Beton br.129
Utorak 20. novembar 2012.
Piše: Vesna Pešić

Tranziciono blato moći i novca

Stanje demokratije u Srbiji

Od pada autoritarnog režima Slobodana Miloševića, računa se da je Srbija dobila izbornu demokratiju, tj. da se vlast formira na slobodnim i poštenim izborima. Teorija o konsolidaciji demokratije kaže da slobodni i pošteni izbori ne mogu opstati a da se ne pokrenu složeni procesi produbljivanja demokratije i razvoja celokupnog društvenog sistema, kao povoljne okoline za razvoj stabilne demokratije. Ako se to ne desi, izborna demokratija se vremenom istanjuje, ona postaje fasadna: izbori su formalno ispravni (ili delimično ispravni), stranke se smenjuju na vlasti, ali je politika pozadisnki okupirana i ispražnjena od svog smisla i efekata koje bi trebalo da ima. Kad se tome dodaju sve raširenija praksa kupovine glasova, netransparentno finansiranje stranaka (i pored obilnog budžetskog finansiranja), nepostojanje jasno formulisanih političkih ideja i programa, obesmišljavanje izborne volje građana izbornim zakonom i kontrola medija koja favorizuje stranke na vlasti i njihove finansijere, onda dobijamo opis isušene izborne demokratije koju danas imamo u Srbiji.

 

TRANZICIONI GLIB

Kako dolazi do obustave demokratske konsolidacije i gomilanja demokratskog deficita, čije trajanje nije ograničeno (osim ako Srbija ozbiljno ne zakorači ka Evropskoj uniji)? Odgovor na ovo pitanje treba tražiti kako u nepolitičkim poljima društvenog sistema kao uslovima za razvoj demokratije, tako i u samom političkomu sistemu.
Što se tiče uslova, treba podsetiti da je demokratski proces započeo u nepovoljnim okolnostima, u društvu zatrovanom nacionalizmom i devastiranom ratovima, zločinima, izolacijom, pljačkom i kriminalom. Demokratija je stigla u jedno poraženo društvo koje se jedva prebacilo na drugu stranu obale. Ono nije imalo ni svest o sebi a ni snage da se suoči sa lošom prošlošću, izvuče konsekvence i napravi novi plan za budućnost. Nije podvučena crta i nije odbačena ratna i nacionalistička politika koja je dovela do propasti društva, razvaljivanja države i totalne ekonomske isrcpeljenosti. Iako su nacionalističke kočnice malo popustile, ideološke i vrednosne prepreke sve do danas sputavaju ekonomski i demokratski razvoj. Pri tom treba imati u vidu da se modernizacija ekonomije i države morala događati u tranzicionoj šemi, u uslovima transformacije pretežno socijalističke privrede u tržišnu i društvene (državne) svojine u privatnu. Da bi bila uspešna, tranzicija mora da obezbedi istovremene promene u svim ključnim podsistemima društva, u čemu odlučujuću ulogu ima normativni sistem tj. pravna država, jer se samo tako može preduprediti tipična tranziciona devijacija – koruptivno povezivanje političke i ekonomske moći, koja nepogrešivo potapa i demokratiju i ekonomski razvoj.
Ovu opasnu zamku Srbija nije izbegla i u nju se duboko zaglibila. Kako se privatizacija odvijala bez zakonske kontrole, netrasnparentno, često i kriminalno, ona je postala rodno mesto sistemske patologije, te povezivanja politike (države) i novca. Ono je s jedne strane obesmislilo političke stranke i urušilo državne institucije, a s druge, onemogućilo razvoj tražišne privrede i zdravog poslovanja. Vladajuće koalicije funkcionišu tako što svaka stranka u vladi deluje samostalno i za sebe, u punoj slobodi od bilo kakve kontrole i podnošenja računa. Tako je „pojeden” javni interes građana. Tranziciono blato moći i novca, prekriveno retorikom – malo nacionalizma malo proevropejstva, uspešno je obustavilo reforme u Srbiji, ponovo dovedeći društvo u stanje beznadežnosti, siromaštva i regresije. Paradoksalna pojava višepartijske diktature bila je siguran pokazatelj da je demokratska konsolidacija obustavljena. Otuda i drugi neprijatni pokazatelji: monopoli u privredi, ogromna nezaposlenost, nerešiv spoljni deficit, gušenje preduzetništva, političko („burazersko“) distribuiranje poslovnih pogodnosti, veliki javni sektor kao partijski plen i izvor ogromne moći vladajućih koalicija koje su postale i jedini sigurni poslodavac na svim nivoima. Ovi procesi su formirali klasnu hijerarhiju na čijem je vrhu političko-oligarhijska klika koja drži sve resurse u svojim rukama, iza nje stoje klijentelistički srednji slojevi, a ostalo su marginalci: nezaposleni, nekvalifikovani radnici, siromašni i diskriminisane manjine.
Zbog dominacije ovakvih procesa i struktura, petooktobarske političke snage za 12 godina nisu uspele da zaustave propadanje koje je započelo početkom devedestih godina. Privredna aktivnost tj. bruto nacionalni dohodak iz 1989. godine, pre Miloševićeve kataklizme, nije dostignut više od 65 ili 70 posto. Ispostavilo se da je post-petooktobarski period doživljen kao još jedan traumatičan period, u kome je ubijen premijer Zoran Đunđić, ali i kao još jedno pustošenje društva u organizaciji političko-tajkunske klike, čiji su predvodnici iz DS-a, DSS-a, G-17 plus, SPOa. Reč je o strankama koje su se izjašnjavale kao demokratske i proevropske (sem DSS-a, koja je odustala od EU), a uprvo su one nastavile stari način upravljanja koji uvek bira neoficijelni, tj. antipravni i neformalni način odlučivanja kao dictum naše tradicionalne kulture i koji je u uslovima tranzicije proizveo zatvorenu (više)partijsku državu, u formi političkog kartela koji vlada društvom. U tom kartelu je poslednjih godina glavnu reč vodila Demokratska stranka, pa je zato ona platila ceh na poslednjim izborima za autokratsko i arogantno vladanje, miniranje institucija i još jedno izgubljeno vreme da se reše gorući problemi društva.

