Beton br.77
Utorak 11. avgust 2009.
Piše: Bojan Tončić

Vijetnamko, milosti puna!

U susret novoj amnestiji svekolikih dezertera

Koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji ništa
osim mržnje, sujete, vlasti,
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare…
 
Branimir Džoni Štulić, Kad fazani lete

Kakva vest, evo nam na jesen još jedne amnestije onih koji nisu želeli da vrate nepostojeći dug pravnom subjektu koji se u prevelikom broju mozgova po metru kvadratnom poima kao otadžbina; reklo onomad da ovi što neće da služe vojsku nisu krivi, ali nisu ni oslobođeni. Pod pretpostavkom da se pozitivno izjasni neoboriva (ne reci dvaput) skupštinska većina, ne bi se krivično gonili vojni obveznici, ali morali bi da, i po slovu novog zakona, odsluže vojni rok. Šta ćemo, ispostavilo se da je imbecilno obrazloženje vlasti da nema novca za profesionalizaciju Vojske Srbije još jednom, suštinski, pretočeno u paragrafe, da podseti na 2006. i identični produkt koji begunci od atomskog sleva i vojničkog pasulja uglavnom nisu zarezivali, ali su ga koristili da svrate u Srbiju, ostave neki dinar i zapale. Ponosni roditelji, spremni da založe kuću za ispraćajni kredit, ubeđeni su da će sinovi, uprkos svim nepodopštinama (bežanje od vojske, emigracija, snajka crnkinja, dete natuca srpski), dokazati da su pravi muškarci i začepiti gubice komšiluku, opajdarama, neprocesuiranim dobrovoljcima. Usvajanjem zakonskog predloga bili bi amnestirani od krivične odgovornosti svi vojni obveznici koji su „izvršili krivična dela izbegavanje vojne obaveze, izbegavanje popisa i pregleda, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe i obmana, samovoljno odsustvovanje i bekstvo iz vojske i Srbije i Crne Gore“. Kakve face, kakva divna krivična dela.
Da, ovo je „pozivanje na otpor“ iz još neusvojenog krivičnog zakonika, obnovićemo i to na jesen. Moraće, međutim, svi da otpuze svojih šest meseci, ili da punih devet služe državi bez oružja i uniforme. Kakogod, ne može se bez muzike i ugostitelja, nije red; muzičari, vlasnici baraka i drugi mirnodopski profiteri navijaju za usvajanje.
Pa sad, ko ti brani da amnestiran slaviš, čak je i poželjno: „Nogom stani, maramicom mani/Neka puknu svi naši dušmani“.

 

NA STRATEŠKIM MJESTIMA NJIHOVI LJUDI

Država, dakle, i dalje trenira strogoću, dokazujući da postoji, sve revitalizujući raspadnuti leš, odnosno, za razliku od vremena u kojem su bili važni teritorija i mrtvi heroji, sada je dovoljno pokazati tek SMB lojalnost, u Kopnenoj zoni bezbednosti, zašto da ne, bolje ti nego profi oficir. Ili se, kao svaki homoseksualac, šonja, antisrbin, odlučiti za ono prezreno civilno, da šetaš babe umesto da šetaš uniformu. A evo, izbačen sa menija pasulj sa kobasicom - kolosalna vest, ne moraš sa kobasicom da se boriš, obznanio prvi intendant Vojske (Danas, 7. avgust, naslovna). „Iz jelovnika su izbačena slabije prihvaćena jela, kao što je pasulj sa kobasicom, ali je meni zato ‘osvežen’ sa više različitih vrsta pasulja, voća i slatkiša, picom i jelima sa roštilja“. Važno je da ima drugih vrsta pasulja, klot, posni, prebranac i da je energetska vrednost smanjena na 3740 kilokalorija, ali je, kaže intendant, „zato hrana boljeg kvaliteta“. Ko da odoli bolje prihvaćenim jelima.
I na pare nismo gadljivi, Srbija parazitira sedminu svog bruto proizvoda (podatak Ministarstva za dijasporu) dobijajući takozvane devizne doznake od ljudi iz inostranstva, a ti ljudi koji su se odvukli tamo daleko glavom bez obzira, vojni su obveznici. Em otišli, em daju pare, em neće da puze. Sad, mi ne bismo da se njih (para), odreknemo, ali ćemo da ih (građane) nateramo da propuze vlastiti patriotizam. „Ne može to tako“, često mi je u JNA govorio izvesni zastavnik Stojković davne ‘85, kažnjavajući me (bez rezultata) zabranom izlaska u grad, „da svi mi budemo glupi, a ti jedini pametan“. Ta je zastavnička logika koju slede, preciznije kreiraju, Boris Tadić, Dragan Šutanovac i ostali iz koalicije duginih boja začinjene crnom, u čijoj je biti represija nad slobodnim ljudima, proizvela logični odgovor pametnog sveta koji se učio na bratovljevom bežanju, skrivanju i različitim varijantama psihosomatskih poremećaja, bolova u kičmi, kratkovidosti - ispis iz državljanstva. Taj novi produkt otpora militarizovanoj državi koja je smešna koliko i opasna (Tadić u vijetnamci obilazi počasnu četu polugladnih jadnika sa sve Ivicom Dačićem, ozbiljna stvar, da se smrzneš) uredno se smešta u istorijski spisak artefakata koji obeležavaju razložni bunt zbog napada na normalnost i dobar ukus. Toga bar u Srbiji nije nedostajalo. Novi je recept, valjda i najpametniji: Evo ti državljanstvo, ‘balo te ono! Odgovor na koporansko-liferantsku strategiju državnih interesa.

