Beton br.26
Utorak 21. avgust 2007.
Piše: Srđan Nastasijević

Umri muški u Zemunu

Antiheroji srpske horor svakodnevice

I dok se već pomalo zanemoćali Brus Vilis jedva snalazi u ulozi analognog policijskog heroja Meklejna i njegovim putešestvijima kroz digitalni svet sajber kriminala, u zemlji Srbiji postaje sve teže i teže razaznati prave heroje od kriminalnog ološa. Budući da je naša svakodnevica ispunjena grotesknim likovima poput pukovnika Legije i njemu sličnih, filmske asocijacije na uniformu i policijsku značku u Srbiji pre bi mogle ići u pravcu kokainomanske figure Zlog poručnika u nezaboravnoj ulozi Harvija Kajtela, nego u pravcu pravdoljubivog i požrtvovanog (Yipikaye MotherFucker) Džona Meklejna.
Ali pošto povod za ovaj tekst nije nikakva filmska priča već gnusni i nažalost stvarni događaj koji se nedavno odigrao u Beogradu, bez daljeg odlaganja, prelazim na stvar.
Akteri pomenutog događaja, koji bi se najbliže mogao opisati kao brutalna policijska tortura, bili su dvojica uniformisanih policajaca (pozornika) i njihove žrtve - nekolicina pripitih maloletnika. Mesto događaja - plato ispred Mekdonaldsa u centru Zemuna. Vreme događaja: subota 7. jul 2007, 23h. Susret policajaca i mladića čini se sasvim slučajnim (niko nije pozvao miliciju), a do konflikta dolazi nakon kraće verbalne rasprave. Događaj prepričavam onako kako sam ga sopstvenim očima video i doživeo.

Policajac se zaleće i pesnicom udara jednog od momaka u glavu. Zatim istu radnju ponavlja još nekoliko puta. Osoba koju udara, najverovatnije je maloletnik. Mladić izgleda prestravljeno, ali ne pruža nikakav otpor. U međuvremenu, drugi „organ reda“ hvata nesrećnog momka i držeći mu ruke iza leđa daje šlagvort svom kolegi da nastavi sa torturom, što ovaj naravno i čini. Posle nekoliko teških udaraca u glavu, momak pada na pločnik a unezvereni pripadnik MUP-a nastavlja da se iživljava sada već šutirajući ga nogama i udarajući pendrekom. Kolega mu se pridružuje u brutalnom iživljavanju. Nakon bezazlene primedbe jednog od momaka iz grupe i poziva upućenog policajcima da „prestanu da biju njihovog prijatelja“, jedan od antiheroja ovog reality horora, okreće glavu prema mladiću, i ubrzanim korakom kreće ka njemu. Tup udarac pesnicom u glavu, pa još jedan. Policajac je razjaren i van sebe. I dok dečko pokušava da se skloni i nekako zaštiti od udaraca svog mučitelja, na opšte zaprepašćenje svih prisutnih, činovnik sa dozvolom za maltretiranje izvadio je svoj pištolj. Uhvativši oružje za cev, u stilu najokorelijih pljačkaša i razbojnika, krenuo je ka prestravljenom mladiću. Posle nekoliko udaraca drškom pištolja jasno se mogao čuti i zvuk repetiranja!!! Pripadnik MUP-a Srbije je nišanio prema svojoj žrtvi u trenutku kada je nekolicina okupljenih i revoltiranih građana smogla hrabrosti da stane u zaštitu žrtve torture.
Pravi heroji ove drame, bili su naravno obični (Beo)građani jer su se svojom hrabrošću i snagom građanskog autoriteta suprotstavili ogoljenoj samovlasti, bahatosti i sili. Problem, međutim, leži u činjenici da se najveći broj slučajeva policijske torture odigrava daleko od očiju javnosti. Iako novi srpski Ustav veoma jasno i izričito propisuje da je „ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite“, kao i da „niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju“ svakome je jasno da je ovde reč o najobičnijoj simulaciji građanskog društva te da za najveći broj slučajeva policijske brutalnosti javnost nikada ne sazna. Prazne ustavne proklamacije u društvu koje nije do kraja raskrstilo sa dilemom poput one da li vlast proizilazi iz narodnog tj. građanskog suvereniteta ili pak izvire iz mračnih dubina nacionalne pseudo-mitologije, više su nego beskorisne.

betonbr26_armatura
Ali vratimo se za čas uniformisanim herojima i antiherojima velikog filmskog platna, sa početka teksta. Osobenost filma kao umetnosti oduvek je ležala u njegovoj moći da rekonstruiše postojeću i izmišlja paralelnu stvarnost, da oživljava likove i omogući nam da se poistovetimo i pročistimo. Film, između ostalog, ima i tu sposobnost da oživljavajući likove i priče problematizuje neka od univerzalnih moralnih pitanja, da bude magično ogledalo vremena i društva u kome nastaje. Kultni film Serpiko, sa još jednim policajcem kao glavnim junakom, snimljen je prema istinitom događaju, otvorivši pitanje korupcije u njujorškoj policiji, dok je film o ozloglašenom antiheroju, Zlom poručniku, problematizovao pitanje zloupotrebe policijskog autoriteta, ali i načeo večitu temu ambivalentnosti ljudske prirode kao i temu pokajanja i preobražaja.

Srpska savremena kinematografija, sa druge strane, ili čemerni i ničim izazvani pseudo-žanr poznatiji kao domaći film, gotovo da nije u stanju da problematizuje niti jednu ozbiljniju i društveno-relevantnu temu iz naše svakodnevice. Glavni junaci srpskih filmova po pravilu nisu prljavi policajci ili ratni zločinci, brutalni zatvorski čuvari ili perverzni profesori, jer suočiti se sa ogoljenim likom antiheroja, kako onog u nama tako i u onom Drugome, nikada nije bilo lako. Međutim, upravo ova vrsta katarze čini se preko potrebna srpskom društvu.
U iščekivanju rođenja prvog autentičnog institucionalnog antiheroja na domaćem filmskom platnu, čije bi pojavljivanje trebalo da označi buđenje srpske kinematografije iz duboke kome ne-refleksivnosti, a srpsko društvo približi putu katarze, pronađite i poslušajte novi album anarho-pank-kantri umetnika Mischief Brew-a pod nazivom „Songs from under the sink“ i saznajte zašto biti građanin znači uvek stajati uspravno.

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.