Ilustracija: Danilo Milošev Wostok

OBESMIŠLJAVANJE POLITIKE,
UZURPACIJA INSITUTUCIJA I POZADINSKE MOĆI

Drugo polje u kome ćemo posmatrati isti period, obuhvata sam politički sistem u kome se odigrava demokratska konsolidacija. Šta je tu trebalo da se događa a nije se dogodilo? Procesi konsolidacije se moraju odvijati na vertikalnoj i horizontalnoj dimenziji političkog sistema. Prvi aspekt obuhvata produbljivanje odnosa između građana i vlasti. Ono se ogleda pre svega u tome da građani žive po zakonima koje su sami odobrili i to obezbeđuje parlament. Vladina politika treba da izražava volju i preferencije građana iskazane na izborima; ona to treba da čini transparentno, odgovorno, efikasno i skladu sa zakonom. To je sve ono što se podrazumeva pod dobrim upravljanjem („good governance“). Da bi se uspostavilo ovakvo, demokratsko upravljanje, ključnu ulogu imaju horizontalne strukture, podela vlasti, te odnosi uzajamne kontrole i ravnoteže između tri grane vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske. Nezavisno sudstvo, te vladavina prava, predstavljaju kičmu i demokratskih izbora i dobrog upravljanja. Reprezentativna i ustavna demokratija, čine jedinstven sistem koji se naziva liberalnom demokratijom, u čijem su centru prava pojedinca i vladavina prava. Ovaj sistem se „cementira” demokratskom kulturom i sistemom vrednosti.
Gde smo mi u odnosu na ovaj opis i zašto mu se nismo ni približili?
Odgovor na ovo pitanje je naslonjen na uslove razvoja demokratskih procesa koji su opisani u prethodnoj celini. Naime, ukoliko postoje jake pozadinske moći, a to znači da glavne odluke ne donose oni koji su izabrani, niti se želje građana uzimaju u obzir, već one zavise od drugih, prikrivenih moćnih grupa, kao što to mogu biti vojska, crkva, organizovani kriminal, latifundisti, ili oligarhijska klasa i njihovi poslovni interesi. U našem slučaju ovo poslednje je dominantno; ključni pozadinski uticaj koncentrisan je u finansijskim interesima vrhova vladajućih stranaka i njihovih finansijera (tajkuna).
Takvoj situaciji značajno je doprineo čisto proporicionalni izborni zakon po kome je Srbija jedna jedinica; na izborima se nude zatvorene partijske liste a mandati od skora pripadaju poslaniku (odborniku). To je dodatno doprinelo besomučnom kombinovanju i prekombinovanju vladajućih većina koje su izgubile svaku vezu sa građanima. „Narodni izabranici“ se zbog jagme za vlast pred očima građana svakodnevno prodaju i preprodaju. Parlamentarna većina nije odraz izborne volje građana, nego nagodbi stranačkih „akcionara“, nosilaca određenog broja mandata. Više je nego očigledno da ovakav izborni sistem podržava oligarhijsku političku strukturu koja razbija i sam pojam opšteg interesa. Za sada se ne zna kako se ovakav izborni sistem može promeniti, jer polit-oligarhijskoj klasi odgovara dogovaranje iza leđa građana.

