Beton br.141
Subota 01. februar 2014.
Piše: Filip Balunović

Važno je ostati slep

 

 

 

 
Pitanje koje svako od nas može sebi postaviti jeste šta je to dobar život. Neko će reći da je to porodica, neko da je to zabava, putovanja, novac. Neko će reći da je dobar život odsustvo lošeg života, koji je opet, lakše definisati. Loš život vode oni koji oskudevaju u osnovnim životnim potrebštinama, kao što su krov nad glavom, hrana, zdravlje, obrazovanje. Neko će možda reći da dve poslednje pobrojane osnovne potrebštine i nisu osnovne, ali njima se i ne obraćam. Robert i Edward Skidelsky pokušali su u svojoj knjizi How much is enough da daju odgovor na pitanje šta je to dobar život. Njihova definicija je pozitivna, odnosno daje odgovor na pitanje šta dobar život jeste (biti zdrav, imati prijatelje, dovoljno slobodnog vremena itd). Inspirisan svakodnevicom u srcu tame zvanom Brisel, rešio sam da dam svoju definiciju dobrog života, koja teži da objasni šta dobar život nužno ne sadrži, dakle ona je negativna.
20139193292967228
                                                                            Molekul u birokratskom "srcu tame"
 
Opisujući ratno stanje u jednom od svojih političkih eseja u zbirci Iz deset krvavih godina, Miroslav Krleža kaže: U ratu sva ljudska svojstva dobivaju neko posebno osvjetljenje, kada se mnoge stvari, što ih u mirnom životu gledamo svakodnevno maskirane i našminkane (kako - tako podnošljive), najednom prikažu u svoj očajnoj bijedi, kao stare bludnice na stolu za seciranje. U ratnom stanju dakle, stvari koje su inače maskirane, postaju vidljive. Pred tim neočekivanim ružnim prizorom razgolićene stvarnosti, ljudska glupost, kao što piše Krleža biva multiplikovana i niče na svim stranama sablasno, kao gljive nakon grmljavine. U svakodnevici koja nije opterećena ratom, ipak, stvarnost nije našminkana i maskirana pred svakim pripadnikom ili pripadnicom društva. Nekima ona izgleda baš onako kako izgleda društvu kao celini u ratnim okolnostima. Prosečna jedinka onog društvenog staleža kome se stvarnost čini nenašminkana i bez maske, može, šta više, čak i priželjkivati ratno stanje kako bi se proširio krug ljudi koji život vide u punom njegovom sjaju, odnosno očaju. Time bi se, prema nekoj racionalnoj logici, jedino mogao da promeni njihov život. S obzirom na to da se u mirnodopskim uslovima čovek bez specijalnih sočiva za mistifikaciju svakodnevice suočava sa nasilnim prisvajanjem tih sočiva od strane onih koji tu stvarnost i čine mizernom, on nema mnogo izbora.

U svojoj Dijalektici prosvetiteljstva Adorno i Horkheimer pišu da je put nemačkom nacizmu, pored kolonijalizma, prokrčio i odnos velikih zapadnih sila prema siromašnima u sopstvenim zemljama, odnosno nasilje koje se tiho ali svakodnevno vršilo nad sopstvenim siromašnim stanovništvom. Ovo je dakako validno i danas. Sve neprijatne posledice velike ekonomske proizvodne mašinerije, kojima su siromašni bez specijalnih mehanizama vizuelne zaštite izloženi, ostaju neprimećeni od strane onih koji sebi to mogu da priušte. U "srcu tame" zvanom Brisel mnogi eto mogu. Tako možete videti ljude koji su konstantno nečim zaokupljeni. Oni koji voze važne ljude u odelima odmah nakon što ostanu sami, vade tablet računare sa specijalnim dodatakom kojim se pričvršćuju za volan. Sa druge strane, fini ljudi od karijere koji sede na zadnjem sedištu pakuju svoje računare u torbe i u onom mimohodu od automobila do prostorija neke od zgrada u reonu "Šuman", gde su smeštene evropske institucije, pričaju mobilnim telefonom. Glavni je cilj tako, ne gledati okolo jer se na ulicama može da potkrade poneki beskućnik ili narkomanski zavisnik. Taj prizor nam može pokvariti čitav dan. Tako je na jednoj konferenciji pre nekoliko dana u jednoj od zgrada u poznatom kvartu "Šuman", u sred diskusije jedan čovek izgubio svest i pao na pod. Od par stotina ljudi u sali, svega je nekoliko njih ustalo i prišlo čoveku koji je nepomično ležao. Neki su gledali u tom pravcu nadajući se da ništa strašno neće videti. Neki drugi se nisu čak ni kockali, pa su jednostavno nastavili da listaju novine ili neki od pamfleta EU. Oni koji su tako učinili, nisu se poneli neobično. Oni su samo iskoristili svoju klasnu privilegiju, da ne vide ono što ne žele da vide. 

 

sainctelette
 
Dobar život tako ne određuju stvari koje vidite, već one koje ne vidite. Ako prema poslednjim podacima najbogatijih 85 ljudi na svetu poseduje onoliko koliko i 3.5 milijardi najsiromašnijih, onda, iako nemamo tačne podatke, prema samom paternu na kom se temelji sistem koji analiziramo, možemo da kažemo da je ogromna većina svetske populacije prinuđena da gleda. Kad ste bolesni, lakše je lečiti se u privatnoj klinici sa televizorom, klima uređajem i dvadesetčetvoročasovnom negom, u sobi u kojoj nema nikog osim vas. Oni koji to sebi ne mogu da priušte, spas pronalaze u ustanovama u kojima pored svoje, moraju da gledaju i tuđe muke. U svakoj drugoj prilici, opet su najsiromašniji osuđeni na to da budu svesni objektivno bedne stvarnosti. Iskazano rečima Adorna i Horkheimera, jedino su siromašni i divljaci ti koji su izloženi nesputanoj snazi kapitalističkih elemenata. Ako sve ovo stavimo u kontekst evrointegracije Zapadnog Balkana, onda nam ostaje da zaključimo da ćemo biti spremni za Evropsku uniju onda kada naučimo kako da ne vidimo ono što je očigledno, uključujući i to da značajan broj ljudi unutar naše zajednice ne može sebi da priušti da ne vidi oko sebe. Dobar život koji sa ulaskom u Evropsku uniju bude došao, značiće poboljšanje sposobnosti elite da ostane slepa pred društvenom stvarnošću. Ovde je u Briselu baš i ekipa ljudi iz regiona koja crpi znanje o dobrom životu, tako da uskoro možemo očekivati da dobar život, zakuca i na naša zarđala balkanska vrata...
 
 
 
Armatura arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.