan je spoj optužbi i lamenata s pozicije nepravedno oklevetanog koji će uprkos nepravdi koju trpi na kraju uspeti ne samo da skine ljagu sa svog imena, već i da vaskrsne ko tičica feniks, na žalost i sramotu trenutnih opadača i rugalaca. Da, nešto kao bajka o trećem otpisanom sinu i futurološka budnica ispevana iz registra poniženog.

A evo šta veli inkriminisana rezolucija u svojoj drugoj tački zaključka koji se odnosi na Srbiju i njene vlasti:

(Evropski parlament)

...

2.  podseća  srpske vlasti na njihove obaveze u okviru saradnje s MKSJ-om i obaveze Srbije kao zemlje kandidatkinje za članstvo u Evropskoj uniji; sa zabrinutošću primećuje da izostanak odgovarajuće političke reakcije i pravnog odgovora srpskih vlasti na Šešeljevo ponašanje potkopava poverenje žrtava u sudski postupak; podstiče srpske vlasti i demokratske stranke da osude sve javne manifestacije govora mržnje ili ratne retorike i da postiču zaštitu manjina i kulturnih prava; traži od srpskih vlasti da istraže da li je Šešelj prekršio srpske zakone i da učvrste i u potpunosti primene zakonodavstvo kojim se govor mržnje, diskriminacija i posticanje na nasilje stavljaju izvan zakona; podržava sve političke stranke, nevladine organizacije i pojedince u Srbiji koji se bore protiv govora mržnje; 

Dakle, u suštini, traži jasnu osudu Šešeljevih izjava i time direktno udara na parapsihološku strategiju naprednjaka zvanu: ne okreći se sine, ako se osvrneš i vidiš Sodomu i Gomoru vlastite prošlosti, pretvorićeš se u stub soli i prodaćemo te u bescenje na zemunskoj pijaci, baš nekako ispred Zgrade Magistrata u Zemunu, sa svih njegovih 2.153 kvadrata poslovnog prostora, što su ga radikali sami sebi izdali 1997. u zakup na 30 godina po ceni od 1,57 dinara za metar kvadratni mesečno.

Takođe, Evropski parlament manje-više pita srpske vlasti da nije Šešeljev govor mržnje, pozivanje na prekrajanje granica ponovnim zagovaranjem Velike Srbije itd., nekako ipak prekršio domaće zakone, te da ga po tom osnovu, a ne, kako tvrdi rasrđeni Ahilej Vučić po osnovu uvreda na račun premijera i predsednika, treba vratiti u sobu sa rešetkama da ne jedi dojučerašnje stranačke kolege i prorežimske medije.

Pusti snovi

Jedan od nesumnjivih učinaka naprednjaka po osvajanju vlasti bilo je snižavanje regionalnih tenzija, izuzev, zahvaljujući vojvodi-predsedniku, sa Hrvatskom. Odluka hrvatskog premijera Zorana Milanovića da zbog Šešeljevih izjava ne dođe u Beograd na Samit premijera Centralne i Istočne Evrope sa kineskim premijerom ozbiljno dovodi u pitanje sposobnost naprednjačke vlasti da i dalje budu "faktor stabilnosti" u regionu. Poslednjih nedelja svedoci smo osornih i svađalačkih nastupa predstavnika režima ne samo u vidu ničim zasluženog kolonijalnog prezira prema Albancima, već i prema turskoj državi a sada i prema hrvatskim vlastima, licemerno kočopernim da nam drže lekcije iz demokratije a nesposobne da sačuvaju onih deset ćiriličnih tabli, kako unisono ponavljaju ministar Dačić, premijer i dr. Stefanović (njegov doktorat zaslužuje tačku posle skraćenice). Ne znam kad su stigli da ih prebroje ili su tačan broj dr. Stefanoviću javile njegove kolege iz Interpola.

Ova osornost više od pitanja neuroznog temperamenta i nezrelog karaktera, sasvim neprimerenog za vođenje države, zabrinjava jer označava nekoliko pretnji, nevažno što su to pretnje praznom puškom. Jedna pretnja tiče se preispitivanja spoljnopolitičkog puta Srbije – što je plašenje evropske mečke rešetom. Druga pretnja je adresirana na okolne balkanske narode, što je ipak novina u odnosu na Jeremićevo guslanje – što mi deluje kao pokazivanje vlastite muškosti na školski lenjir, da se vidi ko je obdareniji viškom milimetara. Treća pretnja, podvučena novim hapšenjima za navodni privredni kriminal, visi nad glavom opozicije – jer to što opozicije gotovo i nema, nije razlog da se od nje ne pravi bauk za jednokratnu upotrebu.

Čini se da nam je vlast tanka sa živcima a da joj je Šešelj ako ne Ahilova peta, ono bar neki čukalj ili kurje oko. Jadan je jedan Vučić (mali vuk), koji cvika od jednog oka, makar i kurjeg. Urokljivo oko, četničko, treba lečiti, kao kataraktu, a ne prekrivati ga roze naočarima za sunce. I režati na sve kojima se učini da ih to oko gleda zakrvavljeno.