 

POSLEDNJI IZBORI I GOMILANJE LOŠIH PROŠLOSTI

Smena vlasti nije mogla ići preko parlamentarnih izbora (to je gotovo nemoguće, jer se unapred prave tajni dogovori ko će biti koalicini partneri i kako će se formirati većina), nego samo preko predsedničkih izbora, na kojima se jedino mogla iskazati nesporna većinska volja građana. Padom njenog predsednika na izborima, DS je postala nemoćna da realizuje dogovorenu koaliciju, pa je došlo do promene parlamentarne većine i vlade.
Prelazak u opoziciju je izazvao duboku krizu u strankama građanskog i demokratskog bloka. Ona nije prevaziđena, a možda se i neće prevazići, jer je kriza obelodanila da te stranke nisu izvršile svoj osnovni zadatak: modernizaciju društva i države i ubedljivo usmeravanje Srbije ka članstvu u EU. Umesto jasne vizije kojim putem treba ići, one su se dvostruko zaglavile: koliko u sopstvene finansijske interese i rušenje institucija, toliko i u nacionalizmu, skrivanju ratnih zločinaca i povratka Kosova i nacionalnog pitanja na velika vrata.
Treba zabeležiti da je ovakav ishod izbora proizveo veliku frustraciju u krugovima takozvane Druge Srbije. Ona je započela odbacivanjem glasanja za manje zlo, definisano u odnosu na lošu prošlost devedestih godina. Ne treba glasati ni za malo ni za veliko zlo, već osvetliti situaciju bez alternative, u kojoj se vlast formira iza leđa građana. Postalo je jasno da je poslednja decenija još jedna loša prošlost. Opredelivši se za apstinenciju ili beli glas, ti građani su na predsedničkim izborima uticali da propadne Boris Tadić, odnosno pobedi Nikolić. Korak dalje – da se može glasati i za Nikolića i tako sprečiti konsolidacija Tadićeve lične vlasti, još više je podelio ovaj deo javnosti. Frustracije su pojačane najviše zbog moralnog osećanja griže savesti, a kod nekih i zbog ličnih benefita koje su imali od DS i Tadićevih ljudi. Te podele će ostati i niko ih ne može razmrsiti.
Od rasplitanja frustracija, mnogo je važnije to da su izbori za predsednika Republike pokazali da su građani razumeli situaciju i odlučivali svojom glavom o tome za koga će glasati i da li će uopšte glasati, ili će okrenuti leđa celokupnoj političkoj klasi. To je po mom sudu bio napredak. Spašen je demokratski minimum koji je osvojen petooktobarskim prevratom, jer se pokazalo da je presto prazan zato što su građani tako hteli. Napredak je i što propagandne moralne zamke, koje su implicirale da je presto zauzet na neodređeno vreme, nisu uspele. Odbacivanje takvih zamki pokazalo je da građani u Srbiji postoje i da će od sada kontrolisati svaku vlast, kako im se ne bi dogodilo da se jednog jutra probude u diktaturi. Ovog puta su to sprečili, bez demonstracija i sukoba. Čini mi se da se već sada vidi da će nova vlast biti pod većom prismotrom javnosti nego što je bila prethodna, što je više nego neophodno. Konačno, dobro je što se nešto pomerilo, što šahovske figure ne stoje više na istom mestu, iako je nove poteze još uvek teško proceniti. Neki potezi su dobri (npr. odluka da se reše odnosi sa Kosovom), neki loši i neubedljivi, a neki su nejasni. Ohrabruje pomisao da se mogu pojaviti novi ljudi i formirati nove stranke koje bi potisnule ove postojeće koje su se pokazale nesposobnim da rešavaju probleme. Nova dinamika može dovesti do novih alternativa među kojima više ne bi bilo mesta celokupnoj političkoj klasi, u koju spadaju i stranke koje su sada na vlasti i u opoziciji. Najgore bi bilo da se nastavi dosadašnja vrteška istih ljudi i istih stranaka, samo u različitim kombinacijama. To bi značilo neprekidno malanje fasade iza koje nema više ničega. Zato ne treba propustiti ovaj momentum. U njemu su pobedili građani i na njemu treba graditi nove mogućnosti.

 

Tekst je nastao u sklopu projekta „Ka razvijenoj demokratiji“, koji organizuje KPZ Beton uz podršku Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu.
Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Kraljevine Norveške.

Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.