 

DUŠMANI SU POPUCALI...

Neposredno nakon NATO intervencije počela je kampanja za donošenje zakona o amnestiji u kojoj se čulo da je izvinjenje Jevrejima Vili Brant mogao da uputi zato što je bio dezerter, kao i da Srbija ima dvostruko više optuženih za dezerterstvo nego mesta u zatvorima. Amnestija je doneta u februaru 2001, ali je do 2003. ostao na papiru surovi Miloševićev obračun sa ljudima koji nisu hteli da ubijaju za njega. Dikcija nezaboravljene vojne obaveze podseća na onu Miloševićevu sistemsku osvetu, naravno, mnogo okrutniju. U Zakonu o nasleđivanju antologijska odredba tog zločina iz 1991. glasi: „Ne može naslediti na osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je): 1) onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao; 2) onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio; 3) onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao; 4) onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć; 5) vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, a do smrti ostaviočeve ne vrati se u zemlju. Sud na nedostojnost pazi po službenoj dužnosti.
Nije kraj, sledi poslastica, član 5: „Ostavilac može oprostiti nedostojnost, izuzev vojnom obvezniku koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane“. U prevodu, ubij oca i dedu, ali ne beži od vojske. Možda baš ove zakonske odredbe najbolje ilustruju suštinu Miloševićevog režima koji ima svoj puzajući kontinuitet. Bilo je moguće u ostavinskom postupku oprostiti čoveku koji je pokušao da ubije oca (dedu, strica, kogagod), ali ne i dezerteru. Pojavni oblici tog vrednosnog sistema vide se u srbijanskom društvu na svakom koraku, od zakonskog predloga za amnestiju na koji suludo trošimo energiju, preko pomenute Tadićeve radne uniforme (i Dačić ima istu), do protesta rezervista u ofucanim uniformama, ispod šatorskih krila, tu u parkiću pored Vlade, sa sve logikom „Bežao si dok sam ja krvavio gaće na Kosovu, al’ će nas tražite vi kad vam dođu Šiptari dovde“. Čuju se na temu amnestije i rečenice, pogotovu u novinarskim krugovima (čuo sam), koje su dijagnoza ozbiljnih poremećaja: „Ja sam svoje odguslao, što ne bi i on!“, što se ne sme pripisati tek nesrećnom detinjstvu. Šta je to bilo tvoje, suvišno je pitati. Ti si, kao, guslao, a onaj je, verovatno, krvavio gaće sve proterujuć’ ljude i noseći tuđi video i televizor, a sad stvarno misli da će nekoga da brani „kad dođu Šiptari“.
Ne treba niko da gusla, ni da krvavi bilo šta. Da ide u Topčider, Sinkovce... Mnogi su dušmani popucali, ali se mnogi milani nisu vratili. Zastave posmrtne se vratile.

Maskirani dezerter zarađuje za hleb

Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.